Krim – u središtu ratnih igara

Piše: Stevan Gajić

Upravo sam se vratio sa Krima, jedne od kolevki čovečanstva, stecišta slojeva civilizacija drevnih Skita, Sarmata, Tavra, Gota, Rimljana i Grka, Huna, Tatara, Romeja, Osmanlija, Đenovljana, Hazara, Rusa… Mada danas Rusi čine veliku većinu stanovnika poluostrva, Krim je i dalje dom više od stotine etničkih grupa i naroda, iako broj stanovnika ne dostiže ni 2,5 miliona.

Ali ovo nije moj najjači utisak sa Krima. Ono što jeste je da se poluostrvo kao toliko puta u svojoj istoriji nalazi u središtu geopolitičkog vrenja koje može vrlo lako da eskalira ukoliko čovečanstvo nastavi putem koji vodi do globalnog sukoba. Čitav istok Evrope – od uskomešane belorusko-poljske granice, preko Crnomorskog basena (u kome NATO upravo izvodi vojne manevre), Kavkaza, Balkana i celog priobalja istočnog Mediterana – pod povišenom je temperaturom, a Krim je u epicentru zbivanja. Istočno pitanje aktuelno je danas kao i u 19. veku kada je poluostvo takođe bilo u središtu pažnje. To sam prvi put jasno shvatio kada sam u Londonu pre više od decenije video ogroman spomenik posvećen britanskoj vojsci u Krimskom ratu 1853–1856.

Kratak boravak na Krimu dodatno je potvrdio ono u šta smo se dr Miša Đurković i ja uverili tokom nedavnog boravka u Atini. Zahvaljujući ambasadoru Srbije Dušanu Spasojeviću, koji nam je obezbedio susrete sa veoma važnim ljudima grčkog političkog i javnog života, o čemu je Đurković pisao u Politici 18. oktobra ove godine, imali smo priliku da saznamo da se u Evropi stvaraju savezi poput onih pred početak Prvog svetskog rata, odnosno da to što se valja iza brega može izazvati pravu katastrofu. Dokaz da NATO više nije funkcionalni savez je, pored stava Donalda Trampa da je zastareo i ponovljenih izjava Emanuela Makrona o „kliničkoj smrti“, činjenica da se unutar NATO-a sklapaju savezništva koja podrazumevaju da više nije nezamislivo da bi pojedine članice mogle u budućnosti i da ratuju jedne protiv drugih.

Grčki parlament ratifikovao je savez sa Francuskom kojim se ova zemlja obavezuje da vojno brani Grčku u slučaju napada treće strane. Premda nije eksplicitno naznačeno o kojoj strani je reč, jasno je da se radi o Turskoj. Videćemo pouzdanost francuskog savezništva ukoliko se zaista dogodi eskalacija na liniji Atina–Ankara. Ko posmatra ponašanje ove zemlje proteklih godina u Africi ne bi se mogao zakleti u njenu pouzdanost. Ipak, Francuska, odnosno Makron, podiže ulog pokušavajući da se nametne kao dominantna evropska sila posle odlaska Velike Britanije iz Evropske unije i Angele Merkel sa političke scene. Imajući u vidu da Francuska (uz Rusiju) već ratuje protiv Turske u Libiji preko posrednika, ovo više nimalo nije naivno. Zauzvrat, Grčka će slati trupe radi ispomoći Francuskoj u afričku oblast Sahel odakle Francuzi povlače deo vojnih snaga.

Pored ovoga, Grčka je nedavno ušla u različite bezbednosne aranžmane sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Izraelom, Saudijskom Arabijom, Egiptom i SAD. Amerika će, pak, pojačati sopstvene vojne baze u Grčkoj, a ugovor o tim bazama Grci sada obnavljaju na pet godina umesto na godinu dana kao do sada. To je, naravno, za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana bilo zvono za uzbunu, i više od toga. On je naglasio da nove baze pokazuju da je Grčka „praktično postala predstraža Amerike“, požalivši se da se o tome razgovara sa Džozefom Bajdenom, ali da „odgovora nema“.

Nekako u isto vreme Australija je nenadano otkazala kupovinu podmornica od Francuske i ušla u antikinesku koaliciju sa SAD i Velikom Britanijom čime je napravljen savez sličan Okeaniji iz romana Džordža Orvela 1984.

Predsednički izbori u Turskoj planirani su za 2023, na stogodišnjicu Lozanskog mirovnog ugovora kojim se sekularna Turska Kemala Ataturka okrenula kontinentu, odnosno unutar sebe. Erdogan, međutim, sanja o „plavoj otadžbini“ (Mavi Vatan), pozicionirajući Tursku kao pomorsku silu, jer nije zadovoljan razgraničenjem sa Grčkom na moru i smeta mu grčko-egipatski sporazum, uz učešće Rusije, o eksploataciji gasa na Mediteranu, proglasivši ga „bezvrednim“, u okviru nastojanja da prekroji u svoju korist važeće pomorske granice. Imajući u vidu Erdoganovo zdravlje i njegove mesijanske ambicije, odnosno želju da ostavi trag iza sebe veći od Ataturkovog, možemo očekivati da će naredne dve godine biti veoma burne. Pri svemu ovome treba imati u vidu ekonomski više nego značajnu činjenicu da turske luke već sada kontrolišu 60 odsto trgovine na Crnom moru.

Zavisno od razvoja situacije, nije isključeno da napetost pojača i Erdoganovo saopštenje na samitu u Istanbulu, na kojem je usvojena „Vizija turanskog sveta do 2040. godine“, da je Savet za saradnju država turanskog govornog područja preimenovan u Organizaciju turanskih država. Prema njegovim rečima, ta organizacija treba „da igra vodeću ulogu u rešavanju globalnih problema“, dodavši da bi i samoproglašena država kiparskih Turaka mogla da postane deo turanskog sveta.

Paralelno s tim, najavljeno donošenje „Zakona o osnovama državne politike tranzicionog perioda“ označilo bi povlačenje Ukrajine iz Minskih sporazuma, upozorio je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov.

Bubnjevi rata zveče svuda, a na Krimu u čijoj blizini u crnomorskim vodama zapadne sile priređuju vojne igre držeći na nišanu upravo Krim i Sevastopolj, ovi zvuci se i te kako čuju. Za razliku od pre sto i kusur godina, međutim, danas se zaista ne zna do kraja ko bi bili saveznici u tom ratu. Grčka i Turska jesu stalno na ivici sukoba, ali pojačavanje američkih baza na Grčkoj teritoriji može se posmatrati i kao pritisak na Rusiju a ne samo na Tursku.

Posebno je pitanje kako bi se u scenariju eskalacije postavila Turska koja u isto vreme sa Rusijom ima ozbiljne infrastrukturne projekte, kupuje od nje PVO sisteme, ali je i u sukobu s njom u Siriji, Libiji, potencijalno na Balkanu i Ukrajini kojoj prodaje borbene bespilotne letelice „bajraktar“. Turska takođe nikada nije odustala od pretenzija na Krim i tutorstva nad krimskim Tatarima koje vidi kao deo osmanske porodice, što je slučaj i sa njihovim pretenzijama prema drugim turanskim ali i uopšte muslimanskim narodima u Rusiji i njenom neposrednom okruženju. Ovo je postalo kristalno jasno posle kratkog rata na južnom Kavkazu u kome je ona preko Azerbejdžana izvojevala pobedu. Ne treba izgubiti iz vida ni Balkan. Erdogan je pre dva meseca na istočnom Kipru izjavio da će Turska ponovo pokrenuti talas priznanja Kosova*. Nije tajna da Turci već učestvuje u formiranju vojske separatističke tvorevine, a ratoborne izjave Bakira Izetbegovića i kriza u BiH svakako nisu počele bez neke vrste učešća ove zemlje.

Šta ako zaista izbije veliki sukob? Ovu lekciju naučio sam u dubinama podzemnih kamenoloma Adžimuškaj kod lučkog grada Kerč na Krimu.

Kada su u maju 1942. nemačke trupe silovito nastupale prema Kerču, komanda je donela odluku da se vojska Krimskog fronta Crvene armije povuče preko Kerčanskog moreuza na Tamansko poluostrvo i tako se izvuče sa Krima. Odlučeno je da povlačenje osnovnih snaga pokriva 10.000 boraca koji su Nemce uspešno zadržavale nekoliko dana dok se glavnina haotično povlačila. Kada su se našli u potpunom okruženju, ne želeći da se predaju neprijatelju, nastavili su borbu iza linija nacista, povlačeći se u katakombe Centralnih i Malih kamenoloma Adžimuškaj zajedno sa nekoliko hiljada civila koji su, videvši zverstva okupatora, ostali sa svojom vojskom. Boraveći tu samo sat vremena neshvatljivo mi je bilo kako je uopšte toliko ljudi mogla da boravi na tako malom prostoru, a kamoli da mesecima pruža otpor i istovremeno u kamenu lopatama i bajonetima kopa 15–20 metara duboke bunare kako bi dospeli do vode, pri tome pod stalnim napadima hemijskog oružja i bombi koje su u utrobu zemlje pomoću izbušenih sondi ubacivale nemačke i rumunske snage. Malo je reći da su žrtve bile kolosalne. Borci Crvene armije su uprkos svemu nanosili neprijatelju velike gubitke da bi posle pola godine nacisti uspeli da u oktobru 1942. zarobe samo nekoliko desetina izmoždenih ljudi koji su preživeli boreći se dok nisu potrošili i poslednji metak. O strahu Nemaca i legendi o Adžimuškajcima govori i to da ove žive leševe nacisti nisu smeli da stave blizu drugih zarobljenika i nikada više od jednog u isti logor kako ne bi slučajno druge zarobljenike naučili veštinama koje su stekli pružajući očajnički otpor.

Teško je uopšte zamisliti strahote Drugog svetskog rata na Krimu, koji je toliko puta u svojoj istoriji bio poprište sukoba a i danas je pod stalnim pritiskom. Krimljani vide povampireni nacizam u svom susedstvu na isti način na koji su ga videli Srbi u socijalističkoj republici Hrvatskoj i osetili na svojoj kože pobedom HDZ-a Franje Tuđmana i povampirenjem ustaške retorike i simbolike. Spavajući uvek s jednim otpvorenim okom, Krimljani takođe osećaju neprestani pritisak NATO-a i potencijalno mešanje drugih zemalja.

Poseta ovakvom mestu strahote svetskog rata čini izuzetno živima. Trenutna upala od Baltičkog do Crnog mora, Balkana i Levanta mogla bi lako da preraste u potpuni haos koji bi, sa oružjem koje danas postoji, čak izuzimajući nuklearno, doneo neopisive žrtve. Onima koji još nisu pojmili sa kakvim žrtvama su Rusi spremni da se suoče, i na kraju pobede, preporučio bih da posete kamenolome Adžimuškaj. Čini mi se da bi to najlekovitije delovalo na nove avanturiste koji se iz sve snage trude da provere da li i današnja generacija Rusa poseduje osobine predaka.

Autor je naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu i profesor po pozivu Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO) pri Ministarstvu spoljnih poslova Ruske Federacije

Izvor: Stanje stvari