Крив сам што јесам, а треба да нисам: Добрица Ерић – Пркосна песма

Ја,
Раб Божји,
Србин,
са проседом брадом
изјављујем радовољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко,
а не нико и нетко.
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с’ три прста!

Крив сам што јесам,
а треба да нисам.
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву.
Крив сам што се дрзнух против кривде,
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом,
крив сам што певам
смејем се и псујем
(а понекад и лајем)
крив сам, и признајем
да не знам што знам, да знам што не знам.

Крив сам, и да завршим
са највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха).
Крив сам, тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац, и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју земљу да кидише.
Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше диве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево,
признајем и то
за спас рода.
Ја више не постојим
скините ме с’листе
ја сам од сад само ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе,
а ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
а то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми Сунце к’о булка ражи.
Моји ће потомци пити јед и чемер,
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш чемер
распродајући моју дједовину.
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тек тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
истина и правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које, као најлепше одиве
цветају лепе,јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи
амери
који Ти черече синове и кћери?
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу.
Што теже живим, лакше ћу умрети.
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер људско срце,
чудо над чудима,
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне куге –
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ’ нама Србима
као што су пролеће,
лето,
јесен,
зима
и није страшнија
поготову дању
од суше,
поплаве,
земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа!

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал’ не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
као ваши праоци што су мога праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да вас гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица.
Само пожурите!
Што ме пре разапнете,
пре ћу васкрснути!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: