Кратак исјечак о срцима, идентитету и угашеним компанијама и другим стварима (угашеним)

Пише: Александар Нововић

Сјећам се колико су ме импресионирале ове двије, за мене тада, колосалне фигуре на међуспрату тадашње Робне куће. И још су биле покретне степенице тамо, што је овај дио зграде чинило научном фантастиком, а у исто вријеме доживљај је био пун топлине и осјећаја ,,свој на своме“. Прошетати корзоом, а не свратити до спрата да се виде ,,баба и деда“ била је трагедија, коју нису могле да изваде ни киндер јаје из полупразне продавнице гдје су сад они бутици у улици Слободе, нити шампита у ,,Сладолед“ (како сам тада звао посластичарницу Корзо). Ово је што се тиче мог доживљаја тада.

Сад размишљам следеће: Гдје је сад овај симпатични ,,графит“ са којим смо се сви идентификовали кад смо били мали. На којем се отпаду налази ово интересантно решење за приказ дентитета уграђеног у неку савремену визију Црне Горе и која је представљала првих обрис спајања традиционалног и савременог, али и обрисе урбанизма и урбане културе који почивају, макар и симболично на идентитету. Значи и у тој Југославији ,,тамници народа“ могли сте да наиђете на ове ствари, на јавне просторе свима приступачне, на фабрике, предузећа која раде пуном паром…

Да подсјетимо да су тадашњу зграду робне куће процјењивали Весо Вукотић и данашња црногорска елита, уградивши се стотине хиљада марака, можда и милиона. Данас, околину те зграде мали Дамби, градоначелник Подгорице изнова и изнова покушава да реконструише јер му ,,нешто фали“ у начину овако уређеног живота и нема довољно идентитета који се очигледно не може надомејстити само лијепљењем застава на сваки ћошак.