Кустурица: Зашто НАТО и даље постоји? За борбу против тероризма? То је смешно!

Док Брисел обнавља притисак да привуче више земаља под своје окриље, поделе између народа се уствари продубљују. Позив за европске интеграције одзвања кијевским трговима, неки страхују да ће се претворити у европску експанзију. Ко зна шта је најбоље ? Данас посматрамо не очима експерта или политичара, питамо великог уметника о променама које се осећају у ваздуху: Емира Кустурицу – режисера, глумца, писца и музичара – у емисији SophieCo.

Софи Шеварднадзе: Емир Кустурица – режисер, глумац, писац, музичар – шта год хоћете, све. Лепо је што сте данас у нашој емисији. Дакле, Украјина је у последње време на вестима, сви причају о томе, ви сте рекли да Украјинци иду ка југословенском сценарију – које бисте паралеле повукли између Украјине и Југославије ? Да ли мислите да је тамо могућ грађански рат ?

Емир Кустурица: Не мислим да ће бити грађанског рата јер је питање Украјине више питање “ко ће дати више”, зато што имам осећај да су ти људи који су прозвани од европских колега много радији да прихвате неку добру понуду.. Дакле, тај вештачки назив онога што данас називамо НАТО-ом је у ствари ширење…или оно што су говорили у Првом светском рату – “Drang nach Osten”. А сада је веома видљиво да Европска унија формално не значи НАТО, али је то суштинки веома повезано. Зашто ово кажем ? Имам на уму пример, када су, из стратешких разлога, Бугарска и Румунија пре постале Европа од Србије и Хрватске. Шта је Европа за мене ?

Европа је стари систем који нам је дао ренесансу што нам је донело највећа достигнућа јудео-хришћанске цивилизације и ја то подржавам. Али сваки пут, а ту и тамо у једном веку долази до кризе, онда је ту формални пут да пође по добра која су на другој страни. Мој проблем, проблемчић, у разумевању овога јесте то, ако је садашња администрација са председником стопостотно одлучила да не иде у Европу, као што рекоше, ја не знам да ли је то искрен чин господина Јануковича или је уствари преговарање, покушај да се добије више од Европе. Али поента је у томе што они новац од Европе никад неће добити, јер им Европа ништа не може дати.

СШ: Немају новца.

ЕК: Они пара немају и сада је питање – ко пара има? И они сви знају да Русија има новца, зато што Русија има изворе у Сибиру, које немају коме – Наполеон је долазио покушавајући да их добије, Хитлер је покушао да их добије, чак је и Мадлен Олбрајт рекла да је неправедно да тако мали број људи живи на тако великој територији. Она је, у ствари, мислила на ваш гас, вашу нафту и све минерале и све те ствари које тамо имате – да је неправедно не делити их са њима.

СШ: Али шта мислите о људима који су на Тргу Мајдан ? Шта мислите о њима ?

ЕК: Изгледају прилично смрзнуто, они као и многи други…али мислим…

СШ: Али да ли верујете да искрено желе да буду интегрисани у Европу ?

ЕК: Неки од њих, да. Гледао сам Панковича, човека који је био нациста, који је славио, у ствари, обележио годишњицу смрти човека који је био нациста. Тако да би могао бити широк спектар различитих људи тамо, имате људе који озбиљно верују, да ће, кад уђу у Европу, сваког месеца имати 1000 евра, а имате и људе који су инструментализовани, који су обучени – али када погледате Сирију, врло је очигледно да Сирија није имала устанак који је дошао сам по себи. Био сам у Сирији – дивни људи, благи, фантастично чисти, као што никада нисам видео у целом арапском и персијском свету – оно што је тамо избило је сигурно било организовано. Ко то ради ?

СШ: То је извоз фундаменталистичког ислама у Сирију…

ЕК: Чујте, ја сам жртва фундаменталиста у Босни. Ја сам етнички очишћен из Босне заједно са неких 150 000 – 200 000 Срба. Ја знам шта је то. Овај рат је увек привлачио људе који нису хтели да се боре.

СШ: Како то мислите, ” привлачи људе који нису хтели да се боре” ?

ЕК: Сви воле да живе у добром друштву, у којем можете да се сретнете с пријатељем, попијете кафу с муслиманом, говорите о теологији с православнима, да причате о струји, о Николи Тесли и много чему другом. Када је у питању један народ, то је увек мање привлачно. Дакле, Сарајево је било мултиетнично…Данас, иако сам се борио да Југославија остане заједно, део у коме сам активан – који се зове Република Српска – мислим да је време да покуша да живи сама, да користи и избере самодефинисање као питање самоодбране, јер ако делите место са неким ко вам каже да ће муслиманска идеологија на крају победити, између католика и православаца – будућност државе није загарантована.

СШ: Да се мало вратимо у Сарајево, пошто сте га већ споменули. Говорите о њему све време – у Вашим је филмовима, пишете о њему, чак кажете да га сањате. Никад се тамо нисте вратили. Шта би се десило ако бисте се вратили у Сарајево ?

ЕК: Проблем је у томе што сам емотивно блокиран, већи део онога што сам волео је природно умрло у рату…Сарајево је етнички очишћен град у којем је 95 одсто муслимана. Сарајево је чинило најмање 150 000 – 200 000 Срба, који су протерани. Звучи парадоксално – град је био затворен од српских војника на брдима около, али већина људи који су били цивили, као што рекосмо, Европљани, као ја, сматрам себе Европљанином – они су истерани. Према томе, када мислим о одласку…

Једном сам сањао како се скривам у колима, прво због чињенице да сам тамо одрастао, тамо направио два филма и тамо почео да живим –  ”почео да живим” у значењу почетка духовног и других процеса. Дакле, може се рећи, “како то да овај човек неће да оде тамо ?”, али сам потпуно уплашен да би се моје разочарење завршило у некој врсти егзистенцијалне Сартрове приче у којој сам, када бих тамо отишао. Ишао бих, нико ме не би шутнуо у дупе, вероватно бих га напустио без иједне емоције. Град је оно ко је у њему – када изађете у ноћни провод у Москви, одете тамо где ћете срести људе, зато што није гомила оно што вас интересује, а та се гомила променила – друштвено, верски, интелектуално – и за последњих 20 година је изградила другачији систем вредности у који се ја не уклапам.

СШ: Ваша је прича као типична прича припадника изгубљене генерације – распада Совјетског Савеза…

ЕК: Дал’ Вам ја личим на припадника изгубљене генерације ?

СШ: Не, не, изгубљена генерација хемингвејевског стила. Но, знате, људи из времена распада СССР-а су прошли тако…ја сам мало млађа али такође осећам да је изгубљен, немам тако јак осећај припадности једној или другој земљи зато што сам Грузијка а сада живим у Русији и рођена сам у Совјетском Савезу. Да ли Ви осећате јаку повезаност са једном земљом или имате осећај припадности једном месту ? Да ли се осећате стопостотним Србином, ако је то оно што сте ?

ЕК: Као неко ко зна шта је идентитет – да, 100 одсто. Али, с друге стране, ја свуда радим, свирам у Латинској Америци, у Јужној Кореји, у Северној Америци. Када правим филм идем по целом свету. Имам и француско држављанство зато што сам врло посвећен француској визији уметности. Не знам колико ће потрајати, али се заиста осећам добро са Французима, не свим. Дакле, то није генерално, али раскид са оваквим врстама великих земаља, а чак је и Југославија била велика, ствара, рекао бих, последице са којима је се апсолутно тешко носити. Јер кад сте одрасли уз рукометну репрезентацију која побеђује на првенствима, са Хрватима, Македонцима и свима око вас, а који су очигледно сада уствари ваши непријатељи – то је оно што не стаје у један људски живот.

СШ: Шта мислите о неизбежном чланству Србије у ЕУ, јер за разлику од Украјине, Београду се не нуди алтернатива ?

ЕК: Ја бих рекао да се Србија налази у југоисточној Европи и постати чланица ЕУ значи много ограничења у производњи, чини да сте развијени колико они хоће, даје вам се прилика да приступите фондовима великих. Питање је колико добијате а колико губите. Мислим да је чланство у ЕУ веома скупо по Србију и мислим, да сам нешто председник, да ја не бих пошао тим путем. Они иду.

СШ: Али који други избор има Србија ? Да ли мислите да може опстати као самостална ?

ЕК: Што да не ? Увек се може опстати. Како је Кастро могао да преживи поред Америке и да му и даље иде добро, још је жив ? Што да не ? Друго је питање да ли када постанете члан ЕУ то значи – што они не говоре – постајете и НАТО. Мислим да то иде једно с другим и да је то велика петљанција. Ја бих остао неутралан: играо бих се земље која војно и економски може да комбинује два света. Кад погледам Мађарску, кад погледам Чешку – осим што имају све те старе куће – не мислим да је живот појединаца много бољи него раније, осим што могу да путују, да раде, и да чине многе друге ствари. Али, шта ми знамо са 20 година живота у кризи, која је очигледна: шта ће Европа бити за 20 година ?

СШ: Ваљда нико не може да каже шта ће бити за 20 година, али ако погледамо сада сигурно има доста проблема и углавном велике земље диктирају шта треба да раде мале чланице. Али, све у свему, има разноврсности …

ЕК: Срби ће имати велики проблем јер неће моћи да продају сопствену ракију. Мислим, да када би добили две прилике да оду у Европу и да изгубе ракију, они би увек изабрали да праве ракију и да у Европу не оду.

СШ: Дакле, онда постоји шанса да Србија не постане део ЕУ ?

ЕК: Не знам…

СШ: Оно што хоћу да кажем је да, ако погледате Европу сада, она има јединство и разноликост, а то су особине које сте ценили у бившој Југославији, зар не ?

ЕК: Молим Вас, дајте одморите мало са тим идеалистичким погледима. Европа је Немачка. Сва моћ и сва репродуктивна моћ и највиша политичка моћ је Немачка. Шта Немачка каже, тако има да буде. Неће вам причати Румунија или Мађарска. Ми говоримо о целом региону који пролази кроз велику кризу.

СШ: Па зашто Немачкој треба Украјина ако има Грчку и Шпанију и Италију и толико других ?

ЕК: На сваки комадић земље на који могу довешће Сименс, довешће своје банке, прошириће своју власт. Да имају милион људи у држави – и то је тржиште.

СШ: Ви врло добро познајете Русију, стално овде долазите, говорите руски, снимате нови филм који се заснива на погледима Достојевског и много пута сте рекли да је Путин оно што Русији треба: подржавате га, кажете да је одличан за Русију. Зашто мислите да је конзервативизам и антизападњаштво добар став за Русију, по Вашем мишљењу ?

ЕК:  Ја мислим да свака земља на свету, укључујући Енглеску која је за то параметар, треба да има конзервативце, јер оно што експерименти доносе људима је пребрзо, а управљање земљом се састоји од много слојева и много неочекиваних невоља. Дакле, треба вам неко ко ће контролисати територију свим средствима и са врло чврстом руком, а ја мислим да Путин и није тако чврст као што кажу. Између Путина и неких других имате или анархију или стаљинизам. Стога ја мислим да је Путин веома добра средина, у којој бар добро које долази се још развија.И ја се надам, једног дана, да ће ускоро почети да више развија питање друштвене свести, питање народа, бољег живота учитеља, средње класе.

Његов је проблем што светска криза чини да средња класа чак и у Америци не живи онако добро као што је навикла. Цео свет улази у фараонска времена у којима је 3 одсто милијардера и ништа, и када ће бити још мање-више сиромашних људи. Такав систем треба избегавати, и моја подршка Путину је у суштини, рекао бих, врло фер, јер кад су били избори питали су ме, “Шта би гласали, коме би дали глас?”. Одговарао сам, да сам Енглез, био бих против њега, јер знам шта Енглеска хоће од Русије. Енглеска историја у последњих 200 година била је “како зауставити Русију на њеном путу ка Европи”.

Да сам Американац, а Ви знате шта Американци раде по свету, сви знају; неко каже наглас, други нису храбри да то кажу. Ми знамо да је НАТО, очигледно војно јединствени западни свет, постојао да убије Варшавски пакт – а постоји и даље. Зашто ? Због терориста ? Није баш убедљиво. Дакле, када имате момка који је дошао после Јељцина, цупкајућег председника, који је дозвољавао свакој агенцији да уђе у његову канцеларију, некога ко покушава да вам заштити достојанство, да сами одлучујете којим ћете путем – кажем да бих увек гласао за Путина.

СШ: Интересантно је како причате о политици у Европи, у Русији, у Америци – као, ако погледате на ваш уметнички стил, рецимо у филму и музици, као да увек кршите правила, у свему што радите. А онда када говорите о политици…

ЕК: Скоро ми је 60 година…

СШ: Дааа, али када говоримо о политици, за просечног гледаоца, Ви сте прилично конзервативни. Како то иде заједно ?

ЕК: Развија се. Ако се сећате Скорсезеовог филма “Таксиста”, он прво нема посао, онда добија такси, онда возећи такси упознаје много људи, заљубљује се…  У сред тога, сече косу и почиње да личи на пропалицу, онда је сведок насиља над девојком, жена коју воли га напушта, сам је и у врло крвавим сценама убија људе који чине лоше ствари. Онда анархија остаје за њим, преживљава, девојка му се вратила и он је опет нормалан човек.

Дакле, говорим конзервативно јер не желим да поново видим бољшевичку револуцију у којој се уништава тако јак и тако добар цар, убијају и цар и сва његова породица. Ја не верујем да је то начин како се раде ствари, данас сам увек више за еволуцију него револуцију, али још увек могу бити револуционар – зато, немојте ми рећи да људи на Мајдану доносе добра Украјини, јер данас у разбијеној Југославији, у свакој републици, добро се сећају прошлости и сви кажу да су пре живели много боље. Питам их, како то, сада су у Европи, они кажу да не знају, али било је много боље.

СШ: Али катализатор за Вас да одједном постанете познати и освојите Златну палму – то је због западног гледаоца који је видео Ваш филм и тражио Вас – да ли ту видите противречност?

ЕК: Уопште нисам у контрадикцији са својим западним гледаоцима ! Проблем наше источне перцепције Запада је у томе што верујемо да је Запад уједињен од врха до дна, да они сви мисле исто. Идите у Париз и зађите у четири ујутро по разним баровима и видећете колико они мрзе политику коју воде. Дакле, та маса, те групе људи су као ми што смо – нормални људи. Они који владају, они о свему мисле “у име милиона”, како каже Достојевски. И могу чак да убијају без кривице.

СШ: У свему што радите имате ту потпуну унутрашњу слободу, зар не ? У својим филмовима, у Вашој музици, начину на који говорите с људима – али Ви имате луксуз да говорите о питањима која нису од овог тренутка. Да ли мислите да се та слобода односи и на политичаре ?

ЕК: Моја слобода је упоредива са истином да никад нисам био политичар.

СШ: Зато и питам, да ли мислите да би могла да се примени на политичаре који су за нешто задужени?

ЕК: У моменту када бих постао политичар све би се распало. Јер онда морате бити дисциплиновани, морате ићи путем који вам неко каже. Овако, могу рећи шта осећам и морам Вам рећи: целог свог живота радим оно што волим и то је разлог што могу да кажем да имам прилично успешан и срећан живот.

СШ: знам да сте када сте постали светски познати држали предавања на Колумбија универзитету и да сте снимали филм у Холивуду са најбољим глумцима. Зашто нисте остали тамо ?

ЕК: Умро бих.

СШ: Зашто ?

ЕК: Зато што тамо нема слободе. Холивуд је импресиван, сјајан, био је извор мог знања, од филмова из 50-их и70-их, од Капре до Лубича, најбољих режисера на свету. Онда је Холивуд постао што је данас – фабрика, коју они називају “филмска индустрија”, а када говоре, између њих су агенти, говоре о индустрији.

Морам рећи да сам ја старомодан човек који филм види као велику авантуру у којој сваки пут кад почнем  филм не знам где ћу завршити – то је као кад свирајући Чајковског завршите са Вивалдијем. Стопостотно сам у снимању, што тамо није дозвољено. Имају чврст систем у којем фабрикују филмове, а ја филмове стварам. Али сад сам у нечем другом. Завршавам други град, који је на реци Дрини, граници између Србије и Босне, Републике Српске. Правим фарму на којој ћу да останем гајећи краве и овце, завршавам свој филм и надам се да ће мој живот бити дужи и разноврснији, тако да кад дође смртни тренутак нећу чак ни осетити да сам умро.

СШ: Емире Кустурица, хвала Вам пуно за интервју и желим Вам све најбоље у свим Вашим будућим подухватима.

ЕК: Хвала Вама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: