Кратка историја једне банке

НЕЋУ БИТИ ОРИГИНАЛАН када кажем како не морамо ући у ЕУ да бисмо по кући поспремили у складу са стандардима.

Или је пак историја наших народа и народности историја неорганизованих, слабообразованих, међусобно завађених група, које због свега наведеног немају никаквих шанси за самостални и суверени опстанак?

Погледајмо успјешан примјер из пребогатог заливског албума „Наша је перспектива у нашој ретроспективи“, и упитајмо се да ли би сличан примјер био могућ у временима када банке робе, прате, и потказују своје клијенте…

ПРЕНОСОМ НОВЦА из Српске кредитне задруге (СКЗ), основане у Херцег Новом јануара 1904. на основу аустроугарског закона о задругама из 1873. г, октобра 1920. основана је Херцегновска банка д. д.

Директор Српске кредитне задруге (од 1913) био је Лазар Доклестић, уједно оснивач и директор Херцегновске банке. Доклестић је своју дјецу, три сина и три ћерке, школовао у духу времена, и за потребе банкарског позива. Није био једини који је, посебно синове, слао у Беч, Падову и Праг. Слично су поступале и остале чувене градске породице између два свјетска рата. Као факултетски образовани људи, потомци су се враћали (!), и доносили нове идеје, у то доба – идеје комунизма.

Не само што је подстицала локалну привреду, већ је банка строго водила рачуна о новцу задужбинара, тршћанских породица Ломбардић и Дуковић.

Априлски рат натјерао је многе, махом имућније београдске породице да спас потраже другдје, па и на Приморју, тако да се у кући Доклестића нашло више од 20 избјеглих душа, међу којима и унуке војводе Мишића.

Занимљиво: Херцегновска банка ради све вријеме, и под италијанском анексијом Боке Которске, и под њемачком окупацијом, чува све штедне улоге, и све повјерене акције. Ријеч је о становитом куриозитету, јер су сви чланови породице – чланови покрета отпора, и као такви биће заточени на Мамули, острвском логору.

Херцегновска банка не прекида рад, а Дан ослобођења града, 28. октобар 1944. дочекује ликвидна, што банкарски стручњаци Југославије проглашавају чудом, пошто је равно чуду било пословати с лирама, динарима и окупационим маркама, а сачувати све вријеме девизне улоге повјерилаца.

 Упркос уникатном напору да се сачува изграђено повјерење према штедишама и дионичарима, у духу Закона о национализацији из 1947, национализована је и Херцегновска банка. Нови систем обрачунавао се са старим системом у потрази за ратним злочинцима и колаборационистима и на начин што је доносио одлуке које су биле у духу времена.

ОДЛУКА У ДУХУ НАШЕГ ВРЕМЕНА јесте да банке од грађана траже да промјене на рачунима буду доступне пореским органима САД (!?).

За сада је само повјереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности затражио од банака да се изјасне зашто условљавају пословање с новим клијентима потписивањем изјава. А јасно је: банке колаборационирају. Не помажу више. Не стимулишу. Исисавају само…

Никола Маловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: