Лазански: Руски авиони уз границе НАТО држава

Руски борбени авиони у ваздушном простору изнад Балтика, НАТО авиони их пресрећу, западна штампа од тога прави спектакл. А уопште није јасно нити је доказано јесу ли руски авиони ушли и повредили ваздушни простор неке од чланица НАТО-а, или су били у међународном ваздушном простору на Балтику.

У чијем простору има право да лети и српска борбена авијација, када би имала те капацитете. Односно, како то да спектакл није када дански и британски борбени авиони лете уз границу са Русијом, а јесте спектакл и провокација када руски борбени авиони лете уз границе НАТО држава.

Или да погледамо хронологију, далеко прије догађаја око Крима и Украјине, ваздушне патроле НАТО земаља годинама су крстариле дуж граница Русије. Неколико пута током протеклих година на овом мјесту сам се запитао зашто НАТО обнавља аеродроме у балтичким државама чланицама савеза, да би ти аеродроми могли да приме и бомбардере с атомским оружјем.

Званична објашњења из Брисела тада су говорила да се то ради „због борбе са терористима у свијету”. Није ваљда због талибана у Авганистану? Незванично, то је рађено да би се Русији јасно показало да је СССР изгубио хладни рат и да Русија мора да се помири с губитничком улогом и мјестом у свијету којим господаре САД.

Ако је званични и важећи став Вашингтона, а јесте, да је свака тачка на кугли земаљској тачка од виталне важности за интересе националне безбједности САД, онда се Запад сада мора помирити да је дошао крај униполарне архитектуре европске и свјетске безбједности.

Медијско лудило

НАТО борбени авиони уз границе Русије и руски борбени авиони уз границе НАТО држава, чему запрепашћење, чему медијска узбуна? Тражили сте, гледајте. Осим тога, шта то могу европске НАТО борбене авијације у конфронтацији са Русима? Ништа. Од њемачких стотињак „тајфуна” оперативно је тек десетак авиона, од транспортних 72 „трансала” у стању је да полети тек 26 авиона. Без Американаца, НАТО је у Европи тотално инфериоран у односу на Русе.

Ако је истина прва жртва рата, у политици се она убраја у лакше повријеђене. Уз све недаће које у Европи изазива ситуација у Украјини, треба преживети и провалу општих мјеста. Јер, док се авиони и једних и других изнад Балтика враћају неоштећени, западни медији о масовним гробницама на истоку Украјине, у којима је наводно сахрањено на стотине жена, ни ријечи…

Промјене које је изазвало медијско лудило не треба више ни доказивати, ако је и било Тројанског рата изгледа да више није сигурно да је било агресије НАТО-а на Југославију. Виртуелно се надмеће са доказивим. Витезови штампе пишу историју која ће најмање наудити политичким шефовима.

Праве бројке и прави подаци о узроцима ратова и сукоба, штети и мртвима, циркулишу под плаштом, у зависности од идеолошких табора и манипулација јавног мњења.

Од сукоба до сукоба примјетне су разлике, сукоб тежи да избјегне своје име. Цивили су у Београду и Багдаду били жртве ваздушних удара, а не бомби и ракета, тако су тада и касније писали западни медији. Трећи рајх се, погледајте само Хитлерове говоре, борио „за уједињену Европу без граница, са једном заједничком валутом, као и за безбједност њених источних граница”. За животни простор на Истоку. На те источне границе управо НАТО сада шаље додатне војне снаге. И управо ради безбједности источних граница држава чланица НАТО-а.

Амерички хегемонизам

Оспоравани колонизатори улазили су у ратове ради одбране Запада, данас се ратови воде у име „мајчице земље”, демократије, хуманитаризма и лидерско-месијанске улоге у свету садашњости и будућности.

Можда је, како каже Арнолд Тојнби: „Историја поново у покрету”. Америчка је моћ управо на примјеру украјинске кризе прошла врхунац, Европа се још једном потврдила као фрустрирани и немоћни играч у свему зависан од САД.

Та је Европа близу Блиског истока, од њега зависи у погледу нафте, а арапске мањине које живе у Европи пажљиво посматрају шта се све збива на том и таквом Блиском истоку. При томе је садашња политичка визија ЕУ последица њене слабости, док је политичка визија Американаца одувек произлазила из њихове моћи. Или немоћи.

Европа у свом спољнополитичком наступу нагласак ставља на дипломатију, преговоре, трговачке везе и мултилатерализам, Америка је протагониста политике силе. Под притиском САД, Европа одустаје од политике какву је препоручио њемачки филозоф Имануел Кант у свом славном „Пројекту вјечног мира”.

Америка жели статус Римске империје, да о рату и миру одлучује потпуно самостално и суверено. Те чињенице могу изазвати оптужбе за „антиамериканизам”, али то је империјални прерогатив: последње прибежиште оних који изврћу интелект и морал јесте захтјев заклетве на лојалност…

Аутор текста је новина Политике Мирослав Лазански.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: