Лакићевић за ИН4С: Свака независна Црна Гора мора бити антисрпска

Власт у Црној Гори пристала је на туђинске политичке идеје међу којима је најпогубнија она о несрпској, односно антисрпској Црној Гори. Свака независна Црна Гора, нарочито после искуства Југославије, мора бити антисрпска. Зашто би иначе била независна, и од чега, рекао је у интервјуу за ИН4С Драган Лакићевић, главни и одговорни уредник Српске књижевне задруге.

Главни и одговорни уредник сте Српске књижевне задруге, наше најстарије издавачке установе, једна од малобројних културних институција српског народа основаних у 19. вијеку. Да ли, за читаоце портала ИН4С, можете рећи кроз какве је све тешкоће и искушења пролазила ова установа, посебно током ратних година 20. вијека?

-Српска књижевна задруга је од самог почетка дијелила и сносила судбину Србије и српског народа гдје год да је живио. Кад је народу било тешко, тешко је било и овој установи. Лако није било никад. Можда је, на тренутке, било неких олакшања – рецимо у оном предаху, када је СКЗ основана, када просвећени интелектуалци, под Обреновићима, оснивају установе културе, високе школе и уопште институције на чијим темељима се држи народ… Двадесети вијек био је вијек ратова и покушаја живота са другим словенским народима. Срби су том покушају дали све што су имали, а из заједнице изашли поклани и прогнани… Што смо им више давали, више су нас мрзели… СКЗ је највише страдала у ратовима и то се видело, али тешко преживљава деобе – то се сада види. Најтеже се подносе деобе у бићу сопственог народа. Чим се народ дијели, то је знак да га воде рђави људи, док туђин диригује преко својих емисара типа оне Бабе из „Горског вијенца“: „Те помутит хоћах Црногорце…“

Боље су се снашли они без културе и школе

Како видите савремену српску књижевност данас, да ли се умногоме разликује од неких срећнијих времена, ако имамо на уму да данас свако може да пише и да промовише своје књиге?

-Савремену српску књижевност чине и они који су недавно отишли с овога света – упамтио сам их уживо, а читам их више него док сам их могао срести: Андрић је шетао Ташмајданом, Црњански је гостовао на Филолошком, код Десанке, Ћопића и Михаила Лалића био сам у кући, са Васком сам се састајао у бистроу „Москве“ – наш термин је био од 13 до 14, онда долази Бора Радовић… Страх и трепет је био Момир Војводић – водило се рачуна како ће он реаговати на речи и поступке… Раичковић Брана Петровић, Ракитић, Новица Тадић… Сад Београдом шета и посвуда доспијева Матија – као злато сјаји свака његова ријеч и пјесма… Без добре школе, нема разумевања књижевности, па ни љубави за њу… Нестали су људи-институције, а нестале су и многе културне, књижевне, информативне и издавачке институције које су давале мјеру ствари у новој књижевности – урушио се њихов значај, и то често није било случајно. Пракса је потврдила да су се боље снашли они с мање школе и културе, па су школа и култура презрене, погасили су се или осиромашили књижевни листови и часописи, издавачи су приватни и не полажу рачуна никоме, најмање националној култури и будућности, јер профит не зна за културу… У условима тржишта и тендера, писац и књига губе све позиције – сами своје књиге издају и поклањају, а поштарина је прескупа да би је послали у други град или у другу државу. (Упамћено је како је књаз Никола ослободио поштарине књиге Српске књижевне задруге када су стизале у Црну Гору…) Али, књижевна реч и мисао не посустају и никад се не зна где ће да заблиста новим сјајем!

Рођени сте у Црној Гори, живите у Србији, како видите садашњу ситуацију у Црној Гори, која се тиче Срба, српског језика, а ево све присутнијих захтева да се Његош избаци из уџбеника јер га Бошњаци сматрају „геноцидним пјесником“?

–Имао сам повластицу да се родим у Југославији, Београд је био главни град наше домовине. Тада су у Београду живели и мој стриц и мој ујак – одлазећи на студије, остао сам у истој земљи и у истом језику… И данас у Србији живи двоструко више Црногораца него у Црној Гори – а режим у Подгорици за свој тор измишља нови народ и нови језик, науку по којој су Црногорци нешто друго, и то не од дана кад су то предузели него и раније… Власт у Црној Гори пристала је на туђинске политичке идеје међу којима је најпогубнија она о несрпској односно антисрпској Црној Гори. Свака независна Црна Гора, нарочито после искуства Југославије, мора бити антисрпска. Зашто би иначе била независна, и од чега? Званична Црна Гора, већ двије деценије, заснива све своје програме на антисрпској политици – и према Србима у Црној Гори и према Србији (не рачунајући приватне пословне ресурсе олигархије)… То се постигло старим методама и концепцијама српских непријатеља: нарочито злоупотребом карактера и осећања. Племенити локалпатриотизам претвара се у патолошки национални аутизам и води у нуклеусе усташтва – сачувај, Боже!

Нарочито је у рђавом положају српски народ у Црној Гори, јер су му силом променили име и језик и писмо, атакују на веру. Није у много бољем ни онај дио нашег народа који јавно подржава политику режима, јер се за то добија служба и плата – и они то осјећају, али се против те уцјене не може... Биће то велика историјска срамота, мада се надам да се људи опамећују и да циркус неће дуго трајати… Не вјерујем да паметни и поштени Бошњаци (како год се звали) траже да се Његош преправља и избацује из лектире. Биће да је и то нечија политичка  и злонамерна потреба. И новоцрногорска власт је против Његоша, јер је Његош највећа препрека њиховом програму. И не само Његош, него и Љубиша и Марко Миљанов. О Вуку Караџићу, Андрићу и Меши да не говоримо!

Писали сте о рушењу Његошеве капеле и рекли сте: „За моју генерацију није било потреснијег догађаја и националне трагедије од рушења Његошевог гроба и завјетне капеле на Ловћену“. Да ли мислите да ће неке будуће паметније генерације Црногораца вратити капелу и исправити погрешке из протеклих деценија?

-Погрешке се тешко исправљају – важно је бити их свестан. Треба се и покајати – у име свих, поготово наших, који су гријешили… Капелу је на Ловћен немогуће вратити – није то више онај врх Ловћена. Али прави, духовни врх Ловћена није умањен. У дашем духу капела је тамо где је и била – на његошевској висини ума и мишљења. Треба је вратити у грб, на насловне стране уџбеника, у ликовне и пјесничке мотиве… Већ је подигнут низ њених реплика – капела је сада исто што икона…Били смо тада млади – Његош је за нас био врх, висок као Ловћен. Обарање тога врха сматрали смо ударом на светињу вјере,  пјесништва, поноса, симбола… Да ли смо уопште слутили у шта ће се изродити и чега је то предзнак… Најприје су злодуси европске политике преварили обичне људе: да највећем пјеснику подижу највећи споменик – дјело највећег кипара. После рушења пјесниковог гроба почели су да руше песников народ, језик, писмо и завет: Косово!

Косово – темељ српског бића

Косово – наша „најскупља ријеч“:  Косово – завјет Лазару и Милошу? Шта за Вас лично значи онтологијска ријеч „Косово“?

-Много више од појма „јужне српске покрајине“, мада је то велики дио Србије, а огроман дио, и темељ српског бића… Косово има огромне и дубоке димензије – историјске, културно-уметничке, црквено-народне…На Косову су се Срби опредијелили за свет добра: слободе, витештва, трајања.То опредјељење је почело завјетом кнеза Лазара и његових витезова 1389. године и није престало до данас.

Наше трајање, духовно осећање и постојање – у знаку је Косова… Косовском завјету и опредјељењу темеље је ударио Свети Сава са својим оцем и својом браћом, а слиједили су га сви племенити Срби – на плану ријечи и мисли (Стефан Лазаревић, Његош, Стерија, Змај, Десанка, Попа, Војводић) и на плану подвига (Мишар, Чегар, Вучји до, Цер, Мојковац, Кајмакчалан, Кадињача, Сутјеска)… А све наше разумијевање Косова блиједи пред сјајем и хомерским висинама српске епске поезије: „Сви осташе, госпо, у Косову, / ђе брат брата издати не шћеде, / докле гође један тецијаше…“ У тој поезији, каогод у „Горском вијенцу“, уздиже се Србин Обилић, витез без мане и страха, „к светом гробу бесмртног живота“: У песми још стоји: „Он остави спомен роду српском, / да се прича и приповиједа, / док је људи и док је Косова…“ Ево и ми приповиједамо – боље него о ичему другоме!

Над нама је велики мрак силе и неправде. Али под тим теретом, и кад се не види свјетлост, разгорева се српски национални племенити жар, баш као у Његошевој „Посвети праху Оца Србије“: „Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити? / Свјетлости се оне крију, оне ће их распалити.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: