Лепотица беше Тања, нема таквих сад у селу
Лепотица беше Тања, нема таквих сад у селу, Црвен поруб красио је доламицу снежно белу. Извечери, иза плота, кроз јаругу Тања хода, У магленој ноћи месец с облацима коло води.
Сергеј Јесењин
Лепотица беше Тања, нема таквих сад у селу,
Црвен поруб красио је доламицу снежно белу.
Извечери, иза плота, кроз јаругу Тања ходи,
У магленој ноћи месец с облацима коло води.
Дође момак, поклони се, махну својом гривом дугом:
»Збогом остај веселнице, ја се женим цуром другом«.
Побледела као покров, охладнела као роса,
Као змија душегупка увила се њена коса.
»Ох, ти момче модрооко, не замери, и без дуга,
Баш сам хтела да ти признам, и ја нађох себи друга«.
Не удара на јутрење – на венчање звона бију,
Сватови се друмом крећу, коњаници лица крију.
Не кукају кукавице – родбина за Тањом цвили,
Девојачко око њено угасио топуз чили.
