• Насловна
• Поглед

Кратка сторија о Бокици – заштитиници неогуљених лешника и бацачици ситног камења на море

7 година ‎ ИН4С

Овде им пак смета наш добри Деда. Његова дуга брада, миран поглед и бритка реч.

Mоре (Фото: Н.М.)

Пише: Вук Лучић

Бокица је као мала брала лешнике. Неки су били већи, неки мањи… Када би убрала лешник, попела би се на врх брда и бацала један по један у густу шуму. Међутим, шума је тиховала. Покушавала је потом да погоди њима птичице на гранама. Али они бејаху тако мали а она ипак непрецизна и нејака. Понекад, погодила би врапчића који би тужним цијуком бежао. Смејала се због тога.

Бокицу су потом водили и на море. Пролазила је плажом и бацала каменчиће што даље у дубину морску. Али је море мировало. Гађала је потом пливаче и осталу децу на плажи и некако је уживала у томе да се они буне и да се њихови родитељи са њом око тога објашњавају.

Једне године, паде јој на памет да запали шуму. Сасвим мали пламичак поче се тога лета разгоревати. Бокица је гледала, како људи иду са кантама, шлауфима, ватрогасним камионима да пожар угуше. Задовољна се вратила у град. Следеће године када се вратила видела је да је шума опет озеленела, лепше него икада пре.

Порасла је Бокица. Наставила је да пркоси шуми и морима. Мир мора који прогута камен, као да није ни бачен, је посебно прогањао. Као да су део тог мира носили са собом и мештани Боке Которске где је она покушавала да узнемири море а успевала да узнемири само туристе из разних крајева.

Бокица је наставила да гађа врапчиће и децу на плажама. Почела је да штити камење и неогуљене лешнике. Борила се за њихова права. Говорила како се из камена може родити лешник и како лешнике треба оставити да сами одлуче хоће ли се огулити или неће. Опет је постала извор врења као некада док је на плажи гађала камењем другу дечицу. Опет је ту и тамо погађала коју слабашну и несрећну душу, као незаштићеног врапца у шуми.

Пошто су њена два лешника под вратом, прилично нарасла користила их је да, сликајући их недозреле али бујне, ту и тамо привуче понекога ближе себи, да би га повремено могла гађати неогуљеним лешником или ако му је глава тврђа, по којим каменчићем.

Злочесту природу њену приметили су страни фондови, болесни старци, извитоперене жене, па је за то што ради почела да прима и новац. Често се састајала са својим финансијерима, размењивали су мисли. Убрзо је схватила да су то све људи који су покушавали да бацањем каменчића узнемире море. Али да пошто нису успели узнемиравају људе око себе на разне начине. Упорно их убеђују да се из камена може родити лешник, да лешницима треба оставити да одлуче да ли ће се огулити или неће. Људи слаби, плахи и лакоми, за пар бомбона, пристану да је то збиља тако. И попуштају им у разним крајевима света.

Овде им пак смета наш добри Деда. Његова дуга брада, миран поглед и бритка реч. Мисле о томе како личи оном мору које они нису могли да својим каменчићима узнемире. Тако је Бокица покушала по ко зна који пут своју неуспешну игру. Овога пута су је њени болесни старци и извитоперене жене из страних фондова наоружали мало већим зипама. А она заманула једном пут нашег доброг Деде а другом пут једног словесног Бокеља, који је нешто у својој природи попримио од мора на ком је одрастао. Свако зло, ма колике снаге бивало исто је и од истог стрепи. Од мира шумског, величине морске, погледа Вукашина из Клепаца…

Бокица је једне вечери, шетајући парком у свом граду, одједном видела чудног дечака. Седео је на клупи и каменом туцао лешнике. Ређао их је огуљене поред себе и вабио врапце са грана, који су долазили и узимали зрео плод. Дечак их је мазио и весело им се смешио.

“Шта то радиш?”, упитала га је Бокица.

“Храним моје другове. Поздрављамо се пошто сутра идем на море”, одговори дечак гледајући је својим плавим, дубоким очима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: