• Издвојено

Кустос Богородице Љевишке: Албанци хтели да сруше стуб српског православља и опстанка на КиМ

1 min read

1 месец ‎ ИН4С

фото: Грачаница онлине, В.Ћуп

Албанци су хтели да сруше стуб српског православља и опстанка Срба на Косову и Метохији, 8. марта 2004. године током мартовског погрома, изјавио је за Срну кустос Цркве Богородице Љевишке Никола Спасојевић.

Постојала је намера да се сруши нешто што је доказ да је та земља наша, истиче Спасојевић, да је српска.

„Јер све те наше светиње и манастири из 13, 14. века, средњег века, сведоче о томе да су ту живели Срби вековима, хиљаду година и више, а да су они (Албанци) ту дошли“, каже Спасојевић.

Како наводи, Албанци немају ниједан споменик културе на простору Косова и Метохије, и хтели су да избришу траг Срба да би могли сутра да кажу да је то њихова земља.

Већ током рата 1999. године било је много напада и покушаја да се Црква Богородице Љевишке оштети на разне начине, да би је, наводи Спасојевић, у мартовском погрому 2004. године албански екстремисти „у потпуности спалили“ тако што су унели у цркву аутомобилске гуме, полили их бензином и запалили.

„Намера да затру српске трагове ипак није успела, јер је 2006. године црква уврштена на Унескову листу светске баштине и Унеско је предузео рестаурацију фрескописа, тако да је, истиче Спасојевић, више од половине фрескописа цркве успешно очишћено, рестаурирано и фреске су поново добиле пређашњу лепоту и сјај. Иако се на наставак рестаурације фрескописа под покровитељством Унеска чека већ више од 15 година, уверен сам ће тај посао бити завршен. Бог штити наше светиње и нас и молимо се за то, па на неки начин видимо како и та црква васкрсава и оживљава након свега што су покушали да је униште. Али Бог је ту и његова је задња“, поручује Спасојевић.

Важност Богородице Љевишке за српску историју, културу и народ, истиче Спасојевић, изузетна је, јер је реч о српској цркви која је вековима и можда најдуже у својој историји била седиште епархије.

Спасојевић наводи да је, када је српски краљ Милутин обновио ову цркву, она наставила да буде седиште призренске Епархије, а то је била чак и када је средином 15. века цијела српска држава пала под власт Османлија, па и када је укинута Пећка патријаршија, а све српске епархије сведене под јурисдикцију Охридске архиепископије.

„И тада је Црква Богородице Љевишке наставила да буде седиште епископа – и када су се мењали епископи, када су постављани Грци за епископе, и након што су Турци освојили Призрен и порушили неке друге цркве у Призрену, као што је задужбина цара Душана – Манастир Светих архангела, чији су камен искористили за изградњу Синан-пашине џамије“, каже Спасојевић.

Данашњи изглед ове велелепне цркве као „петокуполног крстообразног храма“ потиче из времена када ју је обновио краљ Милутин и сматра се његовом првом задужбином.

Спасојевић наглашава да је сачувана и најчувенија фреска Богородице Љевишке – то јест Богородице Милостиве са Христом Хранитељем, „који нас из те чувене котарице, из руке Мајке Божје храни хлебом живота“, а која је вековима била зазидана иза једног стуба и поново откривена у савршеном стању, тек приликом обнове 1951. године.

Спасојевић истиче да је Црква Богородице Љевишке сада свакодневно отворена за посетиоце и да долази све више људи из Србије и света. Како напомиње, литургија се сада служи већ десетак, 15 пута годишње – на сваки Богородичин празник и кад има повода, а труде се да то што чешће буде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: