Кратак преглед америчких експеримената над људима

Када је ЦИА објавила претходно поверљив извештај о мучењу 9. децембра прошле године, сазнали смо да је део злостављања затвореника имао „експерименталну“ сврху. Програм „интензивног испитивања“ је почео 2002. године пратећи стратегију у поп-психологији познату као „наметнута немоћ“, коју су за употребу адаптирали приватни консултанти Џејмс Мичел и Брус Џесен.

Концепт је претходно био тестиран само на псима. За ове покушаје да се наметне стање немоћи у циљу добијања поузданих стратешких информација, Лиса Хажар (Д Нејшн) каже да су били један дуг низ експеримената над људима.

То ни у ком случају није био први пут да се УСА нечим сличним бави.

Ипак, проблем са разговором о експериментима које је Америка вршила над људским бићима лежи у томе што човек одмах зазвучи као неки теоретичар завере који најављује смак света и лупета о хемикалијама којима нас трују из авиона. Да би се изборили са тим стереотипом, наведимо за почетак званично признате и документоване експерименте.

На жалост, број случајева кроз који се мора проћи је повелик. Представљени хронолошки, само би збунили читаоца. Уместо тога, ефикасније је поделити их у категорије.

Сумњиво:

Неки експерименти над људима не само што су ОК, него су чак и забавни. На пример, тестови гравитационог оптерећења које је вршила НАСА. Људи се мало кревеље, неки се онесвесте, влада добије своје податке, сви срећни, сви задовољни.

Али то не значи да су сви безбедни експерименти над људима безазлени, нити да они други експерименти не могу бити безбедни.

 Током Другог светског рата, америчка војска је највише волела да тестира стратегије на својим људима. Тестирање одбрамбених средстава је било релативно лако – просто се нареди хиљадама војника да се свесно изложе хемијском оружју, или се морнари изложе без пристанка и без обавештења. Али тестирање офанзивног потенцијала је било мало теже организовати.

Операција ЛАЦ ( покривање великих области) је била серија тестова хемијског и биолошког оружја вршених током 1957. и 1958. године. Војска је бацала мешавину цинка и кадмијум-сулфида из авиона и са бродова широм разних предела у Америци, од којих су неки били густо насељени. Четири деценије касније, кад је истекла поверљивост информација о овом тестирању, ужаснути научници су испитали какву је штету хемикалија нанела, али одговор је био, вероватно никакву.

Са друге стране, 1950. године, пре операције ЛАЦ, Сан Франциско је са брода у близини Голден гејта био попрскан бактеријом по имену Сератциа марцесценс да би се испитао њен офанзивни потенцијал. Недуго потом, грађанин по имену Едвард Невин умро је од последица инфекције срчаног мишића том бактеријом. Резултат теста је био закључак да офанзивни потенцијал „постоји“. Како наводи Њујорк Тајмс, званични став владе је био да нису знали да бактерија може имати штетна дејства.

Операција „Бели мантил“, ПБС

Са друге стране, у операцији „Бели мантил“ су власти сасвим свесно излагале људе штетним заразама. Током Корејског рата, пацифисти су обично морали да служе војни рок као медицинско особље, али од 1953. пружена им је могућност да уместо тога учествују у тестирању биолошког оружја. Учесници, названи „белим мантилима“, су били изложени низу вируса и бактерија да би на њима биле испробане вакцине. Статистика из Форт Детрика у Мериленду каже да нико није умро у овим експериментима. Па ипак, више деценија касније, кад је испитивано стање „белих мантила“, многи су патили од хроничне астме или мигрене; само четвртина учесника у експерименту је била вољна или способна да се одазове на упит.

Најгора ствар везана за Пројекат Менхетен – не рачунајући моментално уништење два града – је чињеница да је обухватао десетине различитих тестирања ефекта радијације на људско тело. Закључак: ефекат је гадан.

Осим што су, као што се добро зна, слали маринце у невероватно карциногену близину нуклеарних експлозија, војне власти су такође вршиле експерименте директним уношењем радиоактивног материјала у људско тело. Коришћени су плутонијум, полонијум, радијум, торијум, и други, како нам открива извештај конгреса из 1986. под насловом „Амерички нуклеарни заморци: три деценије зрачења грађана.“

Извештај наводи експерименте вршене у приватном сектору али и у оквиру владе – било их је на десетине током периода од тридесет година. Неки од пацијената над којима је експерименте вршила Комисија за атомску енергију или Пројекат Менхетен већ су били једном ногом у гробу. Многи други су били сасвим здрави, па би ипак умирали у року од три године после излагања количини радиоактивног материјала за коју се мислило да је занемарљива. Излагали су и стоку на пашњацима зрачењу да би видели шта ће бити са онима који пију млеко и једу говедину, а некад би људима просто убризгали радиоактивне материје.

Из ноћне море:

А онда се војска докопала халуциногена.

Из неког разлога, америчка војна команда је имала неке чудне идеје око тога шта је могуће постићи дрогама – испитивања заробљеника, телепатска комуникација, стварање притајених агената у стилу „Манџуријског кандидата“ који би несвесно чекали тајни сигнал пре него што почну да врше атентате. Испоставило се да ништа од овога није могуће, да од дрога човек може само чудно да се понаша ако му доза одговара, да постане ментално оболео ако му доза не одговара, или да постане мртав ако му доза баш не одговара.

Налик нацистима:

Вероватно сте у средњој школи учили о пакленом Таскиги експерименту са сифилисом, али ако нисте, препричаћу вам. Министарство здравља је вршило тестирања над црним мушкарцима из руралних предела којима су рекли да ће добити бесплатне здравствене прегледе. Уместо тога, свесно су их заразили сифилисом и следећих четрдесет година надгледали како се болест развија, све док информације о експерименту нису доспеле у јавност 1972. године.

У том тренутку, 128 заражених мушкараца је већ умрло, 40 је пренело болест својим супругама, а деветоро деце се родило са сифилисом.

Али да ли сте знали да Таскиги експеримент није био дебитантски покушај за неке од тих истраживача? Можда звучи немогуће, али њихов претходни експеримент је био још одвратнији.

.

У Гватемали, Министарство здравља Сједињених држава је тестирало дејство пеницилина над 696 проститутки, затвореника, и ментално оболелих. Претходно су учесници били изложени сифилису и гонореји, и то не путем стандардних вакцинација; заразу су изазивали наношењем раница на кожи или убризгавањем контаминанта у гениталије.

Недавно обелодањени документи о мучењу затвореника подсећају на експерименте које је Америка раније вршила; њих су нацисти наводили као пример током Нирнбершких процеса да би оправдали сопствена истраживања. У питању су тестирања лекова против маларије спроведена у Стејтвил казнено-поправној институцији. Затвореници су били изложени уједима маларичних комараца, да би затим били третирани новим лековима. Један од испитаника је преминуо, наводно из разлога невезаних за тестирање. Американци су били поносни на успешно изведен пројекат све док им нацисти нису поређењем утрљали нос у исти.

Министарство здравља је искусило омању грижу савести, па су саставили Нирнбершки кодекс, списак десет принципа којима се правдају експерименти над затвореницима; у суштини, био је то начин да се нацистима зрело и одмерено каже „Е баш нисте у праву! То што ми радимо је скроз другачије!“

Ставке Нирнбершког кодекса су интересантне у контексту модерне ЦИА тортуре, имајући у виду да се односе специфично на затворенике. Ево кратког прегледа свих десет принципа:

1. Од кључног значаја да учесници буду информисани о експерименту и дају свој пристанак.

2. Експеримент мора бити вођен за добробит човечанства.

3. Процедуре експеримента морају бити претходно испитане на животињама.

4. Мора се избећи сва непотребна физичка и психичка патња или бол.

5. Не сме се изазвати смрт или инвалидитет.

6. Степен ризика не сме бити у нескладу са хуманитарним значајем експеримента.

7. Учесници у експерименту морају бити заштићени.

8. Извођачи експеримента морају бити научно квалификовани.

9. Учесник мора бити способан да обустави експеримент ако дође до физички или психички неподношљивог стања.

10. Извођач мора бити спреман да обустави експеримент ако се било шта отме контроли.

Ова листа, које су законски обавезни да се придржавају научници у већини америчких држава, теоретски раздваја етички прихватљиве експерименте од етички неприхватљивих. Ако испитате раније наведене случајеве, лако је увидети која су од правила била поштована а која нису.

Било би лепо да се може приметити неки напредак који би указао на то да се људска права у УСА више поштују него раније, али користећи параметре Нирнбершког кодекса, закључак је сасвим супротан. Штавише, тешко би било доказати да је ЦИА мучећи заробљенике поштовала више од четири ставке. Истини за вољу, методе тортуре јесу прво биле испробане над животињама. Ето, бар нешто.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: