Управо сам се вратио са Крима, једне од колевки човечанства, стецишта слојева цивилизација древних Скита, Сармата, Тавра, Гота, Римљана и Грка, Хуна, Татара, Ромеја, Османлија, Ђеновљана, Хазара, Руса… Мада данас Руси чине велику већину становника полуострва, Крим је и даље дом више од стотине етничких група и народа, иако број становника не достиже ни 2,5 милиона.
Али ово није мој најјачи утисак са Крима. Оно што јесте је да се полуострво као толико пута у својој историји налази у средишту геополитичког врења које може врло лако да ескалира уколико човечанство настави путем који води до глобалног сукоба. Читав исток Европе – од ускомешане белоруско-пољске границе, преко Црноморског басена (у коме НАТО управо изводи војне маневре), Кавказа, Балкана и целог приобаља источног Медитерана – под повишеном је температуром, а Крим је у епицентру збивања. Источно питање актуелно је данас као и у 19. веку када је полуоство такође било у средишту пажње. То сам први пут јасно схватио када сам у Лондону пре више од деценије видео огроман споменик посвећен британској војсци у Кримском рату 1853–1856.
Кратак боравак на Криму додатно је потврдио оно у шта смо се др Миша Ђурковић и ја уверили током недавног боравка у Атини. Захваљујући амбасадору Србије Душану Спасојевићу, који нам је обезбедио сусрете са веома важним људима грчког политичког и јавног живота, о чему је Ђурковић писао у Политици 18. октобра ове године, имали смо прилику да сазнамо да се у Европи стварају савези попут оних пред почетак Првог светског рата, односно да то што се ваља иза брега може изазвати праву катастрофу. Доказ да НАТО више није функционални савез је, поред става Доналда Трампа да је застарео и поновљених изјава Емануела Макрона о „клиничкој смрти“, чињеница да се унутар НАТО-а склапају савезништва која подразумевају да више није незамисливо да би поједине чланице могле у будућности и да ратују једне против других.
Грчки парламент ратификовао је савез са Француском којим се ова земља обавезује да војно брани Грчку у случају напада треће стране. Премда није експлицитно назначено о којој страни је реч, јасно је да се ради о Турској. Видећемо поузданост француског савезништва уколико се заиста догоди ескалација на линији Атина–Анкара. Ко посматра понашање ове земље протеклих година у Африци не би се могао заклети у њену поузданост. Ипак, Француска, односно Макрон, подиже улог покушавајући да се наметне као доминантна европска сила после одласка Велике Британије из Европске уније и Ангеле Меркел са политичке сцене. Имајући у виду да Француска (уз Русију) већ ратује против Турске у Либији преко посредника, ово више нимало није наивно. Заузврат, Грчка ће слати трупе ради испомоћи Француској у афричку област Сахел одакле Французи повлаче део војних снага.
Поред овога, Грчка је недавно ушла у различите безбедносне аранжмане са Уједињеним Арапским Емиратима, Израелом, Саудијском Арабијом, Египтом и САД. Америка ће, пак, појачати сопствене војне базе у Грчкој, а уговор о тим базама Грци сада обнављају на пет година уместо на годину дана као до сада. То је, наравно, за турског председника Реџепа Тајипа Ердогана било звоно за узбуну, и више од тога. Он је нагласио да нове базе показују да је Грчка „практично постала предстража Америке“, пожаливши се да се о томе разговара са Џозефом Бајденом, али да „одговора нема“.
Некако у исто време Аустралија је ненадано отказала куповину подморница од Француске и ушла у антикинеску коалицију са САД и Великом Британијом чиме је направљен савез сличан Океанији из романа Џорџа Орвела 1984.
Председнички избори у Турској планирани су за 2023, на стогодишњицу Лозанског мировног уговора којим се секуларна Турска Кемала Ататурка окренула континенту, односно унутар себе. Ердоган, међутим, сања о „плавој отаџбини“ (Mavi Vatan), позиционирајући Турску као поморску силу, јер није задовољан разграничењем са Грчком на мору и смета му грчко-египатски споразум, уз учешће Русије, о експлоатацији гаса на Медитерану, прогласивши га „безвредним“, у оквиру настојања да прекроји у своју корист важеће поморске границе. Имајући у виду Ердоганово здравље и његове месијанске амбиције, односно жељу да остави траг иза себе већи од Ататурковог, можемо очекивати да ће наредне две године бити веома бурне. При свему овоме треба имати у виду економски више него значајну чињеницу да турске луке већ сада контролишу 60 одсто трговине на Црном мору.
Зависно од развоја ситуације, није искључено да напетост појача и Ердоганово саопштење на самиту у Истанбулу, на којем је усвојена „Визија туранског света до 2040. године“, да је Савет за сарадњу држава туранског говорног подручја преименован у Организацију туранских држава. Према његовим речима, та организација треба „да игра водећу улогу у решавању глобалних проблема“, додавши да би и самопроглашена држава кипарских Турака могла да постане део туранског света.
Реџеп Тајип Ердоган; фото: Ројтерс
Паралелно с тим, најављено доношење „Закона о основама државне политике транзиционог периода“ означило би повлачење Украјине из Минских споразума, упозорио је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.
<
Бубњеви рата звече свуда, а на Криму у чијој близини у црноморским водама западне силе приређују војне игре држећи на нишану управо Крим и Севастопољ, ови звуци се и те како чују. За разлику од пре сто и кусур година, међутим, данас се заиста не зна до краја ко би били савезници у том рату. Грчка и Турска јесу стално на ивици сукоба, али појачавање америчких база на Грчкој територији може се посматрати и као притисак на Русију а не само на Турску.
Посебно је питање како би се у сценарију ескалације поставила Турска која у исто време са Русијом има озбиљне инфраструктурне пројекте, купује од ње ПВО системе, али је и у сукобу с њом у Сирији, Либији, потенцијално на Балкану и Украјини којој продаје борбене беспилотне летелице „бајрактар“. Турска такође никада није одустала од претензија на Крим и туторства над кримским Татарима које види као део османске породице, што је случај и са њиховим претензијама према другим туранским али и уопште муслиманским народима у Русији и њеном непосредном окружењу. Ово је постало кристално јасно после кратког рата на јужном Кавказу у коме је она преко Азербејџана извојевала победу. Не треба изгубити из вида ни Балкан. Ердоган је пре два месеца на источном Кипру изјавио да ће Турска поново покренути талас признања Косова*. Није тајна да Турци већ учествује у формирању војске сепаратистичке творевине, а ратоборне изјаве Бакира Изетбеговића и криза у БиХ свакако нису почеле без неке врсте учешћа ове земље.
Шта ако заиста избије велики сукоб? Ову лекцију научио сам у дубинама подземних каменолома Аџимушкај код лучког града Керч на Криму.
Ваздушни снимак Керча
Када су у мају 1942. немачке трупе силовито наступале према Керчу, команда је донела одлуку да се војска Кримског фронта Црвене армије повуче преко Керчанског мореуза на Таманско полуострво и тако се извуче са Крима. Одлучено је да повлачење основних снага покрива 10.000 бораца који су Немце успешно задржавале неколико дана док се главнина хаотично повлачила. Када су се нашли у потпуном окружењу, не желећи да се предају непријатељу, наставили су борбу иза линија нациста, повлачећи се у катакомбе Централних и Малих каменолома Аџимушкај заједно са неколико хиљада цивила који су, видевши зверства окупатора, остали са својом војском. Боравећи ту само сат времена несхватљиво ми је било како је уопште толико људи могла да борави на тако малом простору, а камоли да месецима пружа отпор и истовремено у камену лопатама и бајонетима копа 15–20 метара дубоке бунаре како би доспели до воде, при томе под сталним нападима хемијског оружја и бомби које су у утробу земље помоћу избушених сонди убацивале немачке и румунске снаге. Мало је рећи да су жртве биле колосалне. Борци Црвене армије су упркос свему наносили непријатељу велике губитке да би после пола године нацисти успели да у октобру 1942. заробе само неколико десетина измождених људи који су преживели борећи се док нису потрошили и последњи метак. О страху Немаца и легенди о Аџимушкајцима говори и то да ове живе лешеве нацисти нису смели да ставе близу других заробљеника и никада више од једног у исти логор како не би случајно друге заробљенике научили вештинама које су стекли пружајући очајнички отпор.
Тешко је уопште замислити страхоте Другог светског рата на Криму, који је толико пута у својој историји био поприште сукоба а и данас је под сталним притиском. Кримљани виде повампирени нацизам у свом суседству на исти начин на који су га видели Срби у социјалистичкој републици Хрватској и осетили на својој коже победом ХДЗ-а Фрање Туђмана и повампирењем усташке реторике и симболике. Спавајући увек с једним отpвореним оком, Кримљани такође осећају непрестани притисак НАТО-а и потенцијално мешање других земаља.
Портрет Степана Бандере на протестима у Кијеву, 1. 1. 2019. (Фото: Ефрем Лукацки/АП фото
Посета оваквом месту страхоте светског рата чини изузетно живима. Тренутна упала од Балтичког до Црног мора, Балкана и Леванта могла би лако да прерасте у потпуни хаос који би, са оружјем које данас постоји, чак изузимајући нуклеарно, донео неописиве жртве. Онима који још нису појмили са каквим жртвама су Руси спремни да се суоче, и на крају победе, препоручио бих да посете каменоломе Аџимушкај. Чини ми се да би то најлековитије деловало на нове авантуристе који се из све снаге труде да провере да ли и данашња генерација Руса поседује особине предака.
Аутор је научни сарадник Института за европске студије у Београду и професор по позиву Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО) при Министарству спољних послова Руске Федерације
