Лакићевић: Ево како да вратимо Цркву на Ловћен!

Пише: Драган Лакићевић

За моју генерацију није било потреснијег догађаја националне трагедије – од рушења Његошевог гроба и завјетне капеле на на Ловћену. Иако смо били млади тих сулудих година, осјећали смо да је рушење цркве на крову државе – симболично рушење нас самих: имена, свега што је свето и српско у нама.

Тим рушењем дефинитивно је било одлучено о укупној српској судбини у нашем стољећу. То рушење означило је крај револуционарно-комунистичких удараца по српском бићу и народу, почетак клеро-фашистичког и економско-политичког обрачуна с балканским Србима – казна за ослобађање од Турака и за супротстављање њемачким окупаторима и усташким мисионарима у низу ратова у два вијека.

Ментално, морално, национално расточени а материјално корумпирани, Срби су своју судбину као и рушење Пјесниковог гроба – схватили једнострано: неко с пјесничког, неко са црквеног, неко са политичког или идеолошког становишта. Мало је ко запазио општи знак тог страшног, злочиначког чина, који вади живо срце из прси цијелог народа, мијења поглед на свијет, укида традицију, од Његошевог народа чини националне мањине, од витезова – конобаре.

Ипак, многи су срушену капелу – из грба Црне Горе и из ловћенског облака – подигли у себи. Умјетници – најбоље. Мотив рушења Пјесниковог гроба увијек ће узбуђивати пјеснике и то не само оне који пишу српским језиком.

Не преостаје нам ништа друго него да ту капелу обнављамо – у нама. Њено васпостављање у нама, преосталим Србима: осјећањима, мислима, дјелима, у духу – јесте и њено обнављање на највећој црногорској планини.

Ако обновљену капелу ловћенску, као прибјежиште слободног српског духа, као огњиште „Горског вијенца“ и као пјесниково и монахово последње и вјечито уточиште – уградимо у биће своје дјеце и будућих покољења, она ће се вратити и на Ловћен.

У том смислу, она „лијепа слика“ Језерског врха значи исто као и народна поезија, јуначка традиција, црногорска историја и српска црква. Ко буде држао до тих тековина, које су недјељиве и наше, он ће неосјетно, без вандалских и прљавих радњи – подићи храм тамо гдје је он и био, гдје га нико не може срушити – у себи, у нама.

Знаће и да опрости и да упамти срамно доба српског издајства, одрицања себе, купопродаје светињама и завјетима предака, гнусних злочина.

У том добу и ми смо живјели и казивали – свако своју ријеч.

Извор: Седмица

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: