Лазареву архиву Озна није успjела да пронађе
1 min read
Ратни дневник Лазара Тркље
Ко хоће да заиста разуме српску поделу на четнике и партизане треба да прочита књигу „Ратни деневник Лазара Тркље 1941 – 1944 – Откопана истина“. Писана је по аутентичној архиви овог предратног политичара, блиског сарадника и пријатеља Драже Михаиловића, која је деценијама била закопана у земљу. Чувана је као највећа породична тајна, а сада је коначно после седам деценија угледала светлост дана да сведочи о страшној голготи народа током Другог светског рата. Званична историја све је то, углавном прећутала.
Пише: Никола Тркља
Потресни ратни записи професора Лазара Тркље, секретара Земљорадничке странке, које је водио од прољећа 1941. па до јесени 1944. године сачували су од заборава хиљаде трагичних људских судбина. Лазарева ратна архива, која садржи више стотина густо куцаних страница текста, рукописа, спискова убијених, али и убица, наредби, одлука, политичких и војних процена ситуације на терену, представља једно потпуно ново и аутентично свједочење о збивањима у Другом свјетском рату.
Ово драгоцено историјско штиво чувано је деценијама као највећа породична тајна, закопна у земљу у нади да једног дана изађе на видјело и свједочи о голготи народној.
Лазар Тркља био је члан Централног националног комитета, лични саветник Драже Михаиловића за источну Босну и председник Националног комитета за Херцеговину. Био је близак сарадник, али, како то каже Драгиша Васић, и лични пријатељ Драже Михаиловића, о чему сведоче њихови бројни сусрети и преписке током рата.
Лазар је све записивао у биљежницу, водио дневник, а када би му прилике допуштале, рукописе је, углавном ноћу, прекуцавао на писаћој машини. Дакле, ово нису мемоари и накнадна сјећања на то како је било у рату, него потпуно аутентичне забиљешке о ратним догађајима, биткама и страдању у Другом свјетском рату, којa до сада нису објављиванa.
У дневнику описује збивања на Равној гори, сусрете са Дражом Михаиловићем, дуге ноћне расправе, странчарење Драгише Васића. Карактеристичан је један опис Равне горе у јесен 1941. године.
„Стрпљиво сам чекао неколико сати пред вратима колибе да се опростим. Мој друг потпуно разочаран. Каже: ’Видиш сама реакција, нема интелектуалаца, јеси ли видео синоћне грдње на интелигенцију, земљораднике…’ Ја га тешим. Нама је главна национална идеја, солидарност, данас ће се на челу покрета налазити једни, сутра други, а на крају можда ће доћи у најсигурније руке. Сем тога, види, ово је грађански рат, револуција, гдје престају све моралне људске скрупуле да играју неку улогу. Човјек човјеку је вук, брат непријатељ брату, борба идеја са физичким оружјем. И заиста, требало би бити прворазредни психолог па да се уочи и опише галерија типова који су се тих дана налазили и врзмали на Равној гори и у равногорском војно-четничком покрету.“
Са Равне горе Лазар одлази на партизанску територију, у Ужичку републику, Пожегу и Ужице. Описује како политички комесар и свештеник држе опело у срцу Ужичке републике сахрањујући једног лидера Комунистичке партије „са потпуним црквеним обредом“.
Притварали су га и четници и партизани. Биљежи како италијанска војска преузима бродове и луке у Боки, износи прецизне податке о погинулима и стрељанима, о страшним злочинима усташа у Пребиловцима и другим херцеговачким местима.
Лазар до детаља описује како се десио злочин у селу Пребиловци. Поименице наводи усташе које су водиле акцију, гдје су мучили, убијали и силовали, како су сељаке затворили, опљачкали, спровели у вагоне и одвели до јаме Шурманци, а потом и побили.
Лично је разговарао и забиљежио свједочења преживјелих Пребиловчана.
Професор Тркља у својим списима објашњава узроке неслагања са Дражом Михаиловићем, тачније, с неким његовим одлукама, које он отворено критикује. После једне бурне расправе с Дражом на Колашинским пољима, Лазар одлази за Бугарску, а након обиласка терена и проласка кроз Србију, шаље веома оштро писмо, у којем таксативно наводи проблеме у четничкој организацији, злоупотребу наредбе о слову „З“, четничке злочине на терену, бахатости локалних команданата.
„Када сам пролазио кроз Србију, изгледало је као у паклу. Није се знало ко кога убија. Недићевци, љотићевци, комунисти, војни четници, сви су се међусобно убијали и нико није имао савезнике. У народу страх и паника. Људи нису били сигурни да ће кад легну и осванути. Обично нису лежали код кућа.
Ето, то је резултат фамозног слова ’З’. Оно је било створено да се неваљали Срби лише живота, а у пракси најчешће је лишавало живота најбоље синове народа. Оне који су неком сметали зато што су нешто радили. Српска посла, па ето ти.“
У ратним биљешкама Лазар детаљно говори о злочинима комуниста, тзв. лијевим скретањима, како су послије рата комунистички дисиденти назвали партизанска убиства бројних цивила у Херцеговини и Црној Гори крајем 1941. и почетком 1942. године. Наводи имена невиних људи, углавном угледних домаћина, али и осталих, које су партизани побили јер нису хтјели да се прикључе њиховом покрету.
Посебно је интересантан пример двојице сељака код Љубомира у Херцеговини, које су насред пута, без кривице или суда, зверски убили народни хероји Сава Ковачевић и Петар Драпшин.
У свом дневнику Лазар описује детаљно и четничке злочине у Фочи. Он се у овом граду затекао два дана после масакра над фочанским муслиманима.
У ратним записима описани су догађаји у херцеговачким срезовима (Требињском, Билећком, Столачком, Гатачком, Невесињском, Љубињском), затим срезовима Ариљском, Шабачком, Нововарошком, Милешевском, Лозничком, Пљеваљском, Ваљевском, Подгоричком, Никшићком, Бококоторском, Барском, Цетињском, Даниловградском, Колашинском, као и на Романији, Мајевици, Хомољу и у Тимочкој крајини…
Лазарева лична архива више од 70 година била je ван домашаја јавности, а 50 година закопана у земљу. Озна ју је тражила више пута, три пута је ископавана и премјештана, а делом је страдала од влаге.
Кад је Лазар отишао из родне Билеће, његова сестра Мара и брат од стрица Жарко, кришом су склонили документа. Пронашли су некакву италијанску канту од масти и папире у њу потрпали, затворили и закопали. Кад је дошла партизанска власт и конфискација имовине породице Тркља, Лазареве архиве није било.
Нико је није ни помињао. Озна је сумњала, али није била сигурна да укућани знају гдје се она налази. Жарко Тркља, страхујући да ће бити пронађена, три пута ју је премјештао. Током деценија скривања документација је оштећена. Ипак, највећи дио је сачуван да свједочи о најстрашнијим догађајима, трагедији народа, страдању и злочинима у Другом свјетском рату.
Лазарева архива је скривана и чувана као највећа породична тајна, а у цијелој фамилији само њих двоје, Жарко и Мара, знали су да је сачувана и гдје се налази.
Уочи распада социјалистичке Југославије и пада комунизма у Херцеговини, документација професора Лазара Тркље изнијета је на свјетлост дана. Жарко је једногa дана свом сину (потписнику ових редова), по завршетку студија, тутнуо у руке гомилу папира уз ријечи: „Ево ти ово, па види шта ћеш с тим.“
(tamodaleko.co)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
.
Лазар је мој стриц. Усвојио ме је Лакзаров брат стриц Косто у Канади када ми је било 10 година, тако да не пишем добро на српском. Оно што пише Лазар догађало се кад сам се родио. Његов дневник био је сакривен неких 50 година, закопан у земљи попут толико кршких јама у Херцеговини у којима су стотине убијених српских цивила млађих и старих бацани у јаме, неки умро у агонији, неки су умрли одмах један или два преживела чудесно.
У име братства и јединства ове крашке јаме су биле затворене заборављене баш као што су желеле да се Лазаров часопис заборави коју су спасили Лазарова сестра Мара и рођак Жарко.
Рођен сам у малом селу неколико километара од Билеце. Не знам да ли ме је Лазар икада видео, али не сећам га се ни мог оца Милована, ни стрицa Ђокa, ни мог деде Николе, Тодора и стрица Душана.
Не сећам се да сам био несрећан као дете које живи у Југославији. Моја најранија сећања су на паљење наше куће, не пламен већ јаку топлоту топлог угља са места на којем је стајала тераса. Сјећам се да сам се у гомили стабала налазио у пољу испод наше сеоске куће као један авион, за који сада знам да је стука, који је вриснуо на градић удаљен три километра. Касније су ми рекли да су тамо били и Италијани, као и Немци. Сјећам се војника чији језик нисам разумио да ми је дао кекс с кришком тврде мармеладе који укус још увек је са мном
Дошли су четници, а касније и партизани, а ја у то време нисам знао разлику. Читава долина била је подељена између две политичке стране. Наших седам кућа су углавном биле четничке и када су дошли партизани, сећам се да ме је војник седео на колену и тражио да отпевам песму коју сам отпевао док сам ходао како бих показао колико сам храбар. Песма је била о стрицу, Лазаревом братуЂоку, који је био четник, и док сам певао (Ја сам Вуле мали борац; Ђока Тркље добровољац), гласно се смејао и охрабривао ме хлебом и сиром да поново певам – песму или једина фраза које се сада сећам. Док су они спалили наше домове.
Кад се рат завршио, мој се отац није вратио, као ни очеви већине деце у нашем селу. Неких девет мушкараца, мужеви очева се нису вратили и дуги низ година нисмо имали појма где су умрли. То није било важно с обзиром да сам имао само четири године и не сећам их се од када је у те четири године ретко био код куће.
Сјећам се да ми је нетко одсјекао косу и посипао прах ДДТ-ом по цијелој мени како би убио уши. Сјећам се да смо јели кашy и убодне коприве помијешане са танком кашом од брашна која нам је послата у вреће с ознаком УНРА. Мајка ми је направила мајицу из вреће УНРА-е. Сви смо јели кашу из истог лонца.
Са десет година кад ме је усвојио Лазаров брат Косто који је емигрирао у Канаду 1927. године, направио сам менталну ноту да купим јело свима; међутим, годинама касније када сам се вратио у посету, свако је имао своје јело које нисам купио.
Лазаров отац, дедо Тодор и Никола ни криви ни дузни су убили партизани само зато што су били Лазарова родбина.
Фасциниран сам овим сведочењем очевидаца које нам пружа Лазар. Из онога што пише Лазар види колико је био забринут због онога што се дешавало с његовим народом. Неки су се обогатили, док су неки платили својим животом. Богати су се хвалили својим доприносом стварању, док су уложили новац на своју рацуне. Тако је било у обом прослом тарију.
.
Лазар је више пута ризиковао свој живот у служби свог народа. Не можете га кривити за туђе поступке. Морате прочитати ову књигу да бисте видели да је Лазар човек са људским лицем.
Лазар је прошао танку линију између живота и смрти. Био је сведок најгорих злочина које су починили усташе, а који су чак срамотили Немце. На прелазу Дрине, када су усташе убиле децу, пише да је видео како је немачки војник пуцао и убијо усташу који је управо српско дете бацио у реку.
Био је сведок многих зверстава које су починиле комшије. Ова књига говори о срамотном периоду у историји народа који говори истим језиком.
Мислим да је мој рођак Никола који је провео много сати организујући Лазаров часопис у фасцинантно штиво учинио фантастичан поклон свима нама који желимо да разумемо нашу прошлост. Ово је само још један документ у коме се истина не може сакрити лажима