Kusturica: Zapad ne može oprostiti Srbima što vole Rusiju

Proslavljeni reditelj Emir Kusturica u intervjuu za „Blic“ govori o tome kako je kapitalizam postao fatalistička ideja, predviđa novi veliki svjetski rat, smatra da Srbija ne treba da uđe u NATO i ističe na Zapad ne može da oprosti Srbima što vole Rusiju.

Kapitalizam je postao jedna fatalistička ideja, a Holivud mu služi da opije i uspava kao Čehe pivo. Od ubistva Džona Lenona naovamo imate te bogate pjevače i kompozitore koji se pale isključivo na novac i koji ne pripadaju nijednoj ideologiji, pošto je ona u međuvremenu usmrćena. Danas svijetom ne vlada ideologija, već teorija prakse. Ja sam odrastao čitajući Teodora Adorna, htio da razumijem Kunderinu ideju u “Šali” o tome kako se muzika stvara, hteo da razumijem kakva je razlika između Istoka i Zapada. Kako Suzuki kaže, zapadnoevropski hrišćanin kad ide planinom i vidi cvijet, on ga ubere da bi ga posjedovao, a na Istoku ljudi uživaju u njegovoj ljepoti. E, ovde je sve prevedeno na posjedovanje, imanje i na trulo orvelijanstvo koje je sad stvarno i živo. Nije “Farma” samo rijaliti, ona je je sve okolo, farma je ono što ja nazivam andergraund. Sjede dvoje perverznih ljudi i gledaju ispred sebe svijet kojim vladaju, a te formacije kao što je Holivud služe da uspavaju i anesteziraju taj svijet i da mu ne da da misli.

Ali skoro da je na pragu?

Jeste, ali još ima ogromnu bazu i nijesu je do kraja stavili u mengele. Čini mi se da još ima šansu da se izvuče i da ne igra baš sto posto po receptu MMF-a, što vodi do gubitka slobode! Srbija je još slobodnija od bilo koje države koju znam. Znam Argentinu, eto ona je tako slobodna. E, sad je pitanje dokle će moći. Ovo što se događa ne obećava i zastrašuje. Mislim da je priča o priključenju Srbije Evropi, zapravo, priključivanje NATO paktu. Rumunija i Bugarska su najbolja potvrda te ideje. Ima li išta logičnije da Srbija prije Bugarske uđe u tu EU, ne samo zbog toga što je imala Dositeja Obradovića, već je čak bila i u većoj ekonomskoj razmjeni sa Njemačkom kao vodećom zemljom EU. O tom pristupanje NATO paktu neću ja odlučivati, nego neka nova situacija u kojoj će neko biti delegiran da to završi. Problem anketa koje govore o tome koliko je ljudi za Evropu, a koliko protiv je samo pitanje kreiranja javnog mnjenja. Kako jedan narod koji je uz Siriju, Libiju, koji je i sam bombardovan od tog NATO pakta, može da pristane i postane dio toga.

Sve je moguće?

Jeste, pošto farma postoji na globalnijem planu od onog televizijskog rijalitija. Vrlo je značajno što je u Beogradu bila ta vojna parada i što je Putin došao u Beograd, jer je time potvrđeno da Srbija, ipak, prepoznaje da postoji taj bipolarni svet. Srbija ne može da zanemari činjenicu da postoji evroazijsko tržište i ta ideja. A zašto ne može? Zato što je Ričard Nikson uveo petrodolar i ukinuo zlatne poluge koje su do tada stajale iza te valute iza koje sad praktično stoji nafta, odnosno kontrola Saudijske Arabije, i vojna i svaka druga. Vidiš, Amerikancima nikad nije smetalo što tamo nema demokratije i što kralj muči one svoje ćerke po zatvorima, a smetalo im je što, recimo, u Srbiji nema demokratije.

Neke dublje krize su i ranije dovodile do velikih sukoba koji su predstavljani kao rezultat incidenata kao u priči o „Mladoj Bosni“. Kad se čitaju knjige, dođe se do raznih saznanja, između ostalog i toga da je Franc Ferdinand imao akcije u „Škodi“ i da je Srbija trebala da kupi topove od njih, ali se u poslednjem trenutku odlučila za francuske. Sad je isto pitanje, čije ćeš avione uzeti, da ne uzmeš samo ruske akumulatore i tu će se testirati ta naša ideja ni Istok ni Zapad i to je naša realna politička, ali više istorijska pozicija. Ona će biti presudna za naš pogled u budućnost.

To je pošlo za rukom Titu, ali danas takvog kalibra nema?

Tito je bio najbolji đak hladnog rata i znao je kad se vuku koji potezi. Pokušaj Miloševića da to preslika, nije išlo. U Titovo vrijeme su se Amerikanci bojali Sovjeta koji su bili naoružani do zuba i pozicija Jugoslavije kao „fifti-fifti zemlje“ bila je napisana i na onom papiru u Jalti. Ta situacija je poslije informatičke revolucije promenjena i mi smo svi pod zonom uticaja Amerike, prisluškivani, praćeni i opservirani. Srećna okolnost je što Amerika nije samo zlo, već postoje i druge stvari za koje sam glasao: od rokenrol iluzije preko dobrih filmova. 

Srbi su čak voleli Ameriku, u njoj smo gledali ideal slobode, a završili smo kao neprijatelji?

Najveća pošast u svemu tome za njih je naša veza sa Rusijom. Kada je počeo rat u Bosni, oni su svake svoje vijesti počinjali rečenicom da smo mi tradicionalni prijatelji Rusa, a Englezi su se dvesto godina trudili da nam preseku taj put. Ja se bojim da sad postoje neki politički igrači koji pokušavaju da nas okrenu sa te strane, ali mislim da je to nemoguće. To živi u svakom čovjeku.

Put u Evropu je glavna aktuelna politička mantra, vi imate skepsu po tom pitanju. Objasnite?

Bojim se da ne uletimo u taj kroj i uniformu koja nam neće stajati dobro. Taj put u Evropu je kao neka šala, kao neki jezički obrt. Šta znači put u Evropu? Znači put u evropsku administraciju u kojoj ćeš dobiti novac iz fondova. Tu jedino što vrijedi jeste zaštita životne sredine, sve drugo i umemo i možemo da uradimo i bez njih. I veliko je pitanje šta Srbija na tom putu, koji nije izvestan, može da dobije, a šta da izgubi. Sigurno može da izgubi ono po čemu je čuvena i poznata, a to je činjenica da je prva od slovenskih država izdejstvovala slobodu posle ropstva pod Turcima, a poslije toga je napravila i prvu državu. Bojim se da navlačenjem te uniforme gubimo ono najbolje u nama, pre svijega slobodu.

Neki vam zameraju da koketirate sa vlašću i političarima, a meni se čini da ste uspjeli da ih upotrebite za neke stvari od opšteg značaja?

U poslednjih dvadeset godina sam išao jednom logikom da pri toj promjeni političkih elita čovjek može nešto da uradi, a da ne bude onaj tutumrak i namrgođeni intelektualac koji je protiv svih i zadržava to intelektualno pravo da svakom drži lekcije. To nijesam radio Tadiću ni Koštunici, pa nemam namjeru da radim ni ovim danas.

Šta je problem?

Problem je što kako vrijeme odmiče, sve se teži zadaci stavljaju pred nove elite, a pitanje je da li bi ove današnje riješio i Nikola Pašić. Zato što je rad od pada Miloševića naovamo bio nula. Mi smo dobili, uslovno rečeno, slobodu i ne beležimo nikakav rast ni u čemu. Ja sam uvek pokušavao da nešto učinim i da to što govorim bude u skladu sa onim što sam uradio.

Ideju i tvrdnje o mojoj naklonosti političarima ja bih obrnuo. Mislim da su oni bili naklonjeni meni. A pošto se nijesam bavio poezijom, nego velikim projektima koji podrazumijevaju infrastrukturu, tu moraš da kontaktiraš sa ljudima na vlasti, da napadaš fondove i ministarstva i da polažeš račune nekom ko ti u tome pomaže. To su utopijski projekti koji nijesu mogli biti relazovani bez naklonosti državnih struktura. I to što sam napravio, ostaće. Ali neće ostati samo to. Ostaće i jeka koja govori o tome da Gavrilo Princip nije bio terorista. Vučić je rekao Si-En-Enu da je on naš junak, Dodik je postavio spomenik u Istočnom Sarajevu. Nekako sam isprovocirao neku pozitivnu dimenziju kod tih naših političara. Da nije bilo Andrićgrada, Vidovdan bi bio zaboravljen.

Prošli ste lepog toplog zeca i kod Mokre Gore i kod Andrićgrada?

To su sve obavile obavještajne službe. Priču o Mokroj Gori su širili ovi mali špijuni iz LDP-a i oni su slagali jednu na drugu laž, dok se ona nije uvrežila i kulminirala u nekoj od emisija „Insajder“. E, tu ja vjerujem u srpski narod. Da su te kolone ljudi koje su dolazile i videle šta je privatno, a šta je društveno shvatili istinu, čak i poslije onog “užasa“ da je 7.000 evra potrošeno ne baš kako treba i kad sam završio u TV „Dnevniku“ kao neko ko je zloupotrebio položaj.

Sve ono što sam zaradio vani sam uložio u Srbiju, za razliku od onih koji su sve što su zaradili u Srbiji izneli napolje. I zato sam manje-više i bio kriv. Međutim, pošto je srpski narod još uvijek dijete, digla se kuka i motika da ti slomi vrat. Onda se pokaže da je sve obrnuto: da Mokra Gora ima infrastrukturu kakvu nema švajcarska planina, da Mokra Gora nije moja prćija, niti sam ja formalno tamo direktor. Moj je Mećavnik i farma koju tamo imam.

Tako je bilo i kod Andrićgrada. Osim što je proglašen kao kruna genocida, a da nijedan sud nije utvrdio da je genocida bilo, napadali su me i naši, tražeći „čiste račune“. Tri godine sam neprestano ponavljao da je oko Andrićgrada odlučivao savjet u kojem opština ima svog predstavnika i dobija finansijske izveštaje, a Mladen Bosić neprestano ponavlja da oni hoće čist račun, a neprestano dobijaju taj čist račun. I kad god ja dam račun, on ponovi isto.

Izraziti ste antiglobalista. Imate li utisak da se borite protiv vjetrenjača, s obzirom na to da su neku noć u Srbiji u ponoć otvorene prodavnice kako bi Srbi stali u redu za novi „ajfon“?

E tu se vjekovi razlikuju jedan od drugog. Ja sam jednom stajao u redu u Njujorku da kupim kompilaciju Brusa Springstina, a oni čekaju predmet. Tu se razlikuje ideja o vremenu u kom sam ja odrastao, u kom je neko čekao novu pjesmu koja je izražavala duh i govorila kroz bunt, negaciju ili afirmaciju, a danas čekaš predmet. I to je ono što će staviti sva ograničenja. Živi se instantno, za ovaj trenutak. Ljudski vijek je, što Andrić kaže, postojanje između dva nepostojanja. Ovo se danas koristi kao najgora folk interpretacija gde su krv, slomljene čaše i nesrećna ljubav pogon koji te tjera da taj život živiš, bre, do kraja! I da ne misliš da ima i prije i posle. To je potvrda neke pohlepe, prožrljivosti i neke paganske neprosvećenosti i rekao bih, na kraju, sukod dvaju antropologija hrišćanske i antihrišćanske koja je, zapravo, počela Holivudom. Sve se gleda kroz konzumetski odnos gdje jedan čovjek ima milijarde, a ovamo su stotine hiljada najobičnije ovce koje kreću za vukom koji prvu ovcu zakolje. On je nosi i rastrže usput, a stado ide za njim. Tu je negdje tragedija savremenog čovječanstva.