Крастев: Седам парадокса короне

За глобализацију је пандемија короне историјска цезура, чији су ефекти и даље несагледиви. Са једне стране је вирус велики егализатор а са друге он цепа свет споља и друштва изнутра. Следе тешка времена.

“Човек је једини времеплов који поседујемо” (Георги Господинов)

У роману “Град слепих” Јосе Сарамага човек одједном ослепи, као и лекар који га прегледа а и лопов који краде његов ауто. Из страха од ширења “белог слепила” влада уводи драконске мере не би ли спречила даље инфекције. Сви, који су већ ослепели, и сви, који су са њима били у контакту, бивају похватани и заједно затворени у бившој лудници на ободу града. Покушаје бега из болнице војне патроле кажњавају смрћу, јер су војници унезверени од страха да ће и сами ослепети. Бивша лудница се све више претвара у концентрациони логор.

На последњим страницама романа епидемија финално исто тако брзо нестаје како је и започела и оставља људе са питањем зашто су ослепели. “Не верујем да смо ослепели, верујем да смо слепи – слепи који виде, слепи који видећи не виде.”

Губитак очног вида је карактеристика сваке епидемије: осећамо се слепим јер нисмо видели надолазећу пандемију и јер не разумемо шта се око нас дешава. Сарамаго не верује да епидемије мењају друштво: из његове визуре оне нам помажу да боље видимо истину о нашим друштвима. Ако је у праву, онда је важно да разумемо шта смо доживели док смо короном били присиљени да седимо дома.

Синхронизација света

Размишљајући о последицама корона-вируса видим седам парадокса:

Први парадокс ковида-19 се састоји у томе да открива мрачне стране глобализације а истовремено је и њен агент. Вирус се показао посебно пројавним на местима која су, како каже историчар Франк Сновден, “густо насељена и у међусобном контакту брзим авио-конекцијама, кретањима туриста, избеглица, бизнисмена свих врста: прожимајућим мрежама свих категорија.” Истовремено је вирус свет синхронизовао и окупио нас на начин на који то није урадио ни један вирус раније: једно време смо живели у заједничком свету.

Други парадокс корона-кризе је да је убрзала тренд ка деглобализацији, коју је покренула финансијска криза 2008/2009, и истовремено показала границе рационализације. А што се тиче пост-корона света, Гидеон Рацман пише: “Тешко је веровати да ће велике, развијене земље и даље прихватати ситуацију у којој морају да увозе највећи део виталне медицинске опреме.”

На свом зениту у деведесетим годинама је глобализација заступала ефикасност just-in-time ланца снабдевања док данас делује заводљиво слика јаке државе, која складишти све ресурсе неопходне друштву у кризи. Истовремено је корона-криза можда и најпријатељскија према глобализацији од свих криза које угрожавају људе јер открива велики значај интернационалне кооперације. За разлику од великих покрета народних сеоба, вирус не изазива насилнички национализам. А за разлику од земљотреса или цунамија: пандемије су глобално питање.

Пандемија је криза, која човечанству омогућава да осети међусобну зависност и заједништво. Она обезбеђује да људи своја надања полажу у науку и рационалност. А није пандемија та која присиљава да песимистички посматрам будућност, него пре свега подбацивање политичких вођа овога света да мобилишу колективни одговор на кризу.

Трећи парадоксон ковида-19 је да је страх од вируса у раној фази пандемије проузроковао стање националног јединства, који многа друштва годинама већ нису доживела. Но што више времена протиче пандемија не само да ће појачати политичке, економске и друштвене поделе које су већ раније у свим друштвима биле манифестне – него ће и сећања на саму пандемију прохујати као трагови у песку. Што више нестаје страх од ковида-19 то ћемо мање бити спремни да признамо да је опасност икад била реална. А парадоксално при томе је да ће земље које су вирус или посебно ефикасно сузбиле или имале срећу да их је како-тако заобишао, постати места на којима ће јавно мнење владе посебно оштро критиковати због lockdown-политике.

Пауза за демократију

Четврти је парадокс да је ковид-19 демократији обезбедио паузу, макар у Европи, где је у пуно држава проглашено ванредно стање – а тим држао чежња људи за ауторитарном владом у границама. Чињеница да су грађанска права и слободе замрзнути ће пре довести до одбијање него заговарања ауторитаризма. У раним фазама кризе су људи добровољно својим владама допуштали ванредна овлашћења али са тиме ће све мање бити великодушни чим увиде да им привредне бриге све више потискују здравствене. То је променљива природа кризе ковид-19: здравствена катастрофа -која ће се развити у економску катастрофу- веома отежава могућност процене политичких последица кризе.

Пети корона-парадокс лежи у томе да иако је ЕУ у првој фази кризе видно била просто нестала, ће пандемија за њену будућност бити важнија од свега другог у историји Европске Уније. Она ризикује не само територијалну разградњу као код Брегзита него и потонуће у апсолутну безначајност.

Шести парадоксон ковида-19 је да је вирус повратио духове претходне три кризе које су Европу уздрмале протеклих деценија – рат против терора, избегличку и светску финансијску кризу- али и да је ревидирао политичке резултате тих криза. Једна од последица финансијске кризе је била мањак спремности да се национални дугови претворе у заједничке европске, као и неспремност да се смањи ограничење државних издатака да би се превазишла рецесија.

Сада доживљавамо сушту супротност. Наук за Европљане из Рата против терора се састојао од тога да -за разлику од Американаца после 9/11- нису били спремни да право на приватну сферу жртвују зарад веће безбедности. Корона ревидира ову европску позицију. Избегличка криза се завршила неизговореним консензусом је немогуће затворити унутрашње границе Европе и да ће -ако се то икад деси- Источни Европљани бити највећи губитници. Корона је показала да је итекако могуће затворити унутрашње европске границе а да Западни Европљани губе исто колико и Источни. Чартер-летови на врхунцу пандемије, којима су сезонски радници из Источне Европе довођени на њиве и фабрике у Француску, Немачку и Британију, су драматично променили тон дебате.

Последњи, седми парадокс показује да се управо ЕУ, која саму себе иначе дефинише као последњи бастион отворености и интердепенденције, под притиском глобализације налази пред одлуком да развије још више заједничке европске стратегије а могуће је чак и да Европљани Бриселу пренесу суверену привилегију проглашења ванредног стања у појединим сегментима.

У ЕУ је, до сада, јавна здравствена заштита -као “компетенција”- увек била у рукама националних влада. Кад су сваког дана на хиљаде Италијана и Шпанаца умирали од короне, Брисел није имао шта да каже. ЕУ се структурално показала као непримерна да ублажи долазећу катастрофу: ирелевантни фактор управо у моменту кад је требало заштити људе. Затворени по својим становима и кућама, Европљани су одједном престали да размишљају о било каквој ЕУ. А Италијани и Шпанци су се од ње осећали изданима – иако су се у том осећају више фокусирали на поједине друге Европљане него на саму ЕУ-бирократију.

Пред стратешком одлуком

Идеја заједничке Европе је била нестала иза питања које је пуно људи Европе постављало: зашто у појединим европским земљама мање људи умире и бива заражено него у другима. Нико се није потрудио да преброји умрле или инфициране комплетног европског континента. Ниједна влада није зазвала заједничку европску здравствену стратегију или европеизацију личних података везаних за корону. Било је момената у кризи у којима је ЕУ личила на Свето Римско Царство Немачке Нације последњих деценија свог постојања, кад су људи који су живели на његовој територији бивали све манеј свесни да су део те творевине. Широм ЕУ је корона-криза одушевљење грађана Унијом свела на минимум али истовремено присилила државе да схвате колико су од ње зависне.

Конфронтирани са изазовима ковида-19, европске вође стоје сада пред стратешком одлуком: или ће се борити за глобализирани свет отворених граница или ће почети да раде на умереној форми деглобализације. Највероватније ће се одлучити, типично новоевропски, и за једно и за друго. Брисел ће бити последњи бастион одбране глобализације а истовремено ће покушати да искористи притисак из процеса деглобализације не би ли задобио више моћи и овлашћења са циљем више интеграција на појединим подручјима.

Вирус короне, који делује као продукт глобализације повезан са спознајом да економски национализам 19. века није више опција за мале и средње европске националне државе, би могао да отвори шансе једном новом ЕУ-центрираном територијалном национализму.

Корона је научила Европљане: ако хоћете да живите безбедно, не можете да трпите више свет у коме већину медикамената или маски производе ван Европе. Исто тако се при изградњи европске 5Г-мреже не можете ослонити на кинеске концерне. Ако свет бива све више протекционистички, онда се ефикасни протекционизам у Европи може организовати само на континенталном нивоу.

У акутној фази кризе смо видели да национална сувереност има предност на заједничким интересима. Кад је Италија своје савезнике молила да јој хитно пошаљу неопходни медицински материјал, ни једна једина ЕУ држава није хтела да јој помогне. Немачка је чак забранила извоз медицинских маски и остале заштитне опреме а Француска запленила све маске из сопствене продукције. Европска Комисија се финално нашла присиљеном да се умеша и да регулише извоз медицинске опреме.

Зато: док је затварање у националне државе био неизбежна реакција на таква масовна угрожавања здравственог система, у свету без америчког вођства -уз то поцепаном ривалством између УСА и Кине- би се снажније уједињена Европа и Брисел овлаштен да свуда по Европи уводи ванредна стања могао показати као једино реалистично решење за опхођење са следећом фазом кризе.

Велика оптичка варка

Највећи парадокс код ковида-19 је затварање граница између ЕУ-држава и изолација људи по њиховим становима нас учинила више космополитскијима него икад. Можда по први пут у историји људи по први пут причају о истом проблему и деле исту велику бригу. У многобројним сатима проведеним испред компјутера или тв-апарата људи упоређују оно што се дешава код њих са оним што бива другде. Можда ће то трајати само овај чудни моменат наше историје, али нико не може да порекне да тренутно доживљавамо како се осећа то што смо становници једног, заједничког света.

Једна од највећих оптичких варки глобализације 21. века је да су само мобилни људи праве космополите а да само они, који се на више различитих места осећају као код куће, имају универзалну перспективу. За подсећање: Имануел Кант, један од највећих универзалиста свих времена, никад није изашао из свог родног града Коенигсберга. Тај град је током историје припадао разним царствима, али Кант је био одлучио да га не напушта. Данашњи парадокси глобализације или деглобализације можда започињу том његовом одлуком. Ковид-19 је свет инфицирао космополитизмом – док је државе присилио да буду анти-глобалне.

(Текст је превод завршних пасуса књиге “Да ли је данас већ сутра? Како пандемија мења Европу”, коју је 15. јуна објавила издавачка кућа УЛСТЕИН)

Аутор: Иван Крастев, левичар, председник  Centre for Liberal Strategies у Софији, перманент fellow на Институту за Науку о Човеку у Бечу.

Превод: Мирко Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: