Пише: Небојша Јеврић
Били смо први гости у „Коларцу“. Емил и ја. Емил је носио блок са графикама а ја сам носио неколико примерака моје прве књиге „Црни кофер“.
Уместо хонорара добио сам хиљаду књига. Увек сам носио по неколико примерака са собом у пртеној торбици где је било места и за пола кила вињака који смо пили на кварно. И због чега смо водили рат са келнерајем.
Прве пахуље су падале на асвалт Кнеза. Долазила је зима а зиму смо мрзели. Почетак децембра осамдесет прве.
Цревље су нам биле прсле и гурали смо новине у њих кад је падала киша.
Седели смо до врата и гледали на улицу чекајући ко ће се први појавити.
Први се појавио онај којег смо последњег желели да сретнемо. Славиша Лојави, вукући са собом блок. Славиша је био вајар и Драгана Лубарду су замало избацили са Академије јер је Славиши разбио гипсану скулптуру о главу.
Улицом су промицале неиспаване службенице које су касниле на посао.
Она се појавила са бундом и шубаром на глави.
Није журила никуд. Стајала је испред излога и гледала. И ми смо гледали у њу. Било нам је хладно и није нам се излазило напоље.
Имали смо кинту таман за једну туру.
Лојави је питао да ли имамо за стомаклију.
„Може“, рекао је Емил или сам то рекао ја, никад није утврђено “под условом да позовеш госпођу у бунди да са нама попије пиће.“
Славиша је узео блок под мишку и изашао на вејавицу.
Све смо очекивали осим да ће Славиша Лојави успети да је убеди да уђе.
Али ушла је. Придржао сам јој бунду и шубару. Била је у „шанел“ костиму и мирисала на „опијум“ који је тих година био у моди.
Ја сам био у плетеном вуненом џемперу који је плела моја мајка. Емил у некој бајкерској јакни. Мирисали смо на зној, на непреспаване ноћи.
Села је са нама и ми смо наручили два вињака за нас, ракију за Лојавог и кафу.
Лојави је наслонио главу на руку и ускоро заспао сном праведника.
Поклонио сам јој књигу, Емил графику.
„Три месеца шетам Кнезом, откако ми је муж, капетан, отишао на брод. И нико ме није позвао на пиће. Зато сам ушла са њим. Нико ме није стартовао.“
„Што пијете то ђубре?“
„То смо и синоћ пили.“
„Најбоље пиће за мамурлук је шампањац!“
Наручила је сир и шампањац.
Келнер Раде се ушепртљао. Шефу Мићи су излазиле лептирице из ушију.
“Наравно да имамо. Ово је реномирана кафана!“
Нису смели да приме доларе, било је то комунистичко време, нису примали картице, па је платила чеком.
Дуго сам писао посвету:
Лаури,
Ову књигу са надом да ће је боље прочитати него што је написана,
од Небојше Јеврића
Витановачка 34., мансарда.
Свратите!
На последњој страни написао сам јој песму Синан Татарина, Синана Гуџевића, песника са Голије:
ХВАЛА
Нека је хвала свим оним великим женама,
Које без речи легоше са мном,
Које ме ћутећим пристанком својим,
Сваковрсног понижавања и лагања спасише!“
Ставила је књигу у торбицу а Емилову графику услужни шеф Мића је умотао у три слоја беле хартије.
Онда смо наручили још шампањца и Емил је почео да свира на усној хармоници песме Врангелових козака.
Наручила је пиће за персонал кафане. Раде, који је први пут од нашег астала зарадио бакшиш, дубоко се клањао.
Снег је престао да пада.
Она је отишла као што се и појавила.
„Јеси ли јој тражио жицу?“
„Нисам!“
„Нисам ни ја!“
„Који смо ми коњи!“
Урађени, док су нам мехурићи шампањца пуцкетали у мозгу, отишли смо у Клуб студената Филолошког и наставили да пијемо вињак из шоља за чај.
Славишу смо оставили да спава.
Ујутру ме пробудио поштар.
„Телеграм за Вас.“
Какав телеграм? Мислио сам да се нешто неком у завичају десило. У телеграму који још чувам међу старим рукописима у подруму,писало је:
„Долазим вечерас. Лаура“.
Почео сам да распремам али то је била немогућа мисија.
Газдарица, дебела месарка, госпођа Параскева, са неверицом ме је гледала кад сам затражио усисивач и пајалицу.
“Требаће ми, ако можете да ми посудите, посуде за пудинг и вангла.“
Онда сам отишао до радње и купио кило брашна, герму и литар некуваног млека у кеси.
Научио сам планинарећи по Бјеласици, ноћевајући у планинарским домовима, да умесим хлеб и усирим сир.
Свеже усирен сир нисам цедио од сурутке, већ сам га насуо у посуде за пудинг. Био је то најбољи лек за моју већ начету јетру, па ми је баба Иконија спаковала мају, сириште, да могу сам да га направим.
У шест је све било готово.
Лаура је дошла у седам.
Била је дедињско дете и никад није пробала домаћи хлеб, и никад није пробала свеже усирен сир. “Пудинг од сира…“ рекла је.
„Синоћ сам прочитала књигу. И песму на крају књиге. Само да знаш да верујем у тебе.“
А онда је из кесе извадила нераспаковану свилену постељину и распремила кревет.
Свлачила се полако. Испод „шанеловог“ костима имала је халтере и жабице.
Била је то ноћ века.
А сутрадан је капетан дошао са брода.
Опет сам заборавио да јој тражим број телефона.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Super prica. Podseca ne pomalo na jedan dozivljaj iz devedesetih iz Njemacke, kad smo ja i moj drug Senad iz Bijelog Polja za dvije Njemice skuvali pasulj i kad sam taj pasulj u jednog starom golfu vozio kroz brdovite predjele Bavarske. Senad je sjedio do meine a U krilu mu je Bio lonac pun pasulja, Do vrha je ostalo svega dva ili tri centrimetra a ja ja sam vozio kao po iglama. Nekako smo stigli kod ove dvije ljepotice, najeli se pasulja a onda otisli u krevet. Ja sa mojim a Senad sa njegovim U drugu sobu. Ni jedna od njih nije htjela da prva pocne seks, Pa osim gnjavaze niceg drugog nije bilo ni kod meine ni kod druga moga. Ujutro su se djevojke posvadjale i potukle. Mi smo se sa malo praznijim loncem vratili nazad. Inace je tih ratnih godina U ednome malom bavarskom mjestu postojao lokal “ Folenhof“, neki su lokal zvali “ kobilji Hof“ a drugi su ga zvali „dodji i uzmi“. U lokalu su se sakupljale sve muske izbjeglice da prostora SFRJ i sve zene zeljne avanture u precniku jednog 50 kilometara. Lokal me je jako podsecao na onaj lokal iz filma „Kazablanka“. Kad bi covjek opisivao dogadjaje iz tog lokala, mogao bi per romana napisat. U tom lokalu su ljubomorni mjestani zene upozoravali na moje prisustvo. “ Cuvajte se, ovaj svaki dan mijenja zene“ a iz prikrajka su detaljno studirali, kako ja to svaki dan pokupim po neku. Time su mi samo rejting dizali, jer su mi zene prilazile i govorile kako su ih upozoravali na meine. Jednog dana sam prisao Crkvi i prestao da jurim zene. U lokal dugo nisam bio i jednog dana posao sam tamo da pojedem nesto. Imali su neko dobro pecenje. Cim sam usao pocelo je snimanje, koju li cu veceras pokupiti. I kad su vidjeli da nista ne radim, pridjose mi sa pitanjem, kako si, dje si bio toliko dugo, jesu li bolestan itd. Kad sam im rekao da sam postao pobozan i da ne zivim vise predjasnji zivot, pitase me sa velikom interesovanjem, “ koja je to Crkva koja je tebe mogla smirit.“