Лазански: Шта се то десило са савезницима у НАТО пакту?

Да ли је Доналд Трамп одлуком да призна Јерусалим као главни град Израела, заправо, показао како Европљани и Американци немају више исти поглед на свет? Или о свим важним питањима силе, корисност силе и моралност силе, они имају различита мишљења. Европљани верују да се и без примене силе приближавају свету закона и правила, а тиме и доброј трансатлантској сарадњи, Европљани сматрају да су ушли у постисторијски рај, односно остварење „трајног мира” Имануела Канта.

Са друге стране Атлантика, САД остају заглибљене у историји, примењујући силу у анархичном хобсовском свету где су међународна правила непоуздана, где међународно право постоји само у теорији и где безбедност и равноправност још зависе од поседовања и коришћења војне моћи. Пример Северне Кореје то очито потврђује, јер када су своје нуклеарне арсенале стварале Индија, Израел и Пакистан, то никоме није сметало, посебно не Вашингтону, док се Пјонгјангу сада прети и ратом.

И око Северне Кореје и њеног нуклеарног програма приметна је разлика у мишљењу између Европе и САД. Наравно да релативна политичка и војна слабост Европе производи и одређену аверзију према сили као оруђу међународних односа. Европљани данас, као и Американци пре 200 година, желе свет где војна снага није примарна, где је унилатерална војна акција моћних нација забрањена и где су све нације без обзира на своју снагу заштићене правилима понашања које су саме донеле. Истина, то политичко одрастање ЕУ у односу на Америку још увек је рани пубертет у којем се стидљиво најављује и заједничка европска војска, коју Вашингтон докле год траје пубертет никада неће одобрити. Но, европска релативно пацифистичка стратегија производ је ратничке прошлости. Јер, ко унутар ЕУ боље познаје опасност политике силе од Немаца и Француза?

Идеалисти би рекли да Европа данас живи у „постмодерном систему”, који се не темељи на равнотежи моћи већ на одбацивању силе и на самонаметнутим правилима понашања, односно да су државни циљеви замењени моралном свешћу. Да ли то значи да су на примерима Северне Кореје и Јерусалима Европљани постали јеванђелисти у име свог „постмодерног” Јеванђеља међународних односа? Или је то нова европска мисија? Политичка неслагања на две стране Атлантика постоје и око Ирана, Ирака, око улоге УН, посебно око израелско-палестинских односа, мигрантске кризе. Земље ЕУ желе свој сателитски систем глобалног позиционирања, граде своје борбене авионе уместо да купују америчке, а све што Вашингтон намерно или ненамерно чини само јача уједињење Европе.

Доналд Трамп је заокупљен самим собом, на међународном плану показује губитак оријентације, а има и опсесију како ће га запамтити историја. Најавио је и хтео би „нови амерички почетак”, али са ким? Његови сарадници у Белој кући један за другим долазе под удар разних истрага. То још није и државна криза, али свакако јесте губитак политичког капитала америчког председника. Историја Беле куће показује да су у свом другом мандату амерички председници по правилу подложни скандалима и аферама, подлежу хибрису власти, или пак губе контролу над апаратом који се осамостаљује. Бил Клинтон је подлегао афери Левински, Роналд Реган је замало постао жртва једног спољнополитичког маневра од којег се диже коса на глави, а Ричард Никсон је захваљујући оставци избегао поступак уклањања са дужности. Све то, или доста од тога већ је у првој години првог мандата доживео Доналд Трамп. Управо због тога треба стрепети од онога шта ће Вашингтон урадити у Кореји. Јер само Вашингтон може први и почети тај рат.

Европљани и Американци сада су у колизији политичких, а још више економских интереса, јер Амери и немају искуства у успешном промовисању идеала и поретка без примене силе. Америчко сећање на последњих 50 година јесте сећање на „хладни рат”, који је на крају добијен снагом економије, а не спонтаним тријумфом „моралне свести”. Наравно, Европљани признају да су САД омогућиле стварање нове Европе предводећи западне демократске земље у победи у Другом светском рату, као и у налажењу решења за проблем Немачке. Чак и данас европско одбијање да иде заједно с Америком у сваки рат и у сваки сукоб у који Вашингтон улази зависи од америчке спремности да примени силу широм света против оних који не слушају, који су бунтовници, који су непослушни и који су оличење „царства зла”. Парадоксално, европски кантовски поредак зависи од америчке примене силе у складу са хобсовским правилима. Истина, већина Европљана не признаје велики парадокс: да је њихов прелаз у постисторију зависио од тога што САД нису прешле тај исти пут. Уместо тога, Европљани једноставно сматрају да је Америка проблематични џин. А то више није само породична свађа.

Ако се Европљани и Американци више не буду слагали поводом питања корисности и моралности силе, шта ће онда остати од оног што би јачало НАТО? Сигуран лек за ово трансатлантско неслагање не постоји. Шта год да ураде убудуће сада су показали да се не слажу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: