Лаж у служби хуманизма

Пише: Мишо Вујовић

Путин подржао Трампа

У овој причи су доминантне две димензије: лаж и проституција. Или обмана и политика. Свет је постао глобална кванташка пијаца на којој се интензивно, као на берзи, тргује људима, душама, државама, континентима и самом судбином света.

Тог дана, када је на Твитеру послао најдраматичнију поруку од завршетка Хладног рата, Доналд Трамп, с манирима Милана Панића, човека сличног профила али неупоредиво мањег капацитета, гледао је документарни филм о Борису Јелцину, некада најомиљенију представу у Белој кући: пијан ко клен, председник згажене Русије котрља се по пријемима, пада на леђа у присуству немачког канцелара Кола, заразно се сви смеју том омамљеном и дезорјентисаном моржу, и пацифисти и бивши нацисти и даме у екстравагантним хаљинама, фракирана и фрапирана господа…

На крају га мало заносе да би га унели у аутомобил….

У таквом „охрабрујућем“ расположењу председник Трамп најавио је лепе и паметне ракете, вероватно и хумане, као оне што падаху по Србији.

Пренуо се, на трен, када је добио одговор из Москве да ће паметне брзо бити распамећене ако крену.

Тек тада је уклавирио да је Јелцин са собом у гроб однео епоху Русије на коленима и да ће његов наследник, Владимир Владимирович Путин, и у овом случају реаговати ништа мање одлучно као у тренутку када је сам изашао испред своје амбасаде у Берлину и хладним гласом разулареној маси саопштио да ће свако ко крене да угрози територију СССР- а, коју он брани, бити ликвидиран.

Као што се рушилачка руља брзо своје нагоне сместила у рационални део тела и одустала од сумануте намере и Доналд Трамп је постао свестан да са најмоћнијим човеком света нема ратног твитовања, а још мање ратовања.

И поред претњи америчке амбасадорке у УН, проницљиви Трамп, манирима хијене у повлачењу, мења стратегију, остављајући простор за евентуалну трговину, у чему је ненадмашан. И, наравно, успева. Русији одговара скок цене нафте, подршка Америке у отопљавању односа Русије и остатка Европе, немешање Америке у проблем са Украјином. Истовремено, Трамп показује својим опонентима да није колебљив и да има храбрости да се супротстави моћној Русији.

Медијска припрема дејстава по Сирији наставља се тврдњом Џима Матиса, министра одбране, да Америка нема доказе о употреби хемијског оружја у сиријском граду Думи, те да су докази скинути из медија и друштвених мрежа. У први мах ова изјава је указивала на излазну стратегију Доналда Трампа, али се испоставило супротно. Прича са химијским отровом само је још једна верификација лажи с циљем започињања одмазде над непослушнима, од Кувајта, Ирака, Трнопоља, Маркала, Рачка, Либије и, сада, до Думе у Сирији. Си-ен-ен у Думи врти снимак исте девојчице са три различита спасиоца.

Рукопис је готово идентичан. Главну улогу пред одмазду Ирака због интервенције у Кувајту добила је девојчица Наира. Њено сведочанство у америчком Конгресу о смрти 15 беба у кувајтском породилишту, након што су ирачки војници изнели инкубаторе, био је медијски алиби да се крене у одмазду у Ираку. Испоставило се да је лажна Наира у ствари Ал Сабах, кћерка амбасадора Кувајта у САД, и да се све време рата у Кувајту налазила у Вашингтону. Ту прљаву представу „одрадила“ је агенција за односе са јавношћу „Нолтон и Хил“, позната и по дејству на нашим просторима деведесетих.

Када је све разоткривено, један од пи-ар гуруа Агенције цинично је изјавио: „Демантији су обично неделотворни.“

У Трнопољу је исконструисан случај Фикрета Алића, оболелог од туберкулозе, кога Ед Вулијами и Рој Гатман снимају поред бодљикаве жице на локалним пољопривредном добру. Прича која је уследила имала је разорне медијске ефекте:

„Зар вас ово не подсећа на Аушвиц?“, стајало је на насловној страни „Тајмса“.

У Њујорку тада почињу масовни протести Јевреја. Џејмс Харф, директор агенције „Рудер и Фин“, славодобитно изјављује да је придобијање Јевреја против Срба, величанствен успех његове компаније. На констатацију новинара француске телевизије да је то била лаж, Харф лаконски одговара:

„Није на нама да проверавамо истинитост информација. Наш задатак је да што брже ширимо корисне информације и да их усмеравамо на добро промишљене циљне групе. И нисмо плаћени да моралишемо“.

Рој Гатман је за ту лаж овенчан Пулицеровом наградом, а светско јавно мњење је почело да жигоше Србе. Гранате у улици Васе Мискина и на Маркалама, како је доказано у Хагу, нису испаљене са српских положаја, али је СР Југославија тада добила санкције УН, а Република Српска је бомбардована.

Канадски генерал Луис Мекензи 1992. године изјављује да ће рат у Босни бити завршен „истог тренутка када Изетбеговић престане да убија свој народ зарад Си-ен-ен-а“.

Масакр у Рачку, такође, „пада“ пред судом и чињеницама. Његов креатор, амерички генерал Вилијем Вокер, „амбасадор смрти“, како су га звали у Латинској Америци шесдесетих година прошлог века, постао је шиптарски национални херој.

Сиријски случај са наводним отровима је класична методологија исценирања лажног злочина у медијске сврхе, као алиби или повод за одмазду непослушних, иза чега се обично маскира брутална агресија и остваривање прљавих циљева.

Управо то се сада десило у Сирији, где у првом налету изостаје енергичан одговор Русије, чији изговор да њене позиције нису угрожене у досадашњим дејствима, баца ново светло на чврсти став Русије према проблему у Сирији, сада омекшан неким великим и невидљивим дилом или наредбом невидљивог газде.

Није искључен договор обостраног тестирања достигнућа на ватреним циљевима на туђој земљи и по главама туђих бирача.

Мајстор замене теза јуче шаље нову поруку преко Твитера:

„Никада нисам рекао када ћу напасти Сирију. Може бити ускоро или не. У сваком случају САД су под мојом администрацијом учиниле одличан посао у протеривању Исламске државе из региона.

Где је наше – Хвала Америко!“

Хвала Америко, али 30 ратова хуманитарних, одбрамбених, спасоносних, много је, ако је и од Америке, „несвесне“ колико је задужила човечанство, Америке, и те како задовољне висином профита из тих „задужбинарско-филантропских“ похода по свету.

Повлачећи се, Путин није само подвио реп због трговинског договора и тако се придружио америчком ратном хуманизму, већ је, истовремено, својом пасивношћу учврстио пољуљане позиције америчког председника.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: