Лабудовић: Пуца јој прслук, за све

Прслук је одјевни предмет, углавном за прелазне периоде кад већ почиње да студи или се тек излази из зимогрожљивог периода, и од других предмета сличне намјене разликује се по томе што нема рукава. Све дуго, материјал, боје, крој, модни детаљи… дијели са њима. Дијели чак и цијену, јер то што је (у)скраћен за рукаве не умањује његов модни и извикани брендирани статус који, понекад, „прескочи“ и бирано одијело. А један такав, вриједан (кажу) десетак најнижих плата, виђен је јуче на „пазаришту“ пред Парламентом.

 Да је виђен само улицу даље, у Улици Слободе, сигурно не би изазвао толику пажњу јер је то некадашње подгоричко корзо, било и остало мјесто за приказивање, показивање и доказивање. Овако, међу крпицама и крпама које би, да се све скупе на гомилу, тешко могле да поменути прслук претегну на теразијама не само цијене већ и морала (ако ћемо право), упадао је у очи још „из авиона“. Чак и ако се пренебрегне чињеница ко се шепурио у предетном прслуку и коме (односно: којој) је очигледно „пуцао прслук“ за околину.

Опште је познато да они који имају, а чији је стил живота диктиран не имањем него општедруштвено прихватљивим бонтоном, строго воде рачуна гдје и у којим приликама приказују то што имају а што их издваја из нивоа просјечности. Али, у једној скоројевићкој средини каква је наша, „перје“, бијесна аута, вриштећи сатови и килограм тешке „кајле“, свуда и на сваком мјесту, знак су распознавања и друштвени бјелег који издваја „црне овце“ из свеукупног стада. А да буде прозаичније, највећи број тих „гаља“ од школе имају највише – изостанака.

Има, међутим, неке, и то не безначајне, симболике у појави реченог прслука у јучерашњој гунгули усред Подгорице (пазаришта су, углавном, смјештена на периферији), симболике која оцртава успон и пад прслуконосиље. Кренуло се (и кренула је) у џемперима. Оним плетеним од јефтине вунице, made in „Јумко“ из Врања, а који су се тако дивно уклапали у радничко – студентски амбијент АБ револуције. Са свим обиљежјима, стварним и симболичким, општенародног бунта, џемпери су јурнули на окошталу и овјешталу структуру у одијелима марке „Клуз“ и „Вартекс“. Али, знате како је са џемперима: нагризу мољци, пукне конац па се опарају, „просвијетле“ на лактовима, уперу се и окраћају. Стога су џемпери брзо одбачени, а „џемпераши“ (и „џемперашица“) су зачас ускочили у „листер“ најскупљих енглеских произвођача. Касније, одијела су бивала све скупља а „носиоци“ су им били толико (не)вични њиховом ношењу да су чак задржавали и етикете произвођача на рукавима како би и неупућени знали колико су „фирмирани“. А са одијелима, неизбјежно,  ишли су „мерцедеси“, „ролекси“, дијаманти и остали симболи статусне моћи.

Како све бива и све прође, и вријеме неконтролисане бахатости неминовно има крај. То што се оволико дуго чекало није до „одијелаша“ и прслуконосиље, заслуга је то нас који смо, након што смо њих пресвукли, остали у окрпљеним и изблиједјелим џемперима, и даље их носили на грбачи. Како год, прслук и носитељка му, (он „тежак“, кажу, око 4 хиљаде евра а она, опет кажу, близу милијарде), чак и не више на нивоу симболике, најављују да стиже вријеме политичког митарења и да ће све више оних у одијелима и остајати не само без перја већ и – без рукава! Додуше, носитељки предметног прслука још увијек „пуца прслук за све“, али и на Титанику је, док је тонуо, без прекида свирала музика и точио се шампањац.

И, ко зна, можда се полако враћа вријеме у којем „одијело не чини човјека“, макар то био и прслук од десет најнижих (и најчешћих) плата сиротиње која се, несвјесна својих заблуда и слугерањства, врзмала око њега.

Пише: Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: