Пратећи судбину куће послије неуспјелог државног удара дошао сам и до нових, метафоричних страница историје. У кући која је годинама била пуста, да би се у току изборне ноћи претворила у складиште наоружања за потребе државног удара, сада се налази дјечји вртић. Дјечји вртић носи име “Пинокио”
Када сам преко ТВ-а сазнао да је Специјално Државно Тужилаштво изнајмило кућу за потребе државног удара, кућу сам видио у новом, поетско херојском свијетлу. Историјски догађаји инспиришу. Побуђују креативност и интерпретације.
Књижевни немир ме је натјерао да се изразим у стиху о двијехиљадешеснаестој години, години чувеног државног удара и о кући одакле се требало кренути у спровођење државног удара. Намјера ми је била да напишем оно што се назива ангажованом поезијом. Стихове сам посветио кући из мога комшилука. Сто пута сам прошао поред ње и сто пута размислио о њеном запуштеном дворишту и пољопривредним алаткама прекривеним рђом и паучином.
Догађаји су ме повукли ка филму Бернарда Бертолучија Хиљадудеветстота (Милленовеценто, Двадесети вијек) због чега сам поетски израз односно пјесму насловио Двијехиљадешеснаеста. Иако је за суштину онога о чему пишем поетски израз потпуно небитан ипак га прилажем уз текст као први дио приче о кући.
Пратећи судбину куће послије неуспјелог државног удара дошао сам и до нових, метафоричних страница историје. У кући која је годинама била пуста, да би се у току изборне ноћи претворила у складиште наоружања за потребе државног удара, сада се налази дјечји вртић. Дјечји вртић носи име “Пинокио”.
Ранко Рајковић (Фото: Фејсбук)
Име вртића је осветлало образ кући. Име је и симболично и праведно имајући у виду све оне подметачине и лажи које су кућу пратиле. Познато је на што упућује Пинокијев нос. Лијепо ми је проћи поред “Пинокиа” како се сада зове кућа из мог комшилука јер ме на симпатичан начин подсјећа на оно што је било припремљено да се у кући деси а десило се није.
На табли вртића “Пинокио” Пинокио је насликан са баш великим носем. Претходни живот куће је “Пинокиу” продужио нос. Ако сте заборавили Пинокио је симпатичан лик коме нос расте сваки пут када изговори неку лаж.
Чини ми се да се са “Пинокиом” затворио круг лажи на овом мјесту. Колико је још Пинокиа око нас Бог сами зна.
Недужна кућа из комшилука претворила се у снажну метафору наше савремене историје. Кућа показује што је све спремна урадити апсолутистичка власт да заустави покренуте друштвене промјене. Да су лажи значајни дио историје потврђује се на неочекиваним мјестима.
Ко је заинтересован може прочитати поетски извјештај о државном удару из Двијехиљадешеснаесте. Наравно поезија не може имати ништа са судским поступком. Зато је не треба читати и анализирати кроз оптику подржаваоца или противника теорије о државном удару. Довољно је прихватити пјесму “Двијехиљадешеснаеста” као доживљај једног историјског догађаја виђеног из прикрајка оком једног случајног свједока савремене историје из њеног непосредног комшилука.
ДВИЈЕХИЉАДЕШЕСНАЕСТА
У мом крају
Кућа запуштеног дворишта
Дом је зарђалом српу
Што годинама траву окусио није
И окаљеним, жељезним главама
Пљоснатим, рилатим, носатим,
Оштрим, зубчастим, рогатим,
Која у тами иза врата
На издуженим, тврдо заобљеним тијелима
Паучином премрежени
Самотно и у муку
Чекају жуљевиту руку
Да их прихвати, дланом обујми
Изнесе на коровом обраслу њиву, ледину, пустопољину
Размахне се са њима као на плесу
Весело
Уз шкрипу, уздахе, набреклу вену
Црвену подлактицу
И знојем орошено чело
Пред телевизором
Усред ноћи
Склупчаног у свом дому
Мучи ме дилема
Да ли под одсјајем мјесечевог српа
У сусједној, уснулој кући
На Старом аеродрому
Уистину зло дријема
Да ли су из ње као што на вијестима кажу
Плотуни требали пући
Државу изгорети
Народ десетковати
Или нас са екрана масно лажу
По ко зна који пут
Патриоти по подлостима препознати
Тврдећи да у кући не чаме
Запостављени пољопривредни алати
Већ да та гола и крута
Дрвено жељезна тијела
Са којима је Бернардо Бертолучи
На пољима Емилија Ромање
Отпочео своју “Хиљадудеветстоту”
Нијесу невино, тек тако одгурнута
Већ представљају ништа мање
До клику зликоваца и издајника
Спремних да из бролга свога
У трену крену
На земљу закоровљену
Растресу јој утробу родно умртвљену
Измакну контроли кућног наџорника
Поремете сан великог Земљопосједника
Ријечи спикера подрхтавају у стомаку
Пред очима титрају ликови завјереничке камариле
Ашови, крампови, грабуље, виле
Косе, мотике сунцем спржене
Знојем натопљене коже и тканине
Потврђују гласине
О сјенкама нељудског поријекла
Оптуженим
У ноћи златне мјесечине
За побуну против наше запарложене отаџбине.
