Крим није Косово

Недјељу дана након што су аутономна република Крим и град Севастопољ, постали први украјински региони чије је становништво формално одбило да се повинује терору кијевске фашистичке мањине намјерне да им укине основна људска права, навршило се 15 година НАТО агресије на Србију и Црну Гору.

Актуелни предсједник САД поручио је са самита у Хагу одржаног на годишњицу агресије, да је учестало поређење случајева Крима и Косова “бесмислено“. Лично могу да се сагласим са овим ставом. Међутим  тачан је само конкретан закључак, док су премисе на основу којих га је Барак Обама извео једнако лажне, подле и лицемјерне као и читав његов приступ кризи у Украјини. То моје првобитно увјерење већ следећег дана у Бриселу потврдио је сам амерички предсједник, бесрамо лажући да: “НАТО је интервенисао тек након што су људи на Косову годинама и систематски злостављани и убијани. А Косово је напустило Србију тек након што је организован референдум – не мимо оквира међународног права, већ брижно припреман у сарадњи са Уједињеним нацијама и са суседима Косова. Ништа од свега тога није се десило на Криму”. Наиме никаквог референдума на Косову није било, њихова “независност“ проглашана је акламацијом у нелегитмном парламенту, састављеном махом од бивших терориста.

Обама и остали западни званичници даље тврде да права народа Крима није угрозио нико. Ову тезу у старту демантује акт о забрани руског језика, који је у Врховној ради донијела фашистичка мањина свега неколико часова по насилном отимању власти. Да народ Крима није одлучно реаговао, почео да се самоорганизује и да њихове тежње нијесу препознате на прави начин у матичној држави питање је гдје би се украјнски фашисти и њихови амерички налагодавци зауставили. Са друге стране нико никада у Србији није покушао да оспори право косовских Албанаца да слободно користе матерњи језик у државним службама и средствима информисања, као и да на њему имају бесплатну наставу у школама. Штавише гарантована је била и слободна употреба албанских националних симбола у свим општинама гдје је ово становништво чинило већину.   

Косовска криза ескалирала је крајем деведесетих, у тренутку када разбијање територије Србије постаје стратешки циљ спољне политике САД. За кључног савезника у овом послу САД су изабрале албанску нарко мафију. Тако се на Косову још једном се показало да савезник САД може постати свако ко у датом тренутку може најбоље послужити реализацији циљева њихове империјалистичке политике. Када се косовској нарко мафији придодају украјински фашисти, исламске терористичке групе у Сирији и Либији, неофеудални теократски режими блиског истока и латино-америчке војне хунте испада да што се нека друштвена група налази идеолошки даље од “Декларације о заштити права човјека и грађанина“ истовремено постаје пожељнији и кориснији савезник америчке администрације.

Налази угледног њемачког дневника “Берлинер зајетунг“, објављени неколико недеља пред НАТО бомбардовање Србије и Црне Горе, указују да су активности терористичке УЧК од албанске нарко-мафије подржане са преко 500 милиона њемачких марака. Лист даље наводи да су сазнања о директној вези између албанског тероризма и трговине дрогом имале све западне службе, у првом реду ЦИА, чији су се оперативци на Косово у великом броју инфитрирали под маском посматрачке мисије ОЕБС-а. Америчка спољна политика у косовском случају не само да није била гадљива на директну зависност УЧК од трговине наркотицима, већ је на сваки начин покушала да прикрије размјере њихових злочина.

Од свог формалног конституисања па до краја 1998. године, УЧК је извиршила укупно 1845 напада на полицију, војску и грађане свих националности.Страдале су стотине цивила, међу којима и 97 Албанаца. Једина кривица ових људи, који су углавном обављали обична занимања попут поштара, шумара, наставника у државним школама и простих административних радника била је што нијесу послушали наредбу албанске мафије о свеопштем напуштању радних мјеста у државној служби Србије и тако индиректно дематовали здружену пропаганду САД и њихових нарко савезника да на Косову постоји систематска дискриминација и прогон албанског становништва.

Албански терористи су први пут послије Аушвица огранизивано спаљивали тијела својих жртава. Десетине киднапованих цивила свих националности довођено је у напуштену фабрику креча у мјесту Клечка. Након садистичких мучења њихови посмртни спаљивани су у фабричкој пећи. Након прегледа мјеста злочина, тим патолога је констатовао да су у импровизованом крематоријуму Клечка пронађени остатци најмање 22 жртве, укључујући руку петогодишње дјевојчице и дјелове тијела неколико жена старијих од 80 година.  

За рачун ове банде зликоваца, НАТО пакт је кршећи међународно право, повељу УН и свој унутрашњи статут 24. марта 1999. покренуо ваздушну интервенцију цинично названу “Милосрдни анђео“. Читава територија Србије и Црне Горе, укључујући и мјеста удаљена стотинама километара од територије покрајине Косово, била су током 78 дана изложена жестоком бомбардовању. Процјене да ће се српска војска распасти и капитулирати под првим бомбама показале су се нетачним. Усљед изванредног тактичког распореда њен борбени потенцијал из ваздуха се могао само ограничено онеспособити. Своју фрустрацију због немогућности да поразе стотину пута слабију војну силу, НАТО команданти су што је вријеме агресије више одмицало почели да “лијече“ масовним ударима по цивилним циљевима. Селекција и вријеме напада на цивилне циљеве плански је бирана, са очигледним тенденцијом да се максимизирају број људских жртава и патње преживјелих.  

Почело се са мостовима, којих је током НАТО агресије порушено више десетина. Преко 30 људи погинуло је 4. априла када је НАТО авијација намјерно у “ударном термину“ од 20:00 часова гађала мост “Слободе“ у центру Новог Сада, другог по величини града у Србији, иначе удаљеног 400 км од територије Косова. Процјењује се да је близу 50 путника међународног путничког воза Београд-Солун убијено је када је воз намјерно погођен док је пролазио мост у Грделичкој клисури. Шесторо дјеце која су се играла на старом каменом мосту у црногорској варошици Мурино, погинуло је од НАТО бомби. Посебна димензија ове трагедије је што су страдала дјеца свега неколико дана раније са породицама избјегла са Косова, у нади да ће у малом мирном црногорском мјесту пронаћи спас од ратних страхота.

Модел понашања НАТО пакта према цивилном становиништву најбоље илуструју ријечи академика Матије Бећковића: “Нато неман газећи све обзире од повеље УН до моралних канона универзума, прво је зинула на мостове, а кад се наждерала мостова “засладила“ се храмовима, болницама и старачким домовима, путницима по возовима и аутобусима, ТВ студијима и торњевима и децом на ношама“. Да би спријечили да истина о НАТО злочинима према цивилном становништву оде у свијет, авиони западне војне алијансе су 23. априла бомбардовали централну зграду РТС-а. Том приликом убијено је 16 њених радника.

Бомбардовање Србије и Црне Горе окончано је послије 78 дана, не услед војног пораза вишеструко слабије српске војске већ због пријењи НАТО команданата да уколико Слободан Милошевић не потпише предају Косова, слиједи употреба специјалних бомби способних да сваке недјеље убију десетине хиљада цивила. Након повлачења војске и полиције, са територије Косова је истјерано 250.000 Срба, којих се за последњих 15 година вратило мање од 8000. Многи Срби наивно вјерујући да ће 50.000 НАТО војника имати обавезу да их заштити, покушали су да после одласка српске војске и полиције остану на својим вјековним огњиштима.

Ту своју наивност хиљаде косовских Срба су платили главом, јер је војницима НАТО-а команда стриктно забранила било какво супростваљање крвавом пиру савезника из УЧК. Очевидац италијански генерал Марио дел Екио, стравичну косовску атмосферу након доласка НАТО снага осликава ријечима: “Сваког јутра смо налазили тела убијених Срба на Косову. Нико није долазио по лешеве Срба, који су били остављени на свим могућим местима. Они који са Косова нису побегли, налазили су се под трајним ризиком да буду убијени или силовани. Напуштене српске куће су сравњиване са земљом или спаљиване. Албанци су стално нападали цркве и манастире. Њихов је циљ био да избришу сваки траг српског присуства на Косову.“ 

Још 1163 Срба се и даље воде као нестали. Швајцарски сенатор Дик Марти, шеф специјалног тима ОЕБС-а, доказао је да је већина несталих Срба са Косова одведена у Албанији гдје су им повађени органи и продати богатим становницима запада.  Дакле испада да је главни резултат НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе био је стварање лажне државе Косово – НАТО креатуре која свој буџет пуни страним донацијама, трговином наркотицима и органима људи.

Број жртава НАТО-вог “Милосрдног анђела“ није се завршио оконачањем бомбардовања и наставља да расте у из године у годину. Стварне жртве НАТО злочина вјероватно се никада неће никада прецизно квантификовати. Разлог томе је што су током косовског сукоба НАТО снаге користиле муницију са осиромашеним уранијумом, што представља злочин који превазилазе све горе набројане. 

Процјењује се да је на територију СРЈ избачено око 15 тона осиромашеног уранијума. Током 78 дана агресије извршена су укупно 112 удара на 92 локације. Посебну димензију овог злочина представља чињеница да је прибилижно половина удара муницијом са осиромашеним уранијумом изведена у последњих 10 дана рата, у периоду када је већ био постигнут начелан политички споразум о обустави непријатељстава између Слободана Милошевића и међународних изасланика Ахтисарија и Черномирдина. Штавише у назначеном периоду муницијом са осиромашеним уранијумом дејствовано је не само по оклопнним борбеним средствима, већ и по циљевима за које су у редовним околностима предвиђени конвенционални пројектили, као нпр. ТВ репетитор на Пљачковици, удаљен свега 3 км од центра Врања. Измјерена радиоактивност земљишта у бомбардованој области била је чак 1100 пута већа од дозвољене.  

Генерал Слободан Петковић, у вријеме НАТО агресије начелник управе атомско-биолошко-хемијске одбране Војске Југославије и један од аутора књиге “Злочин у рату, геноцид у миру’‘, о карактеристикама овог оружија записао је следеће: “Муниција од осиромашеног уранијума, “сребрни метак“, сигурно доноси смрт ономе ко га је погодио, а ако је имао “среће“ да не буде погођен али је удахнуо његову прашину, умираће дуго, живот ће му полако одлазити, а он ће бити и сведок немогућности да се томе супростави, што је оличење чистог ужаса. Зато и нас обузима осећање ужаса од сазнања да човек може такво подмукло, непредвидљиво и изузетно опасно оружје прво да измисли, да га употреби, а онда да исцрпно проучава његово дејство и последице по здравље људи и посматра њихову патњу у генерацијама потомака“. 

Удахнутих само 0,1 mg овог једињења довољно је да изазове канцер. Док у земљама Европе на годишњем нивоу опада број умрлих и стагнира број ново-обољелих од рака, у Србији је поредећи период од 2006 до 2009 са претходним четворогодиштем, од карцинома умрло за 5742 више људи и регистрован пораст броја ново-обољелих за 8496. Број умрлих од леукемија у поређеним периодима порастао је за 139% са 1810 на 4276. Коментаришући ове бројке проф. др. Слободан Чикарић водећи српски радиолог и предсједник локалног Друштва за борбу против рака, такође коаутор књиге “Злочин у рату, геноцид у миру“ каже: “Узрочно последична веза 10-15 тона осиромашеног уранијума који је бачен на Србију 1999. и досадашњег и будућег кретања малигних тумора у Србији говори у прилог чињенце да је у Србији почињен геноцид sui generis“.

Тежња да се сакрије истина од становника области које су њихове оружане снаге контаминирале осиромашеним уранијумом, представља тежи злочин од пуког испаљивања радиоактивних пројектила. О каквом се беспримјерном цинизму владе САД ради показује специјални приручник намијењен НАТО војницима на Косову, у чијем одјељку насловљеном“Златна правила“ између осталог стоји: Држите се даље од тенкова, зграда и возила погођених пројектилима или  крстарећим ракетама са осиромашеним уранијумом. Носите заштитну маску уколико радите на удаљености до 500 метара од тенка, возила, или зграде погођених пројектилима или рактетама са осиромашеним уранијумом. Удисање нерастворљивих честица уранијумске прашине дугорочно је повезано са здравственим последицама, укључујући канцер и деформације код новорођенчади. Ове последице могу да постану видљиве тек неколико година касније“.

Приручник даље сугерише НАТО војницима да никако не пију воду и једу храну у поменутим областима која није детаљно преконтролисана, због тога што “може постати неупотребљива због могуће контаминације осиромашеним уранијумом“.Садржај приручника имплицитно доказује да осиромашени уранијум нема како се то званично тврди једину примјену код против-оклопне муниције, већ се користи и за израду крстарећих ракета. Управо је опасност од осиромашеног уранијума био разлог што је послије само годину дана Холандија повукла своје војнике са Косова и Метохије, депонујући њихове униформе у специјална складишта за радиоактивни материјал. Истраживања међу припадницима италијанске војске показала су да на сваких 30 случајева обољелих од рака, чак 28 су војници који су служили на Балкану.  

И заиста ко послије свега има право да пореди Косово и Крим? На срећу нова, моћна и јака руска држава, заједно са својим савезницима у БРИКС-у постаје снажан фактор који ће у будућности спријечити САД и њене сателите из ЕУ да чине злочине против свјетског мира. Умјесто авионских бомби и других подмуклих токсичних оружија, САД данас су једино способне да испаљују лицемјерје, глупости и бестидне лажи. 

Посвећено добровољцима: 

• Фјодору Фјодоровичу Шуљги
• Булату Виталијевичу Глебовичу
• Сергеју Ивановичу Старцеву

 Држављанима Русије и Украјине палим у косовском рату…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: