ИН4С

ИН4С портал

Крик атеистичких реформатора и – стигматизација Митрополије!

1 min read
Тражити од Митрополије и вјерника да прихвате тезе Лајовића, Церовића и Аџића као "нормалне"- значи прихватити да су идеје које су екстремније од најекстремнијих идеја Секуле Дрљевића- обичан и свакодневни "демократски став"?!

Пропагандистичка радна акција у Црној Гори, коју ових дана гледамо, с поруком да објекти Митрополије црногорско приморске хитно постану власништво државе, није нова. И сада, као и претходних година она има облик хистерије, али и недостатак знања, памети и логике.

Дакако, дотичним пропагандистима, углавном атеистичке провинијенције или „посебног гледишта на хришћанство“, уопште нису интересантни православни вјерски објекти као мјесто молитве, јер никад нису вољели Цркву и вјернике – нити ће их икад вољети.

Прије ће бити да се та јавна иступања пласирају да насоле и нагаде Митрополији црногорско приморској и православним вјерницима, јер цркве и вјернике они виде као опасност својим политичким илузијама и шовинистичким пројекцијама.

Његош, Рајко Церовић и Кончита Вурст

Обавезу да последњих пар недјеља јавност засипају својом примитивном нетрпељивошћу према Митрополији преузели су на себе поједини опскурни чудаци. Први се јавио невладин активиста Лав Лајовић, који себе сматра некаквим „координатором Хришћанског покрета“, мада нико не зна шта то он „координира“?!

Рецимо, једном је, у полемици, „хришћански координатор“ Лав „открио јавности“ да Свети Петар Цетињски није светац. То је објаснио овако: „Не мислим да је Петар Први светац – због крвавих и бруталних ратова која је је водио… Нити га је ко због тога прогласио свецем“, а потом наставио: „Он је велик јер је био изузетно честит и племенит човјек, описмењавао народ, учио их законима људским и Божијим. Двјеста педесет посланица је написао, и стварао неко иоле цивилизовано и уређено друштво.“

litija 6 2013pg

И тако, у оваквој „хришћанској“ НВО координацији – Св. Петар Цетињски престаје бити светац, али му се даје титула хуманисте и творца цивилизованог друштва?! Само још недостаје да се борба са Турцима означи као класна борба, а владика Петар Први Петровић – знаменитим револуционаром, па да Св. Петар Цетињки постане битна личост свјетске револуције, али без префикса – „Свети“!

Послије Лава, у акцији против Митрополије глас је дигао публициста Рајко Церовић, родом из Шаховића, данас Томашева, мјеста за које историчар Шербо Растодер тврди да је извршен геноцид над Бошњацима 1924. године.

Вјероватно уцвијељен због мјеста рођења, Церовић свој карикатурни космополитизам демонстрира националистичким дивљањем у јавности, наравно – примитивним дизањем атеистичке прашине око Цркве.

Тако је Церовић у задњем тексту имао изненадну провалу оргиналног и смјехотресног шовинизма гдје је устврдио следеће – када би Његош устао, он би „умјесто отпора према потурицама, којих данас нема, писао више о актуелним посрбицама“. (1*)

Елем, да Његош стварно устане из гроба, те да је „памети“ помамљеног публицисте Рајка Церовића, можда би одмах са шаргијама отишао на Евровизију, отпјевао !У Стамболу на Босфору!, бацио мантију и оженио Кончиту Вурст, а потом дошао у Подгорицу и потписао Рајков Манифест да потурице више не постоје, јер их нема, већ да постоје посрбице – јер Рајко има неконтролисане параноидне нападе због алергије на Србе.

Иако је тачно констатовао да потурице не постоје, Церовић нам ипак није рекао да ли поред посрбица постоје и: подукљице, побошњачице, похрватице и помуслиманице, или је Његош са Кончитом отишао на неку подгоричку Геј параду- па му није рекао шта о томе мисли, да нам то Рајко лијепо преведе у свом провинцијалном маниру?

Елем, како текстови Лајовића и Церовића више сличе памфлету, то ће евентуални шири осврт на њихово писање бити у неком од наредних текстова. Ипак, овдје ће бити ријеч о недавном тексту (2*) Новака Аџића, који захтијева посебан осврт јер се мантра, коју је предоставио у том штиву, понавља годинама те тражи појашњења.

Митрополита да бирају декларисани атеисти и противници Цркве?!

litija 1

Тако, у последњем тексту (2*) Новака Аџића сазнали смо да је за вријеме краља Николе Првог Петровића постојала Црногорска црква, те да „Српске цркве тада није било у Црној Гори“. Као потврду томе он цитира Устав Књажевине Црне Горе, гдје у члану 40. пише ово: „Државна вјера у Црној Гори је источно-православна. Црногорска црква је аутокефална“.

Осим тога, Аџић је у свом тексту навео да је „од 1852. до 1918. године књажевина, а потом Краљевина Црна Гора била власник црквене имовине- којом је управљала Црква“, али и да је у том времену „Књаз Господар био тај који је одлучивао о избору митрополита.“

Овим последњим наводом, Аџић недвосмислено предлаже данашњем црногорском режиму да прогласи манастире, цркве и имовину Митрополије црногорско приморске државном својином, те да држава на себе преузме именовање митрополита Митрополије црногорско приморске.

Ипак, оно што Аџић не жели примјетити је то да су књажевина, а потом Краљевина Црна Гора и ова садашња Црна Гора двије потпуно различите државе.

Наиме, Краљевина Црна Гора је била изразита национална држава српског народа, гдје је кроз школство, публицистику , књижевност и политику- са највишег државног нивоа од суверена – књаза а потом краља Николе Првог било дефинисано и диктирано да у Црној Гори “живе чисти и прави Срби три вјере”.

За разлику од те државе, ова данашња Црна Гора је – грађанска држава. У њој православље није државна вјера, а највиши функционери државе су углавном – декларисани атеисти.

Нико не спори, нити има потребе спорити, да се православна Црква у Краљевини Црној Гори звала Црногорска црква, али није спорно ни то да је она у националном смислу била српска Црква, јер су и краљ Никола и дворјани и поданици у виду народа били – Срби.

Не само да су православно становништво књажевине и краљевине Црне Горе чинили Срби, већ су Срби били сви муслимани и католици, осим Албанаца. Рећи да Црква којој су ти православни Срби у Црној Гори припадали, а која се звала Црногорска црква, није српска – представља очигледан нонсенс, поготово ако је јасно да се на њиховом челу налазио неспорни великосрпски великосрбин – краљ Никола Први Петровић.

Уосталом, какав је однос краља Николе био према српским непријатељима, најбоље свједочи инсерт из његових Мемоара, послије 1905. године, гдје каже: ЊИзгледа и изгледаће чудно, и у потоња времена, да је мала Црна Гора сама ратила, са великом, силном Царевином Турском.

А ја сам тај рат прихватио лако, безбрижно, радо и са великим одушевљењем, али једна жеља преовлађиваше све друге: Да ми је цијело прикупљено српство загрлити, да ми је све његове непријатеље спржити.“ (3*)

Rumija-crkva-05

Осим тога, није спорно да је по Уставу Књажевине Црне Горе – Књаз Господар бирао Митрополита, али је Књаз Господар је био Србин и православац.

А данас би, по Аџићу, митрополита требали да бирају, по атеистичкој шеми, државни службеници разних конфесија, па и атеисти и антитеисти у Црној Гори – што представља апсурд чија је основа у чистом политиканству.

Може ли ико замислити ситуацију да Православну цркву и њене вјернике нико ништа не пита, те да се – у складу са периодичним мијењањем мултиконфесионалне Владе или парламентарне већине у Скупштини Црне Горе уједно мијења и митрополит, да би неправославна политичка већина скупа са атеистима контролисала митрополита?!

Глас Црногорца: „Српска Патријаршија“

pećka patrijaršija

На самом крају текста о којем је ријеч, називајући Митрополију црногорско-приморску „узурпаторско-окупаторском епархијом у Црној Гори“, Новак Аџић каже:

„Заборављају епископи и свештеници Српске цркве у Црној Гори, под егидом митрополита Амфилохија, да је Српска православна црква у Црној Гори установа која је на нашој територији и у нашој држави преживјели реликт из времена анексије и окупације из 1918. године. То је она била и остала и у вријеме комунистичке и социјалистичке Црне Горе у оквиру ондашње Југославије (1945-1991).“

Борбене тезе Аџића да је садашња Православна црква у Црној Гори „узурпаторско-окупаторска епархија“ те „реликт из времена анексије и окупације из 1918. године“ су тезе које није изговорио чак ни Секула Дрљевић.

Да би ствари хронолошки биле јасније, показаћемо шта је краљ Никола Први Петровић Његош говорио о уједињењу Српске православне цркве када је био у јарости, у емиграцији послије детронизације. Иначе, уједињење Српске патријаршије се десило 30. августа по старом или 12. септембра 1920. године по новом календару у Саборној цркви Светог Николе у Карловцима.

Прије тога се мора рећи да је лист „Глас Црногорца“, који ће овдје бити цитиран, био недељник за политику и књижевност, али и званични орган Књажевине односно Краљевине Црне Горе. Он је излазио на Цетињу, као наставак свога претходника – листа „Црногорац“, од 21. априла 1873. до 20. децембра 1915. године.

Потом је наставио повремено излази од 22. јануара 1917. до 18. јуна 1922. (бр. 96) у Паризу и Риму, као званични лист црногорске Владе у емиграцији.

У Неј-Сен-Сиру код Париза, гдје се налазило сједиште Владе краља Николе Првог Петровића у избјеглиштву, изашао је и 88. број „Гласа Црногорца“ (24.9. – 7.10. 1920.) у којем је на насловној страни објављен текст с насловом „Српска Патријаршија“.

Текст није дугачак, јако је садржајан и јасан, те у цјелости он изгледа овако:

„Србијанци су ових дана прогласили карловачку патријаршију за свесрпску, и дају јој ону власт, коју је некада српски патријарх имао за вријеме силног Цара Душана. Познато је да је Цар Душан године 1346. основао у Пећи српску патријаршију, која је доцније, пошто је већи дио српске државе пао под ропство османлиско, пала у руке Турака.

Због насиља турских потоњи је патријарх пећски Арсеније Чарнојевић год. 1690. устао с народом на оружје противу турске владавине. Послије неуспјеле побједе над Турцима, он је са огромном масом народа и са народним првацима, одступио у некадашњу Јужну Угарску, гдје је привремено заузео мјесто сједишта у Сријемским Карловцима, у нади да ће брзо доћи прилика да се опет поврати у своју освештану патријаршиску пријестоницу у Пећи.

Између осталих идеала, које је српски народ вјековима гајио, он није никад напустио ни ту идеју да опет васпостави српску патријаршију у Пећи, јер је увијек сматрао карловачке насљеднике пећског патријарха Арсенија Чарнојевића само као митрополите карловачке, а титула патријарха само као да им је једно историско почасно звање.

Овакав положај митрополита карловачког сматрале су и остале српско-православне митрополије, па и сама београдска влада, док су се сада прихватили тога посла да речену митрополију ставе у ранг патријаршије. Иначе да су је сматрали патријаршијом не би било нужде да се то проглашење врши, него би се и самим политичким ослобођењем српског народа и српских цркава проширила власт патријарха карловачког, да је он посједовао право српског православног патријарха.

Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве.

Црногорски народ, који је у својим вјековним напорима засновао српску државну мисао и створио прву политичку државу и омогућио својим несебичним и јуначким подвизима да се ослободи српско племе испод турског и аустриског ропства, ослободио је и Пећ, сједиште српског патријарха.

Самим ослобођењем Пећи, оживјела су и реална патријаршиска права пећског митрополита. Црна Гора је хтјела да именује једног патријарха опет у Пећи, али како још тада није био ослобођен један велики дио нашег народа који се налазио под аустриским ропством, тај је акт био одложен.

Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи. У противном она би се огријешила и према свом народу, који није никад дозволио да се са њеног амвона чује проповјед заробљеног олтара.

Свих су ових права, које има Црна Гора и њена црква, потпуно свјесни београдски злочинци, па су зато са нарочитим циљем похитали, пошто се Пећ, налази у Црној Гори, да нам то право отму. Међутим, ни та им пустоловина неће поћи за руком. Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви.“

Ниједан црногорски федералиста се није бацао каменом на Цркву

sekula-drljevic1

Нема сумње, иако је црногорска Влада у егзилу била незадовољна, и огорчена начином на који је Црна Гора ушла у државу са Србијом, она је сматрала исправним рјешењем, и признала, уједињење Српске православне цркве, али је оштро наглашавала да право на српски патријаршијски трон припада Црној Гори и њеној Митрополији пећкој.

Самим тим, да је Аџић, рецимо, вриснуо да су Црногорци требали, а да и данас морају имати наследно мјесто Пећког патријарха, који би био патријарх свим православним Србима, био би на тврдој линији коју је некада имао краљ Никола у егзилу.

Новак Аџић по питању Цркве не само да није на линији краља Николе, већ радикално одступа од идеологије црногорских федералиста – зеленаша. А како не би одступао, када се од њих чак и национално разликује, јер су федералисти били агресивни Срби који су се борили да Црногорци буду признати и уважени политички народ у оквиру српске нације.

Зато црногорским федералистима није на памет падало да Српску православну цркву проглашавају „окупаторском“, као што то ради Аџић. Такве неадекватне етикете није говорио политички екстремни Секула Дрљевић, који је био Србин све до 1941. године, када се обрео у НДХ и почео да мутира у додиру са злочиначком усташком идеологијом.

Новак Аџић никад није презентовао, нити може презентовати, да је икада иједан црногорски федералиста рекао да је Српска црква окупаторска.

Став да је Српска црква „окупаторска“ Аџић не може наћи чак ни у књизи Секуле Дрљевића „Балкански сукоби 1905. – 1941.“, која је објављена у усташком Загребу 1944. године. Дрљевић се у њој уопште није осврнуо на факт уједињења Српске цркве, а како се није осврнуо- тако факт уједињења није могао осудити.

Испада де је Новак Аџић, по степену агресије према Цркви, неколико октава извише екстремног Секуле Дрљевића, и то из оног најгорег периода- када Дрљевић био сарадник усташа.

Аџић је погубио контакт са историјском Црном Гором

milovan-djilas

Аџић не само да, по питању Цркве, идеолошки одступа од црногорских федералиста, па и Секуле Дрљевића из периода НДХ, већ не схвата ни однос црногорских комуниста према том питању.

Уосталом, ево цитата Новака Аџића о Ђиласу и црногорским комуниста у контексту националног питања:

„Милован Ђилас је био један од утемељитеља и протагониста комунистистичког српства у Црној Гори и о Црној Гори и идеолошко-политички гласноговорник тезе, која је у партијској историогафији дуго времена била „закон“, о „двострукости“ Црногораца, односно, тезе да су Црногорци израсли као нација из српског народа, те да су етнички Срби, односно, да су Црногорци српског поријекла.“ (4*)

Дакако, ријеч је о најзначејнијем црногорском комунисти Миловану Ђиласу, који је дао теоретске основе црногорске нације у првомајском броју „Борбе“ 1945. године, а потом оспорио научну основаност тога свог текста, отишавши тако далеко да је чак устврдио да је Црна Гора кажњена стварањем црногорске нације, вративши се на позиције да су Црногорци у ствари варијетет Срба са својим посебностима.

Елем, ако су црногорски комунисти фактички наредили да се православно становништво у Црној Гори национално опредјељује као Црногорци, с врло прецизном формулацијом ко су Црногорци, а коју и Аџић препознаје као комунистики закон: „Црногорци израсли као нација из српског народа, те да су етнички Срби, односно, да су Црногорци српског поријекла“, тада је потпуно јасно зашто комунисти нису дирали црквено устројство Српске православне цркве.

Наиме, немогуће је као Црногорац бити српског поријекла и етничким Србином, а говорити о било каквој српској окупацији. Може се говорити о династичкој, диктаторској, идеолошкој, па и државној окупацији али о етничкој – српској не, јер би то био апсурд.

На крају се може констатовати следеће, потврду позиције да је Српска црква окупаторска Новак Аџић не може наћи у иступањима Краља Николе и његових потомака, као ни код црногорских федералиста и црногорских комуниста, јер они нису регистровали да то постоји.

Такав неадекватни поклич не постоји код Секуле Дрљевића, чак из периода када је Секула био сарадник усташког Загреба. Новак Аџић је просто изгубио копчу с временом, и плива у идеолошким просторима без икакве сигурне подлоге под ногама.

litija 7 2013pgЈер, како у прошлости Црне Горе није било политичке идеологије која је била против уједињења Српске православне Цркве, сасвим је логично да таква идеја не може бити иманентна данашњим православним вјерницима.

Логички се одбацује и од свештенства Православне Цркве у Црној Гори, како се она назива од 13/26. маја 2006. доношењем такве одлуке на засиједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у Београду,

Тражити од Митрополије и вјерника да прихвате тезе Лајовића, Церовића и Аџића као „нормалне“- значи прихватити да су идеје које су екстремније од најекстремнијих идеја Секуле Дрљевића – обичан и свакодневни „демократски став“?!

Зато дотична стигматизација Православне цркве у Црној Гори представља необично идеолошко тумарање, које ће, закономјерно – доживјети „судбину пробушеног балона“, јер се налази у просторима изван природне логике и здравог смисла!

Референце:

(1*) (Рајко Церовић, Благи Амфилохије, Побједа, 25. 04. 2017.)

(2*) (Новак Аџић, Књажевина и Краљевина Црна Гора је била власник имовине којом је управљала Црногорска црква, портал Аналитика, 03. 05. 2017.)

(3*) (Бојанић Ђорђе, Историја Срба, Ниш, издавач СВЕН, 2011., стр 97.)

(4*) (Новак Аџић, Милован Ђилас о црногорском националном питању, портал Аналитика, 24. 11. 2015.)

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

11 thoughts on “Крик атеистичких реформатора и – стигматизација Митрополије!

  1. Od marta 1997. do avgusta 2001. godine obavljao je poslove savjetnika za investicije u Fondu za razvoj Republike Crne Gore. U periodu od avgusta 2001. godine do oktobra 2004. godine obavljao funkciju sekretara u Ministarstvu turizma Republike Crne Gore, a od oktobra 2004. do decembra 2005. godine obavljao funkciju zamjenika šefa kabineta u kabinetu predsjednika Srbije i Crne Gore. Od decembra 2005. godine do juna 2006. godine obavljao je poslove direktora u Direkciji za zakonodavstvo Srbije i Crne Gore. Od juna 2006. godine do marta 2009. godine obavlja poslove izvršnog direktora Hotelsko turističko preduzeće ONOGOŠT – Nikšić, a od juna 2009. godine do jula 2011 godine bio je savjetnik potpredsjednika Vlade Crne Gore za politčki sistem, unutrašnju i spoljnu politiku i savjetnik ministra finansija za reformu javne uprave. Od jul 2011.godine obavalja funkciju izvršnog direktora dnevnog lista Pobjeda.
    Autor je tri knjige poezije „U nedoumici“, „Ja i vuk“, i „Venac od vetrova“, dvije stručne knjige iz oblasti turizma „Zbirka propisa u turizmu CG“ „Posebne uzanse u turizmu“, kao i tri knjige profetske proze „Metanoja I i II“, „Sloboda iznad svega“ i „Jeres kosovskog mita“. Osnivač je i koordinator nevladinog udruženja Hrišćanski pokret Crne Gore. Od marta 1997. do avgusta 2001. godine obavljao je poslove savjetnika za investicije u Fondu za razvoj Republike Crne Gore. U periodu od avgusta 2001. godine do oktobra 2004. godine obavljao funkciju sekretara u Ministarstvu turizma Republike Crne Gore, a od oktobra 2004. do decembra 2005. godine obavljao funkciju zamjenika šefa kabineta u kabinetu predsjednika Srbije i Crne Gore. Od decembra 2005. godine do juna 2006. godine obavljao je poslove direktora u Direkciji za zakonodavstvo Srbije i Crne Gore. Od juna 2006. godine do marta 2009. godine obavlja poslove izvršnog direktora Hotelsko turističko preduzeće ONOGOŠT – Nikšić, a od juna 2009. godine do jula 2011 godine bio je savjetnik potpredsjednika Vlade Crne Gore za politčki sistem, unutrašnju i spoljnu politiku i savjetnik ministra finansija za reformu javne uprave. Od jul 2011.godine obavalja funkciju izvršnog direktora dnevnog lista Pobjeda.
    Autor je tri knjige poezije „U nedoumici“, „Ja i vuk“, i „Venac od vetrova“, dvije stručne knjige iz oblasti turizma „Zbirka propisa u turizmu CG“ „Posebne uzanse u turizmu“, kao i tri knjige profetske proze „Metanoja I i II“, „Sloboda iznad svega“ i „Jeres kosovskog mita“. Osnivač je i koordinator nevladinog udruženja Hrišćanski pokret Crne Gore.
    član Komisije za podjelu imovine SCG

    Koordinator
    Hrišćanski pokret Crne Gore
    June 2012 | Civil Rights and Social Action
    Konferenicija o Politici porodice u Crnoj Gori – 2012
    Konferencija o integritetu u javnom sektoru – 2013
    Konferencija o zaštita prava Roma u Crnoj Gori – 2013
    Konferencija o resocijalizaciji bivših zatvorenika i zavisnika – 2014
    Konferencija o selektivnim abortusima u Crnoj Gori- 2014
    Konferencija o vjerskim slobodama u Crnoj Gori – 2015
    Konferencija o zloupotrebi djece u svrhu prosjačenja – 2016
    Zamjenik Šefa Kabineta
    Kabinet predsjednika SCG
    October 2004 – December 2005 (1 year 3 months)
    – član Komisije za podjelu imovine SCG
    – Komisija za dodjelu odlikovanja SCG
    – Fond za reformu sistema odbrane
    – Vrhovni savjet odbrane
    Editor in Chief
    Spiritus Movens – Časopis o savremenoj duhovnosti, društvu i ljudima
    April 2015 – Present (2 years 2 months)
    http://www.spiritus-movens.me
    izvršni direktor
    Dnevni list Pobjeda
    July 2011 – December 2014 (3 years 6 months)
    – Član odbora direktora OŽVS ad – Podgorica
    savjetnik ministra za reformu javne uprave
    Ministarstvo finansija
    January 2011 – July 2011 (7 months)
    Reforma javne uprave u Crnoj Gori
    Reforma inspekcijskog sistema
    Regulatorna reforma „Giljotina propisa“
    Član Odbora direktora Pobjeda a.d.
    savjetnik ministra za reformu javne uprave
    Ministarstvo finansija
    January 2011 – July 2011 (7 months)
    Reforma javne uprave u Crnoj Gori
    Reforma inspekcijskog sistema
    Regulatorna reforma „Giljotina propisa“
    Član Odbora direktora Pobjeda a.d.
    Sekretar ministarstva
    Ministarstvo turizma Republike Crne Gore
    August 2001 – October 2004 (3 years 3 months)
    – Zakon o turizmu
    – Osnivanje turističke inspekcije
    – Zakon o turističkim organizacijama
    – Podzakonski akti ministarstva
    – Reorganizacija nacionalne trustičke organizacija CG
    – Član Borda a.d. Ulcinske Rivijere – Ulcinja i a.d. Jadran – Perast
    Direkcija za zakonodavstvo DZ SCG
    December 2005 – June 2006 (7 months)
    – Zakonodavna aktivnost Savjeta Ministara SCG
    – Potpresjednik Odbora za pravna pitanja Savjeta Ministara
    savjetnik za investicije i privatizaciju
    Fond za razvoj Crne Gore
    March 1997 – August 2001 (4 years 6 months)
    – Odradio Pripravnički staž
    – Svojinska i upravljačka transformacija
    – Privatizacija
    – Kreditiranje malih I srednjih preduzeća
    – Vaučerska privatizacija
    – Osnivanje Banke za ravoj RCG
    – Baza podataka o emitentima u CG
    Poslijediplomske studije Protestanskog teološkog učilišta – Osijek
    Politička teologija
    2014 – 2018
    Ko je Lav Lajović? Nesumnjivo čovek impresivne biografije, po potrebi ili zadatku i u vladinom sektoru CG i SCG ili u nevladinom sektoru. Čovek iz senke zadužen za rešavanje verskog pitanja u CG, koristeći i nesrećnog Miraša kome drži predavanje pred studentima (pogledati Jutjub), verovatno i jedan od kreatora nakaradnog verskog zakona, po hrišćanskom opredeljenju verovatno protestant jer pohađa njihovo teološko učilište u Osijeku. Duhovni pokretač (spiritus movens) duhovne magle koja se spustila nad CG. Pošto nikako da uspe da projekat CPC zaživi u narodu, verovatno sprema ukrajinski scenario otimanja manastira i crkava i dodeljivanja istih ovoj luciferskoj tvorevini. Opasan čovek na opasnom mestu u opasno vreme sa moćnim i bogatim sponzorima.

  2. Red bi bilo da originalni i autentični dokument o sticanju „autokefalnosti “ Srpske crkve u doba Rastka Nemanjića objavi srpska istorijska nauka i kanonistika. Do sada, vjekovima, taj dokumnet ne samo da nema, i nije ga posjedovala nikad, jer da jeste objavila bi ga valjda više evo toliko stoljeća. Opetujem, da ga ima objavila bi ga, no, nije, jer ga prosto nema. Znači, taj fakat je logično, objektivno, provjeljivo, kraj laži-bajki o navodnoj srpskoj autokefalnosti, a nimalo kanonskoj, čak da je i imala, no, nije, iz 13 vijeka. Dok ne objavite original tomosa u doba vašeg Svetog Save počinite više s pričom o tomosu i prigovoru sto CPC nema tomos. i načelo bona fides sugeriše da tu priču batalite više, makar, u naučnom smislu.
    Nema Srpska crkva tomos ni u 13 vijeku u doba Rastka Nemanjića, nema ni onaj (opet tomos) o partijarsiji u doba crkvenjaka Janićija, kao ni cara Dušana Nemanjića, ali SPC, povijesno, nad sobom ima prokletstvo, anatemu kako Dimitrija Homatijana iz 13 vijeka, tako i carigradskog patrijarha iz ere Bizanta Kalistena III.
    Elem, hvalite se da imate ono što nemate, no, ne možete dokazati da imate ono što nemate, makar sa stanovišta istorijske nauke. Jedno je iluzija, a drugo stvarnost. Zaludu Vam zborim. Ipak, jedno su činjenice, a drugo, antipod tome, imaginacija i iracionalno vjerovanje o istorijskim zbivanjima koji se nijesu deseli, ili, koji se dokazati ne mogu da su postojali, zbili se..
    Od Carigrada do Nikeje imali ste, velikosrpski asimilatori i agitatori, kad to u arhivima vjekovima pronaći, no nijeste. Tražili ste, vjerovatno, no nijeste našli. Mislim na srpsku i drugu istoriografiju, sekularnu i klerikalnu.Kad već tu fulate, svaga vam je dalja priča naučno neozbiljna. I padate na ispitu naučne istoriografije. Romantičarski zanos i idolatrija nije naučna istina. A kako nijeste oko tomosa Vaše cijenjene crkve to učinili, pronašli ga da ga ima, a nema ga, i ne možete to učiniti, pa da ste sto puta sposobniji od nekdašnjeg fantaste Pante Srećkovića, a zato jer ste u sukobu sa istorijom, red bi bio da priznate da ste crkvenu autokefalnost u 13 vijeku izmislili. I ništa strasno, jer i mit, legende, fikcije, izmišljanja sastavni su dio istoriografije, tu se pravdati možete, ali savremenoj istorijskoj nauci ne možete podmetati kukavičja jaja.
    To znači. ako je (vašu autokefalnost iz 13 vijeka) ne možete dokazati istorijski vjerodostojnom ispravom (Tomosom) ne zabludjujte više i dalje sebe i narod.

    U zdravlje Vama i svima, ali s opaskom da nauka nije sredstvo podvale i stvaranja izmišljotina i oželjne slike stvarnostI. Naprotiv, u njoj vlada načelo: KAŽI-DOKAŽI. No Vi to ne možete. Navike su čudo. A to vas naučno devalvira i nikakvu Vam korist ne donosi.

    1. СПЦ Грци нити ико други није никада оспораваом аутокефалију,сем што су 2 пута укинули ПЕЋ ПАТР.А КАДА СЕ ОСНОВАЛА БАЧЕНА ЈЕ АНАТЕМА ПА ПОВУчена за цара-кнеза Лазара. Дуанило митрополит ЦТ није ни био по титули цг,но скендеријско приморски,касније је додано оно цг.у вријеме св Петра имамо и цг име зт скендеријско и приморско. То је био дио СПЦ и остао,раније административно и духовно а касније само духовно када је ПЕЋ ПАТР укинута,неканонски.

  3. Adzic je tumor na mozgu. On je autor dukljanskih teza i programa. On je luzer i parazit koji godinama vrslja po raznoraznim forumima i siri dezinformacije i polu-istine. Njegov rukopis je svugdje prisutan. Ovo je jedan od dukljanskih skribomana koji prodaje „istoriju“ na kilogram. On bi da pomiri homoseksualne tendencije sa crnogorskim oruzjem. On je proliv od covjeka i treba da ga je sramota kad se pogleda u ogledalo. Znam cistokrvne Srbe Adzice koji ga se stide. Neka prvo preispita svoju familiju pa neka onda prica nama ostalima o lijepoj njegovoj.

    Sam Kralj Nikola je rekao „svi su crnogorci Srbi, ali nijesu svi Srbi crnogorci“. Sta tu treba dodati?

  4. Takvim marginalnim i iskompleksiranim licnostima ne treba posvecivati nikakvu paznju, niti prenositi njihove zlogovore. Ako imaju imalo mozga treba da se zapitaju zasto ni posle 25 godina njihov “ patrijarh“ Miras nije u stanju da nadje i jednog vjernike, cak ni „nedoticne“ , pomenute osobe .

  5. nije ova priča za potcjenjivanje , pokušaće Đukanović da otme svetinje od Crkve , koliko vidim on to i najavljuje . čak mislim da će to biti i iznenadan nasilan napad na Cetinjski manastir maskiranih osoba i na taj način da ga zauzmu i usele Miraša pa onda da se to razvodnjava kao nekim suđenjima . u pamet se braćo crnogorci ne smijemo biti opušteni .

  6. Не дирати у цркву неоцрногорци, змија да вас не уједе, нијесете ваљда толико манити. То је нешто за шта Србин Црногорац, живот жалит неће. Не гријешите грешне душе, не дирајте у крст часни у слободу златну. То нам је аманет заједнички.

    1. Onoga koji dozvoli kriminalcima da sa oruzjem udju u Cetinjski manastir i iz njega pucaju na Crnogorce pokazacemo put izvan crnogorskih svetinja koje nesretnim istorijskim okolnostima ugrabise od naroda Crnogorskog.
      To za pocetak…

      1. Ама немој јадан !Ну чуш да виђу и ту вашу пријетњу.Осилили се мишеви пред улазак у НАТО па пријете ли пријете.Но виђе ли како данас на полигону у Никинцима пуца ВБР Алас и хаубица Нора домета преко 50 км ?А ракета Шумадија ?А мигови грме.Тутњи и Црвени трг од тенкова т-14 Армата ,до интерконтиненталних нуклеарних балистичких ракета Топољ и Јарс.
        Патријарх московски и цијеле Русије благосиља…Дан побједе.Радује се и Београд и Москва,док запад рони сузе крокодилске.Што од туге за фашизмом,што од немоћи кад види онакву силу.
        Тресе се и небо и земља а и гаће у таћија и харадинаја па нуде размјену територија.
        У памет се добро Дукљани и да вам не падне на памет сулуда идеја да нам дирнете цркву.Да нам је опоганите вашим сатанским рукама и ногама.
        Ето вам ваша па склапајте бракове какве год оћете до миле воље.
        Биће мирашу посла јер вам ево долазе ђувегије из НАТО земаља у великом броју 😉

  7. E, to što se zove Rajko, pa još i Cerović, jednom poodavno, iz čista mira, tek onako, priupita me : Koliko se puta nedeljno sretaš sa Azemom ( Vlasijem )!?
    – Nijednom!
    -Daj, stvrano!
    -Nijednom, stvarno! Niti me on zove, niti ja idem i Komitet po mišljenje! Još i obojica znamo, ko i što misli.
    -Aha!
    Poslijen, kada nas službeni putevi na raznoraznim sastancima spajali, uvjek se to Rajka biše potrudilo da sjede na drugom kraju stola od mene!
    Razumjeli se mi bez ijedne riječi da nijesmo društvo!
    … A on, ja jemac, i danas ide u neki Komitet!
    Ne može ti on bez tuđa mišljenja ni u ćenefu.
    Šteta! Dobrog obrazovanja, nista sebe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *