Лазански: Путин је одавно прочитао Њемце
1 min read
Колико Немци познају Владимира Путина и Русију? Може ли Берлин добро да процени следеће потезе руског председника када је реч о украјинској кризи и санкцијама, то јест економском рату између Запада и Русије?
Професор Фред Олденбург из Савезног института за проучавање економије и политике источних земаља у Келну изјавио је у фебруару 1989. да „Берлински зид остаје на свом месту и у наредних пет година”. За тај институт у Келну кажу иначе да је најбоље обавештен о томе шта се догађа у Русији.
Некада су Руси разликовали три типа Немаца. Оне добре из ДР Немачке, оне зле из СР Немачке, који су у превише блиским односима са САД, и оне из Берлина. Онда се 20. јула 1988. у листу „Литературна газета” појавио чланак под насловом „Немци и ми”, у коме је писало: „У совјетским венама тече немачка крв, наше градове су изградили немачки архитекти, на царском престолу седели су Немци…”
У Немачкој се бележило одушевљење за сваког новог генералног секретара совјетске комунистичке партије у последњих 40 година: Брежњев је величан као „голуб из Кремља”, Андропов је примљен са оптимизмом, Горбачов је изазивао хистерију немачког одушевљења.
Немачки савезници оптуживали су тада Бон за „горбоманију”, чак су у оптицају биле и спекулације о новом Рапалском уговору између Руса и Немаца, уговору попут оног из 1922. Немци су на критике својих савезника одговарали питањем: Зашто нама, Немцима, никада није допуштено да чинимо оно што је допуштено осталим Западњацима? Јер Французи и Италијани су у то време имали врло тесне економске везе са Москвом, тргујући више од Немаца.
Американци и Руси тргују више него
Слична је ситуација и данас у контексту кризе у Украјини. Американци и Руси тргују више него икада раније, америчка компанија „Бел” продала је лиценцу за производњу својих хеликоптера у Русији, САД купују руске стратешке метале и ракетне моторе, а Европа, под притиском Вашингтона, економски ратује са Русијом.
Но, Ангела Меркел не попушта и заправо диктира темпо европских односа са Москвом. Како да се Европа споразуме са Русима без Американаца? Како да се међународна оса односа помери ка Европи? Михаил Горбачов је Западу понудио историјску шансу, а Запад је ту руку помирења и сарадње са презиром одбио.
Владимир Путин нуди Западу другу шансу. На Западу се питају колико могу да му верују. Као да Французи, Немци, Енглези и Италијани верују својим политичарима. Американци и Немци се заваравају да могу да утичу на развој ситуације у једној тако великој земљи каква је Русија. Може ли Немачка да утиче на политику Јужноафричке Републике или на политику Никарагве? А желе да санкцијама утичу на политику Русије.
Допао ми је у руке „Фајненшел тајмс” од 27. фебруара 1990. Немачка јавност била је згранута „непријатељским расположењем” британске премијерке Маргарет Тачер у погледу немачког уједињења. Наиме, Челична Леди је изјавила да је немачко уједињење изузетно озбиљно питање, не само за немачки народ већ и за његове савезнике и у Западној Европи и у Северној Америци, и да се управо зато питање немачког уједињења не тиче само Немаца.
НАТО и специјални статус
У то је време формирана и координацијска група „два плус четири”, сачињена од две Немачке и четири силе победнице Другог светског рата, а проблем будућег односа уједињене Немачке и војних савеза у Европи био је тада и највећа главобоља за координацијску групу. Западни лидери покушавали су да пронађу формулу по којој би уједињена Немачка била саставни део НАТО-а, али да се истовремено узму у обзир и сви безбедносни интереси Москве.
Формулу су разрадили немачки канцелар Хелмут Кол и амерички председник Џорџ Буш. Но, совјетско министарство спољних послова одмах је реаговало саопштењем према којем је „свако решење које подразумева чланство уједињене Немачке у НАТО-у недопустиви поремећај војне равнотеже у Европи”.
Запад је на саопштење из Москве одговорио „хибридном формулом”, по којој Западна Немачка остаје чланица НАТО-а, док Источна Немачка добија „специјални војни статус”, то јест на њену територију неће улазити снаге НАТО-а, при чему би и Москва задржала одређени број својих војника на територији ДДР-а.
С друге стране, ДДР се веома разликовала од осталих држава Варшавског пакта: није постала нација, већ држава чија легитимност зависи од једног идеолошког концепта. Наиме, Пољска ће увек бити Пољска, Мађарска ће увек бити Мађарска, без обзира на друштвени систем. Али оправданост постојања Источне Немачке заснивала се на очувању друштвеног система. За Совјете је поуздана ДДР била гарант европске безбедности, а стабилност је била заснована на непрекидној немачкој подељености.
Дакле, то су били размишљања, предлози и контрапредлози у предвечерје немачког уједињења пре 25 година. Стратегијске и безбедносне последице тог уједињења осећа данас цела Европа, осетили смо то и ми на подручју некадашње Југославије.
За Русију, у контексту кризе у Украјини, ово је коначан крај немачке игре. Владимир Путин одлично познаје Немце. Они њега очито не…
Аутор текста је новинар „Политике“ Мирослав Лазански.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Juce je Gregor Gizi podnijo ostavku na funkciju u partiji,naizgled nista neobicno i Gizi je 25 godina na celo stranke,protiv kandidat jos nije sigurno utvrdjen u stvari naslednik o njemu cese danas izjasnjavati.
Gregor Gizi politicar i jedan od vodja istocnih Njemaca,ako postoje takvi naosnovu ideoloskih podjela i nekada politicke podjele zemlje.Sta tu ima za neupucene cudno sto je Gizi podnio sotavku iako ce do kraja mandata djelovati u parlamentu, rekli bi nema,a itekako ima i to strategiski dugorocno.
Gregor Gizi je tvorac ove danasnje i ovakve stranke koju jos uvjek vodi,medjutim u toj stranci su uvjek bili i ostali lijevo orjentisani lideri koji su u svakom pogledu odbacivali NATO kao vojni faktor oducivanja i mijesanja u unutrasnje stvari drugih zemalja.
PDS je uvjek bio jednoglasan u Bundestagu o ucescu Njmeca na raznim ratistima i svaki put su jednoglasno odbacivali ucesce od Avganistana do zadnjih desavanja i glasanja koja po prvi put nijesu bila jednoglasna,pojavili su se nekih sest glasova koji su u krugovim PDS podigli tenziju i kritiku,naravno sest glasova nije mnogo,ali se pitaju zasto?
, Liebich und die Atlantik-Brücke-Libih i Atlanski most,a radi se da je jedan clan PDS postao clan ove organizacije,porilicno mocna lobisticka organizacija,pregledom sadasnjihi clanova i proslih prilicno se lako moze utvrditi koliko je ovo udruzenje vazno za Njemacku kao drzavu a najvaznije kao geostrategisko koje sluzi da kontrolise unapred planirene poteze Njemaca ako ih bude izvan zone uticaja Amerike.
Kada se to doznalo i naravno objelodanilo podigla se medjupartiska rasprava i kritika kako je moguce da jedan clan PDS postane clan tako mocnog lobija .za rijec se javio Gregor Gizi ,preko socijalnih medija kako to ovdje zovu i kazao sledece “ Stefan Libih je po mojoj zelji postao clan te organizacije i nama je vazno sta se tamo desava i da se tamo prenese nasi stavovi “ cudno za jednu partiju koja spravom sebe zove partija mira,kao je moguce da neko postane clan te organizacije gdje sjede mocni lobisti medija banaka i industrije,a tamo se ide ne po sopstvenoj zelji nego po pzivu iz te organizacije ,oni kazu ovoga hocemo ihttps://www.atlantik-bruecke.org/ to je to.Recimo tamo sjedi jedan kao sto je Folfgan Isinger i mnogi drugi ,naravo sta tamo radi Libih kao politicar PDS koji je dva puta bio u vladi u gradu Berlinu zajedno sa Gizijem kada se u Berlinu razgradila socijana zastita koja je postojala na nivou pokraine u stvari grada ,sto je izavalo proteste unutar PDS.Tda je berlin dozivo strasan socijalni kolaps, a tada je na celu bio jedan politicar koji je kasnije izazvao velike rasprave u medijima u Njemackoj ,radi se o SPd politicaru Tilu Saracinu koji tada zastupao socijalne sovinisticke teme koje su se kasnije izrodile i u antiemigranstske,mada se to nije dalo odmah zakljuciti ,tek kada je Saracin napiso knjigu.
Partija je za vrijeme ta dva perioda izgubila polovinu biraca,samo zbog toga sto se tada radilo u toj koaliciji na urusavanju socijalnog stanja u Berlinu,privatizacija i sve moguce nepravilnosti koje poznajemo iz naseg stanja u Crnoj Gori ili Srbiji.
Trenutno je na tapetu rasprava o mogucim koalicijama kao potencijalnoj zamjeni ovoj sadasnjoj,gdje bi po nekim pricama Creveno Crveno Zelena koalicija trebala da smijeni Merkelovu i SDP,a Stefan Libih je izmedju ostalog najavio da se na tome radi ,ali da PDS mora da radi na supstanci,tu rije upotrebljavaju svi a u ovom slucaju zanci da se mora mijenjati misljenje o medjunarodnoj politici i NATO paktu kao „ciniocu“ mira sto je dovelo do toga da PDS prvi put u svoji redovima glasa u Bundestagu protiv rezolucije o Siriji ali su se pojavila sest glasova ZA.
oOcemu se ovdje radi :trebalo je da se glasa o unistenju hemiskog oruzja u Siriji
gdje su svi bili u debati da se naravno unisti,medjutim za to nijesu bili potrebni ratni brodovi Njemacke nasta se ovdje i u rezoluciji insistiralo i Stefan Libih je sa jos set delegata glasao za tu rezoluciju,ekli bi sve je u redu,medjutim nije nista u redu.Jer PDS je partija mira i odbacuje svako ucesce Njemaca u bilo kakvim voj nim akcijama pa bile one i po UNO mandatom,a Libih permanentno radi na omekasvanju tog stava,danas omeksavanje sjuta tolerancija preksjuta ratne trube,to Sara vagnekneht odbacuje i 995 biraca PDS a samim tim i mogucnost uticaja Amerike.
Tako cese u buducnosti u Njemackoj lomiti koplja oko pokusaja uspostavljanja nezavisnosti Njemacke pomocu bracnog para Lafonten Vagnekneh i 99% biraca i ovih prikrivenih Nato lobista
Tako Lazanski svako ima svoju Sonju ili stazi i udbine akte