Лабудовић: Кад прољеће закасни
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Ноћ је већ прескочила ону границу на којој је зима смијенила јесен и послала је у архиве, хронике и успомене, и ево се већ гнијезди у крошњи крушке, голе и осакаћене годинама и немаром. Завирује и насрће на прозоре, остављајући на њима непоновљиве печате мраза, недокучиве и најпрецизнијим цртачима арабески. Небо је модро, дубоко и озвјездано, а мјесец, сјајан и танак срп, налик великој загради у тексту, мрзне над Голешом.
Почиње зима, роде мој, дуга и хладна, бременита неизвјесношћу и страховима, зима која по много чему личи на оне ратне и поратне, зиме глади, смрзавања, мрака и смрти. И, мада је у соби топло и пуно свјетла, сјенке оног унутрашњег мрака, црњег од овог иза прозора, плешу заумом и изазивају језу.
Са телевизора, јединог гласа у овом бескрајном мору слеђене тишине, тече једнолична ријека плитких ријечи, објашњења и обећања, већ толико пута чувених да слушаоца остављају равнодушним и препуштеним оним унутрашњим гласовима који вибрирају и таласају мозгом. Чак је и поглед на екран, на којем се смјењују слике распојасане, острашћене и пријетеће гомиле, навикнут на већ толико пута виђено, некако стакласт и мутан, као катарактом замагљен.
Благоглагољају неки који траже и ово и оно, углавном оно исто које, колико до јуче, нијесу давали онима од којих то исто сада ишту. Цирскуска представа у којој доминирају недовољно увјежбани жонглери, кловнови и гутачи хладне ватре. А онда, као прасак грома, једноличност призора прекину и раскомада глас једног од кључних актера ове јефтине кореографије који, на прагу тек пробуђене зиме, Црној Гори најави – ПРОЉЕЋЕ!!!
И, одједном, собом, испуњеном ћућорењем распламсалог „смедеревца“, као да прохуја вихор сјеверца од којег једнако мрзну и душа и тијело. Јер, из сјећања изронише бројна „прољећа“, „обучена“ у разне тоге и дресове, од пурпурних, љубичастих, жутих… Сјећање на низ споља увежених и диригованих државних удара, кодно шифрираних термином „арапско прољеће“, Та „прољећа“, започета у Тунису, онда, попут цунамија, ширена преко Египта, Либије, Бахреина, Јемена, Алжира, Јордана, Омана, Џибутија, Ирака… закључно са украјинским Мајданом, оставила су пустош, недефинисану власт, насиље, трагове фашизма, глад, биједу, емигранте, смрт… Само су нафтне корпорације моћних држава постале стварни господари „прољећем“ усрећених држава и њихових ресурса. Чека ли то Црну Гору једно од таквих, већ виђених, буђења прољећа?
Али, као што је својевремено пјевао Јесењин, „изгорелог нико не запали“, тако је равно вицу извођење сличног сценарија у земљи која је већ опустошена као најездом сахарских скакаваца и у очигледном колонијалном статусу. Осим тога, поменути кукурикач прољећног свитања Црној Гори, узалуд плаши мечку решетом кад оне у чије име кукуриче чак ни пословично наклоњења агенција за испитивање јавног мњења не може да доведе чак ни до пред праг опредјељујућег утицаја. А вођу би им, тог истог прољећа једва слиједила четвртина гласача, чак и оних махача црвено – зеленим крпама. Па, у кога се то наречени гласноговорник узда? Они са стране које би призвао у помоћ одавно су ту и већ им је пун ку…фер и њега и његових, и једва чекају да их шутну на сметлиште историје.
