Лазански: Француска као европско буре барута

Прво Француска, сада и Белгија и Њемачка, пуцњава, терористички напади, хапшења и рације полиције, војници патролирају улицама, у метроу, на аеродромима. Гори ли то Европа или је само у грађанском рату?

Слатки снови о универзалној културној компатибилности замијениле су ноћне море непрестаних сукоба, покољ у редакцији париског сатиричног листа показао је сву неспособност Француске да интегрише своје имигранте.

Да ли је први европско-арапски рат, заправо, започео још 2005. године, па онда и 2013, када су током масовних нереда и насиља горела предграђа Париза, и када су француске власти тврдиле да то чине француски „адолесценти”, неки Пјер, Жак, Марсел, или Алфонс.

А заправо су и они и браћа Куаши били само „технички грађани” Француске, који не мисле, или нијесу мислили да су они, прије свега, Французи. И који су за вријеме уличних нереда спалили 9.000 возила. Тадашњи француски министар унутрашњих послова Никола Саркози назвао их је „шљамом”.

А то су млади људи из сјеверне Африке, који временом све више бивају изоловани из шире заједнице и све више се окрећу свом муслиманском идентитету, који је код њих чак можда израженији него код њихових сународника са Блиског истока.

Опирући се традиционалним имиграционим калупима, ови млади људи су мање асимиловани него њихови преци, што и јесте једна врста апсурда у 21. вијеку.

Историја се понавља

Али француска слабост датира из 732. године наше ере, када су муслимани у својим освајањима и походима ка сјеверу запосели Шпанију и јужну Француску стигавши све до обала Лоаре. У октобру 732. маварски генерал Абд ел Рахман и његова војска, истина нијесу стигли и до капија Париза, али јесу до неких 237 км југозападно од престонице, до саме светиње Светог Мартина, до града Тура.

Негдје на пола пута између Поатјеа и Тура пресрела их је француска војска и зауставила. Недељу дана послије тога Абд ел Рахман је умро, муслимани су остали у јужном дијелу Француске, Поатје је био крајња тачка западне Европе до које су Мавари успјели да стигну. Да су побиједили и кренули даље највјероватније би ушли у Париз, а послије стигли и до обала Рајне.

Едвард Гибон у „Пропасти Римског царства” каже „да би се у том случају данас на Оксфорду изучавао Куран, а муслимански свештеници би обрезаним Њемцима и Енглезима тумачили светли и истинити чин открића Мухамеда. Не би постојала хришћанска Европа, англосаксонци који су освојили Сјеверну Америку били би муслиманске вјероисповести, Поатје би измијенио историју читавог света.”

У биткама и у рату ствари су веома јасне: једна страна је побједник, друга је губитник. Европа у односу на своје муслимане нема данас пред собом тако јасну ситуацију. Јер, муслимани из сјеверне Африке и са Блиског истока данас су без оружане борбе продрли много дубље у Европу него што је то 732. године пошло за руком маварском генералу Абд ел Рахману.

Они су данас у Бриселу гдје се белгијским полицајцима савјетује да не пију кафу на јавним мјестима у вријеме рамазана, и у Малмеу гдје је шведским возачима хитне помоћи потребна полицијска пратња.

Последњих неколико година француски муслимани спроводе благу форму интифаде против синагога, кошер месара и јеврејских школа. Политичари нијесу предузимали адекватне мјере како би спријечили такве нападе и сада је то у Паризу ескалирало убиством четворице Јевреја.

Америчка порука Паризу

Шта да се ради? Циници би се подругљиво присјетили Бушове доктрине да „ислам и демократија не иду заједно”. Ако је то тачно онда Ирак, Сирија и Авганистан представљају мањи проблем него Француска, Белгија и Њемачка.

Америчка је штампа 2005. године поредила Париз са Багдадом, Сен Дени са појасом Газе, називајући тадашњу кризу и нереде „катастрофом социјалне природе”. Американци не заборављају самозадовољни став Француске у вријеме рата у Ираку, али и у вријеме преласка циклона преко Луизијане.

Освета је најбоља када је сервирана хладна. Ни Обама ни Бајден нијесу дошли на марш мира у Париз, Кери се сада као нешто извињава, Французи су схватили америчку поруку. Ништа од попуштања санкција Русији.

А Москва? Она понавља свој став да је безбједност Европе недјељива и да сарадња у борби против тероризма нема алтернативу. Из Брисела сада управо и траже сарадњу с Москвом у рату против тероризма. Али како сарађивати када један од вођа чеченских терориста већ годинама има политички азил у Великој Британији, путује Пољском и држи говоре против Русије?

Француски модел интеграције очито је пропао, у Француској је створена једна дубоко укорењена, структурна друштвена поткласа, која продукује екстремизам, Париз данас плаћа данак својој ароганцији.

Француски модел се заснивао на мјерама којима је требало да се обезбиједи храна, кров над главом и школовање за сиромашне муслимане, али тај модел није ефикасно ријешио питање друштвене и политичке изолације и практично је ограничио њихову способност да прерасту у групу са политичким интересима. Неуспјешан модел интеграције с најгорим последицама гетоизације.

Аутор текста је новинар „Политике“ Мирослав Лазански.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: