Кућа на осами

Пише: Емило Лабудовић

Има једна кућа на осами. Њена осама није толико просторна јер се са њеног прага и прозора могу назрети још по која, у засеоку Махала, у једном селу у срцу Бихора, али и међу њима она личи на стољетни бор међу младим јеларом на високој хриди, скоро тик до неба. Њену осаму подстиче и њена старост, јер јој је скоро стотину љета, али и изглед који као да није од оног доба. Својом архитектуром и чврстином градње могла би без зазора да искорачи у ово вријеме модерне градње и да изгледом, простором, распоредом и комоцијом одговори свим захтјевима модерног становања. Њени темељи, зазидани дубоко у прошли вијек, и данас одолијевају вјетровима и тами времена, мијенама људским и временским, вихорима који су тутњали Бихором, сметовима мржње, праштања, крви и освете. Она је нијеми свједок људске патње и упорности, успона и посртања, страдања појединаца, породице и народа који је, како је то једном рекао један од његових највећих умова, „саградио кућу насред пута“!

Кућу на осами а у срцу Бихора, саградио је далеке 1934. године, Милисав Вељић који се са села Бабино доселио у тај крај, купио имање и уџерицу од мјештанина Руша Бабачића и својим ноктима, умом и спретношћу градио каријеру успјешног трговца и подизао породицу. Кажу да се у њеним темељима појавила вода, али су страни инжењери, највјероватније Италијани јер је Милисав навелико трговао са њима, посавјетовали да у темељ пободе букове шипове и гради на њима. Жељезо и бетон, увезени директно из Милана, дотад у овим крајевима невиђен материјал за градњу, величина и изглед, учинили су „кулу Вељића“ чудом невиђеним и недостижним не само за оно вријеме.

Кула Вељића, кућа на осами, огњиште и дућан, свједочила је много чему, свему кроз шта је пролазио српски род „између клања и орања“ како му је читаву истирију сажео историчар и академик, Милорад Екмечић. Памти издају и мржњу, завист и освету, злочин и истрагу, али и невиђен отпор свему томе злу и трајање упркос свему. Као што планински бор разбија и дроби стијену на коју му је вјетар сјеме нанио да би се што дубље и чвршће за њу ухватио, тако су се и Вељићи, држећи се зубима за небо, прстима за земљу, инатом за насиље, трајали и опстали.

Милисав, као успјешан домаћин и патриота, из вјерске и сваке друге тјескобе Бихора тога а и свих других времена, пришао је снагама Војске у отаџбини што се у том крају није праштало. Али није страдао од бихорске мржње и бихорске пушке. Како нико никад није измјерио дубину српске издаје од Косова наовамо, братског ископа чемера, и Милисав је нестао у њеним мутним вировима. Убио га је, на превару а како би другачије, на свом кућном прагу, рођени брат од ујака. Сина јединца, Александра – Лека, младића тек зашлог у двадесет трећу, ухватили су, мучили, на храсту разапели и живог одрали злочинци надалеко по злу чувене банде Османа (Х)Растодера. А тај крвави и звјерски чин из прикрајка је мирно посматрала чета партизана. Тако је кућа и кула Вељића остала  у рукама и на аманет шест жена које су, само оне знају како, усред осињег гнијезда и невиђених бура братоубилаштва и вјерске нетрпељивости, очувале и праг и лозу, Лекову дјецу, Милену и Сава. Танка нит родослова Милисава Вељића, држана о длаци синова – јединаца, одољела је бурама времена а са њима опстала је и његова чувена оставштина – кула.

Вељићи, расути којекуда, нијесу и неће кућу на осами оставити саму. Реновирали су је, до детаља чувајући њен првобитни изглед, посјећују је и чувају. За њих је она више од дома, кућног прага и огњишта. Она је печат на књизи њиховог родослова и кључни  свједок њиховог трајања. Али, кућа на осами није само њихово наслеђе и њихов свједок. Она је споменик културе, историјски артефакт и оставштина српског народа на простору Бихора и као таква заслужује заштиту државе. Сви разлози и сви елементи који нечему дају статус културног добра, садржани су у њеној архитектури и трајању, у њеном свједочењу. Наравно, под условом да јој баш њено извориште, српски траг у несрпској средини, не буде отежавајућа околност, праг који држава, оваква каква јесте, неће хтјети да прескочи. Али, можда баш однос према њој и њеном очувању буду потврда те мултиконфесионалности и мултикултуралности којима се, као заставом, маше на све стране. А кућа на осами, снажна и дубоко утемељена у земљу и вријеме, у народ, чека и траје, упркос свему. И, ако буде требало и ако се буде морало, трајаће  и овај вијек.

Прочитајте ЈОШ:

Мило празнога духа и поражавајућих резултата

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: