Ламент над Глођанима
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
(Даринки Јеврић)
Сутон, безуби пас, рђу дана глође виш Глођана,
Преварен тишином трава, додир лета слути,
И безгласне јавке над струлом шљивом ранком,
С неба олово капље, цеди се Каинова рана
Трује божуре свеле што ће опет погинути
У вечном кругу смрти над земљом Хвостанском.
Венчана проклеством рода за крило гаврана,
Дамјанова рука пипа кроз зидине црне.
Урасла гробља, нема, без знака и споменика.
Крвљу затрован зденац и њива неузорана…
Источно од Истока светлост се мрви и трне,
Звона с Паћаршије лелечу псалме бездомника.
А њене невине руке грле камен најдоњи
Свете Дечанске лавре, невино беле сред снега,
Шапћу му слово љубве у уво безвремено
Док Јудин пољубац, знан, ни први ни потоњи,
На њеном господском челу, ведром и без белега,
Ижицом исписује знамење окамењено.
Више не пише писма, ни обична ни она друга,
Светковину срца сад слави са Јефимијом
Док везу потпис века на платно озвездано.
Сва у вечном сну, а сваким својим чулом будна,
Слуша… То Небо пева над пустом Метохијом
У славу сунца, осмехом њеним даровано.
