Крмача прождире свој окот

Пише: Бећир Вуковић

На почетку сте приче једног објективног лажова, а такво биће постоји само у оваквој Црној Гори, потоњој балканској рупи из које се могу ишћерати слични профили. Превеслао сам једну позамашну комадишку живота, па ипак, нисам чуо за сличну причу, још мање сам у икаквој причи набасао на такву справу, такав мобилни телефон.

Поштовани публикуме, препричавам вам причу бабе Сулумије. Наједанпут свитнуло, намах загрмјело из ведрог неба, и на Митровдан, у зору, бријегом обијељело. У крмечару крмача сунула на свој окот, а Сулумија с друге стране тер тојагом крмачу по цику, онда покупи кокоши по кокошињцу, тер кравицу и ведрицу, тер низ точило и јелашје, а око заранака кроз праменове измаглице избиј посред зарисник повише заселка. Да вам скратим причу и сачувам пажњу, већ смо са бабом Сулумијом у њеној кућици, већ је крмача у крмечару а крмићи у другој кућари, кравица прежива испод гране јасена, кокоши ко ко ко да да чу испод стрехе. Уто, Сулумија закукала: у трци, иза рога, горе у колиби, на катуну, на планини, заборавила мобилни телефон марке „Lenovo“. Успијевам ли да само са двије-три ријечи изразим сву Сулумијину драму не знам, али знам да је прича презимила шврљајући по селу од уста до уста, да је било велике спрдње са бабиним телефоном од сијела до сијела и од села до села, сеирили и звецали ботови, још прича се станила чак доље до вароши под Горицом. И потписника је прича ставила на муке и оставила тежак задатак, и нијесам успио да ескивирам њену егзибицију, боље рећи егзекуцију. Како је баба презимила без мобилног то само бог знаде, али по сваком зимовнику обитавају свакакве приче и приче, и једна другу сустиче. Сулумија се заклела сеоској стокуровини да ће јој платити ако не чапром, а оно причом на причу, ријечју – причином причом. У сваком случају Сулумија је држала до свог интегритета, боље рећи до своје духовне независности, како научавају ученији.

Све су приче са истока, и донио их вјетар, свака прича има сушти задатак да вас заведе, да вас нечему и научи, да вас изведе и преведе у неки љепши свијет. Ова прича није ни почела, од ове приче нема још ни п, зато јој и не пада на памет да се икако осврне, камоли да се заустави. Јесте, ова прича имаде у себи нешто од животињске приземне простоте, смијемо ли рећи и слијепе, скоро прастаринске и атавистичке оданости обичајима, и често је затичемо на самој граници враџбина. Довде, до ове запете, нема никакве приче, и то је боље од икога знала баба Сулумија. Платиће ми клипани и простадија сеоска, думала баба у себе, платити, још како. Ха, ха, рекох ли, поврх свега, баба Сулумија имала и оног финог површинског смисла за хумор. Чекала, и дочекала издиг. А онда, са малом уза стране, тер поитај понавише уз Прибоје, па на катун. Није ни хукнула наврг Ждијела а камоли починула, но одједаред, право у колибу, и тркимице за мобилни телефон „Lenovo“. И стиснула га Сулумија, још једаред га стиснула на дугме, и телефонче „Lenavo“ – прошиштало. Још баба бечни на мобилни, кад имала шта виђети: и послије осам мјесеци и који дан приде неукључивања, а мобилни показује да је батерија пуна 94 одсто. Аман за аман, је ли могуће – ђавоље ли натре. Јесте, батерија је, и послије осам мјесеци неукључивања, показивала да је скоро до вр`а пунана, ни мање ни више но 94 одсто. Није, разумије се, нико објективан у то могао да повјерује, па ипак, Удба, и некакав Удбин тужилац, и некакав Удбин вјештак, и приде извјесни шпијун, ипак, прибиљежили су бабину причу о мобилном телефону: ко веле – злу не требало. Може доћи вријеме, помислио овај посткомунистички накот, да се и оваква прича некоме прода.

Нећемо причу оптерећивати питањем – ко је пунио, припуњавао бабину батерију. Нећемо ни брецати: кажуј, баба, има ли иђе, иђе, иђе, такве технологије…

Могу вам рећи, да сам блиско пратећи путешествије приче, јуче, у једном тренутку, доље у Подгорици, остао без ријечи. Наиме, дочекао сам ерупцију приче баш из најмрачније балканске вртаче. Један Удбин тужилац, и један вјештак – дакле удбовац – и некакви удбини тужиоци – један офарбане косице, а други ћелавко, оживјели су причу бабе Сулумије. И они веле да је мобилни телефон – исто марке „Lenоvo„ – Специјалног свједока и овејаног убице, послије осам мјесеци спавања у сефу у Суду, дочекао главни претрес о монтираном државном удару у Монтенегру, са пуном батеријом 94 одсто. Ало, ало, и никаквих шумова у комуникацији, ало, ало…

Да се разумијемо, ја ову причу не причам зато да бих више дјеловао у некаквој јавности него што завређујем, да бих још више усмјерио своју духовну елевацију, о, не…

Елем, прохујале су године у којима је Револуција јела своју децу (деца лепше звуче екавицом), како су некада говорили провинцијски интелектуалци. И, где смо сад, и докле смо то стигли. Стигли смо до времена, кад овде, по овим кокошињцима, стрводеринама, крвавим продолима и стратиштима, и страшилима од институција – крмача прождире свој окот. То је потоња слика ове Сатрапије. То је она огромна крмача стара преко седамдесет година. Иста крмача испред чије је њушке Данило Киш поставио огледало. Око пута од Пријестонице до Престонице туризма, иста крмача пасе зарђале шпорете и фрижидере, пластичне гајбе и лаворе…

П. С.

Једно питање часном суду, што реко Давид Штрбац. Да ли Специјални државни тужилац, током просеца, смије мијењати имиџ. Да ли је, часни суде, дозвољено – усред процеса – ненадно пуштање бркова, шишање до главе, намицање перика, и так даљше… Да ли је током процеса о лажном државном удару, дозвољено пуштање браде.

Или добро не видим, или је Катнић запустио брадицу…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: