Култура сјећања као мјера наше (не)просвијећености

Kако се односимо према људима који су давали снажан печат културном и грађанском духу старе Црне Горе? Научисмо ли штогод од њих? Сачувасмо ли понуђена знања? Прихватисмо ли дух културе?

Уз Лазу Kостића, Валтазара Богишића, Павла Ровинског, Сима Матавуља, Јован Павловић је увелико уздигао културни и интелектуални живот Цетиња и ондашње Црне Горе.

Током дугогодишњег боравка на Цетињу (1878‒1892) Јован Павловић се доказао као велики и водећи просвјетитељ. Био је уредник „Гласа Црногорца“, часописа „Зета“ и „Црногорка“,  покретач „Просвјете“, првог педагошког часописа у Црној Гори; директор Цетињске гимназије, министар просвјете и црквених ДЈела, управник државне штампарије, главни школски надзорник…

Јован Павловић је у свом стану на Цетињу 1879. отворио прву књижару у Црној Гори, предузео послове око обнављања Цетињске читаонице, био предсједник одбора за подизање „Зетског дома“.

Јован Павловић је 1886. године од стране књаза Николе именован за министра просвјете и црквених дјела. На тој функцији је остао до смрти 1892. године. По заповијести књаза Николе сахрањен је о државном трошку испред Влашке цркве на Цетињу.

Из ових, голих података можемо закључити колико је и шта је све Јован Павловић урадио за Црну Гору. Запитајмо се, не без горчине, колико се ова наша, данашња Црна Гора, потрудила да сачува успомену на Јована Павловића и одужи му се.

Али док год постоји неко сјећање и писање о минулим временима, чак и овај мој скромни допринос о друговању Јована Павловића с краљом Николом и о реаговању краља Николе на комунизам као друштвену појаву мислим да ће Црна Гора бити на добитку.

Или можда у општој ксенофобичној атмосфери данашње црногорске политике ви као читаоци овог текста мислите другчије. Сасвим је неважно да ли је ово афирмативно за Црну Гору или је уперено против Црне Горе и њеног идентититета око кога се ломе копља у политици. Битно је да смо се сјетили великог културног прегаоца Јована Павловића и краља Николе, модерног и ангажованог судионика свога доба. Нажалост таквих данас немамо.

То што немамо ни на Цетињу ни у Црној Гори трга, улице, сокачета, књижаре, библиотеке, културне установе са именом Јована Павловића само је један од доказа да се нама култура не прима колико год је калемили, да се као страни заметак брзо јалови и суши на нашем друштвеном стаблу.

Наша култура се не рађа из просвећености. Не одраста задојена образовањем, интелигенцијом, креацијом, општим цивилзацијским наслеђем и садржајним националним узорима. Наша култура нагрће из идеолошких празнина, митоманских маглуштина и идолопоклонства.

Грађански дух који су нам с краја 19. и почетком 20. вијека на Цетиње између осталих донијели Лаза Kостић, Валтазар Богишић, Јосип Сладе, Павле Ровински, Јован Јовановић Змај, Влахо Буковац, Паја Јовановић а широм Црне Горе жалосни Белогардејски емигранти доктори, професори, инжињери, умјетници, гледајући унатраг с носталгијом можемо рећи да је тај негдашњи дух цултуре на симболичан начин сахрањен о државном трошку у једном гробу испред Влашке цркве на Цетињу.

Ранко Рајковић

Извор: Журнал.ме

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: