• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Лако је „из Чикага србовати“

2 године ‎ ИН4С

Драгослав Бокан

Пише: Драгослав Бокан

Узак пут спасења

Српска дипломатска стратегија је веома узак пут између Сциле и Харибде, немила и недрага – танка црвена линија на којој се не смемо оклизнути и скренути у већ нам припремљено минско поље.

То значи, конкретно, учествовати кад год нас позову припадници „међународне заједнице“ (читај: политичког Запада) и по сваку цену одржавати задату плесну кореографију у којој нас други упорно газе по ногама, а ми вешто избегавамо ово неизбежно, злобњикаво саплитање.

Отприлике као кад су онолики заточеници са Голог отока морали да повремено протрчавају кроз „топлог зеца“ (колону наоштрених Титових батинаша и њихових принудних помоћника, логораша). Да би преживели и тако изборили шансу за стварно бољу, а реалну и оствариву будућност.

Само је све ово сада много лицемерније и лукаво увијено у украсни папир једва прикривених, скоро па отворених уцена.

Неуспела „куповина (наше) душе“

Нуде нам два велика Ништа (ЕУ и НАТО) за једно цело Нешто (КиМ), нешто њихово Ружно (покорност) за наше Лепо (слободу)… и све у том смислу и правцу.

Само, за разлику од оног шармантног дечијег зевзечења из давних времена („На слово, на слово“), овде нема ничег симпатичног за нас – осим крви, зноја и суза, уз све врсте неправди, малтретирања и насилништва (наравно „у рукавицама“, баш онако „џентлменски & еуропски“).

А све то, нажалост, не можемо да избегнемо, плаћајући грешке и грехове наших претходника из куће Крсмановића, авнојевског Јајца, крвавог Лисичјег потока, партијског Кумровца, удбашких крвавих бригада, са састанака у Карађорђеву и по штабовима стармалих покварењака из „Отпора“…

„Мали“, а тако велики кораци

Отуд и тако малени стратешки простор за нашу државу сада и овде, а после свега што се десило на нашем стрмоглавом скретању са широког светосавског пута на југословенску, титоистичку и нескривено аутошовинистичку странпутицу најновијих времена.

Зато не смемо да испразном ратоборношћу (без стварне спремности да се, после ватрених речи, иде до краја) самоубилачки провоцирамо ситуације које ће нас још више укопавати у живо блато наших серијских и неизбежних неуспеха. „Ко самом себи јаму копа, е тај не само да у њу упада, већ се, после, тешко из ње извлачи!“

Наша стратегија

Морамо да стрпљиво скупљамо поене, избегавајући отворену борбу са многоструко јачим непријатељима. Треба да упорно скупљамо снагу за не тако далека, будућа времена неизбежних директних сукоба, суочавања и конфронтација.

И да, притом, не будемо нестрпљиви и исфрустрирани због оваквог стања ствари.

Све се враћа, све се плаћа, и на земљи као и на Небу. Па ниједан од наших непријатеља, нити издајника неће остати без казне, то је сасвим сигурно (иако многима невидљиво).

А најлуђе је од свега то што Србију сви могући и немогући нападају управо због показане храбрости и чврстине у неодустајању од њених (древних) завета, (вечних) принципа и (актуелних) интереса.

„Мали помаци“ су за нас – велики, спашавање живе главе на раменима је нека врста чуда, а овакво одржање српске правдољубивости и слободољубивости у народу – упркос свему! – нешто просто необјашњиво и незамисливо спољашњем погледу и „логичној анализи“.

Парадокс је неизбежни део српске реалности, са пркосом, инатом и поносом.

Србо-угарски пројекат

Све се то најбоље види са осматрачнице актуелних српско-мађарских односа у заједничком (неформалном) идентитету, по логици новоформиране „Србо-Угарске“ државне заједнице, а у неодустајној, економско-дипломатској и реал-политичкој одбрани нашег суверенитета.

И о томе искрено сведочи наш пријатељ Петер Сијарто, министар спољних послова Мађарске, њихов, по много чему, „други човек“ по моћи и утицају.

Ко има очи, нек види, ко има уши нек чује!

А ко то не жели вероваће, и даље, у „данашње вести“ глобалистичких испостава, у наручене, глупичасте и бескрвне анализе… и томе слично учено лупетарење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: