Лаку ноћ Будво

Једна ,,измишљена прича“

Некада давно када је средином осамдесетих у Будви закорачио караван реалних илузија, маште и права на слободу избора, када се Шекспир одједном нашао у земљи заборављених Феничана и Софоклеа као у сред властитог Тит Андроника, као претходница и симбол све те величанствене позоришне имагинације – корачао је мрзовољни Ричард III застрашујуће понављајући ријечи које још од 1485. са Босвортског поља јече и завијајући пријете и улицама овог Кадмовог града: ,,Дајем краљевство за коња!“.

Масе следбеника умјетности су старим неизграђеним улицама, у потпуном мраку, до касно иза поноћи, корачале за овим зависником од Круне који је пред собом уклањао сваког ко би му стао на пут или се то њему само учинило. И то су памтили, препричавали, украшавали, ни не слутећи да је у тој Шекспировој драми одавно утакнут и њихов живот и да је само питање тренутка када ће се у тим истим, сада грађевински обновљеним улицама, срести са сопственим животом и властитим Господаром.

Ту на улазу кроз Веља врата у башти једног хотела именом градића из Дакоте или Илиониса  – ,,Асториа“,  гдје Он са помијешаним осјећањем гледа на свој некадашњи апартман на врху чувене Авале (чије је власнике управо Он лично довео преко пресуде своје сестре, Зорана из књиге Сисојева и некадашњег возача комбија у, већ  одавно угашеном, ,,Монтенегро Експресу“, а иначе ,,специјалисти“ за руске тајкуне и yachting parties на Дерипаскиној јахти или некој мањој у близини), за разлику од помало романтичних времена и реалности отворенијој словенском заједништву, данас се на течном албланском све више може чути да је Мило ,,цар“ и ,,предсједник Балкана“.