Латиничење Владике Рада
Петар Други Петровић Његош
Пише: Максим Драшковић
Тек што се Његошева Црна Гора, борећи се са сто антињегошевских јада и биједним поданицима Запада, с муком изборила да свом великану установи државни празник, који ће се у календару прослављати на дан његовог рођења (13. новембра), одроди, србомрзитељи и сљедбеници оних који су му обурдали и оскрнавили гроб и свете мошти, као чопор… кидишу и роваре, преврћу и изокрећу – и његову биографију, и његово пјесничко дјело, и крвоток његовог свеукупног бића – не посустајући и не презајући да на тај начин наставе генетски инжењеринг и над Његошем и над његошевском Црном Гором.
Таман што смо се понадали да ће се коначно и заувијек вратити и свом светом гробу (као и што хоће – акобогда) и себи, а заједно с њим и сама Црна Гора свом изворном постојанству и да више неће морати да кличе да је „сирак тужни без иђе икога“, дио оних који ових дана по први пут обиљежавају овај свијетли празник, а нарочито у школама, у склопу својих приредби тим поводом – безобзирно, безбожно и сумануто, умјесто да учи ђаке истинском и изворном Његошу, не срамећи се пред његовим ликом и дјелом, латиничи и расрбљава Владику Рада. Њега, који у свом величанственом дјелу и стваралаштву није употребио ниједног словца нако ћириличног, који је за себе поносно и громко истицао да „српски пише и збори“ , да му је народност „србинска“, а „ум и душа славјанска“. (Чак је ћирилична слова и називао „српским словима“).
Њега, који је само у „Горском вијенцу“ двадесет шест пута поменуо српство, не рачунајући помињање Косова, Обилића, цара Лазара, Душана… О другим његовим дјелима да бе зборимо.
Наиме, неки наставници, који су са својим ђацима припремали програме, у појединим школама су, не само изложбене паное исписивали латиницом, већ су у широком и намјерном заобилажењу избјегли сваки стих и сваку Његошеву мисао у којој се, не дај, боже, помиње његова идентитетска препознатљивост и изворност, а у набрајању његових дјела ни случајно да пимену „Огледало српско“.
Бранећи оно што се бранити не може, још кажу да су два писма равноправна. И јесу, нико то не спори (колко год да је то на нивоу политичког књижевног договора). И нико притом нема ништа против латинице. Али, не можете, господо, латиничити Вука и Његоша. Уосталом, та равноправност је озваничена тек послије њих – на Новосадском књижевном договору (1954). Без обзира што су и прије тога и послије тога многи туђинци забрањивали употребу ћирилице и тиме настојали да нас поробе; а чиме би прије, него преко језика, о чему најбоље говори „Завештање Стефана Немање о језику“. А то је сваки туђин остваривао преко оних отпадника и превјера из нашега народа.
вако Владику Раду ћеци неђе 1950. представљали у основној школи код Јастребарског . Већ у Загребачким основним школама ил у Шибенику а тек Дубровнику Осјеку много боље него данас у земљи Дпсији(ЂЕ ЛОКАЛНА УПРАВА БЕЗ САМОУПРАВЕ У РУКАМА НИЖЕРАЗРЕДНИХ СТРАНИХ ЧИНОВНИЧИЋА). ево и неким Словенцима који Школе основне и средње учили 70 и 80 тих година кад рекох „Ће си била Ће си дангубила“ насмејаше се и сетише а омладина Црне Горе али и Србије НИШТА НЕ ЗНА ОД ОНОГА ШТО СВИ КОД ТИТА И ПРЕ ТИТА ЗНАЛИ и тад Муслимани и Хрвати и Комунисти и Југословени па наравно и Словенци … тужни сусрет с свим прецима „НАШИ СТЕ АЛ ВАС НЕ ПОЗНАЈЕМО НИТ ПРЕПОЗНАЈЕМО“.Дал су гори много од два главна лика НАРОДНЕ ЕПСКЕ ПЕМЕ СМРТ МАЈКЕ ЈАНКОВИЋ СТОЈАНА“.
Ne znaju da pišu ili loše pišu ćirilicu.
Ipak je ćirilicu teže pisati nego latinicu, predstavlja im „umni“ i fizički napor.
Kako god, sve na prikazanom panou izgleda nabacano i jadno.
Nedopustivo.