Историја мајских тековина: Како је „израстала свијест“ црногорских националиста

Након покраденог референдума (21. маја 2006) државна политика нашла се пред великим изазовом – како створити одговарајућу историју. Власти су тада притекли у помоћ дворски историчари, који су финансијски потпомогнути од стране власти, свијали сепаратистичко историјско клупко. Неријетко се у тим настојањима дешавало (и дешава се) да у грчу тражења оправдања за своје националистичке тежње не презају од кривотворења истине, или још перфиднијег прећуткивања чињеница.

Овдје наиме реченога наводимо примјер животописа Павла Поповића (1889-1961), инжењера, писца и дипломате поријеклом са Цетиња, чијим су се дјелом бавили, између осталих, историчари Новак Аџић и Шербо Растодер.

Поповићева „досљедност“ према Аџићевом суду

У прилогу за животопис под називом „Павле Михаилов Поповић (1889-1961) у борби за независност Црне Горе“ Новак Аџић карактерише Поповића као „досљедног и храброг залагача за право, част, слободу и независност Црне Горе“. Чињеницу да је Поповић, заговарајући право Црне Горе да у свом саставу има Скадар, као један од главних разлога наводио то што је Скадар од давнина српски град, Новак Аџић у раду кратко и глатко приписује „романтизму“.

„Међутим, прије него што је коначно обликовао субјективну свијест о засебном црногорском идентитету, у одређеном смислу био је ‘заточник’ романтичарске историографије са епским наслагама и идеолошке династичке доктрине краља Николе да је Црна Гора једна од ‘српских држава’, што је дошло до изражаја у неким његовим објављеним радовима“, цитат је из Аџићевог есеја о Поповићу.

Биографија Павла Поповића из секундарног историјског извора

Контроверзни ставови и дипломатска дјеловања Павла Поповића, првог делегата из Црне Горе у Лиги народа, као и једнострано приказивање истог од стране неких савремених црногорских историчара, разлози су да се јавност шире упозна са овим питањем.

Новак Аџић у свом раду о Павлу Поповићу не даје извод из Поповићеве биографије, коју је, како тврди, имао у рукама, добивши је од Поповићевих потомака, већ нуди секундарни историјски извор, превод биографије са енглеског оригинала на „црногорски“.

Биографију је, према тврдњи Аџића, сачинио сам Павле Поповић и у њој пише да је он припадао црногорској нацији и да је говорио српско-хрватским језиком.

„Романтичарска“ историографија којој је Поповић припадао

Поповићеву публикацију која је у оригиналу на француском језику „Le Montenegro et la Question de Scutari“ (Црна Гора и питање Скадра, Женева, 1919) Новак Аџић описује као рад чије оцјене „тешко могу издржати вјеродостојан историјски суд“. Ова тврдња односи се на Поповићево залагање да се Скадар пропоји Црној Гори јер је одвајкада био српски. („Моћно српско краљевство Дукља (…) вриједност коју је тај град имао за српски народ (…) Град и околина су остали потпуно српски.“) Осим кратке оцјене, Аџић се у наведеном раду није подробније бавио оповргавањем Поповићевих ставова о српском Скадру.

Изводи из дјела Павла Поповића, које је с француског на српски превела Милица Перишић, проф. француског језика, могу се видјети у наставку чланка:

Растодерово парафразирање

Влада Јована Пламенца је изабрала Павла Поповића да као главни делегат Црне Горе заступа државне интересе у Лиги народа (1921) и на конференцији у Женеви (1922).

Историчар Шефбо Растодер у раду „Црна Гора и Друштво народа 1920 – 1924“ (хттп://www.монтенегро.орг.ау/цг_и_друство_народа.хтмл#3) наводи да је Влада тада у Женеву упутила своју делегацију, на челу са Павлом Поповићем како би се тражио пријем у Лигу народа и како би се „актуелизовало питање Црне Горе“ и њене државотворности. У том циљу, прије но је делегација стигла у Женеву, упућени су Лиги народа пратећи документи.

Према наводу Шерба Растодера, ријеч је о следећим документима:

„1. ‘Црна Гора пред друштвом народа’;
2. ‘Документа о српским звјерствима у Црној Гори’ и
3. Меморандум који се односи на суђење црногорским родољубима пред српским војним судом.“

Међутим, у биографији Павла Поповића, коју преведену са енглеског даје Новак Аџић, стоји да је Поповић аутор дјела „Документи о понашању Срба у Црној Гори“, а не „Документа о српским звјерствима у Црној Гори“, како то наводи Растодер.

Даље у тексту Аџић наводи да је Поповић имао ликовног дара, па је урадио насловну страну брошуре „Неколико страница из крвавог обрачуна Карађорђевића – документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори“.

Ако се Растодеров навод односи на иста документа, ријеч је о паушалном парафразирању примарних историјских извора, што наноси огромну штету објективном проучавању историје и, свакако, доводи у питање вјеродостојност цјелокупног научног приступа поменутог историчара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: