Краљ Никола – „Скадар, Босна и Херцеговина су црногорски!“
1 min read
На основу истраживања црногорског академика др Димитрија Дима Вујовића, дјелимично пресликаних кроз текст – „Државотворне параноје: Саво Фатић некад и сад”, дошли смо до прецизне информације о националном опредјељењу црногорских федералиста-зеленаша.
Наиме, црногорски федералисти су себе сматрали “чистим Србима” у националном смислу, али и Црногорцима – на специфичан начин. Црногорце су дефинисали као “политички народ” – са својим историјским и културним посебностима, наравно, у оквиру Срба. Ипак, свака нација, али и сваки “политички народ” – имају своје основне, територијалне оквире или границе- бар у неком приближном виду.
Тако долазимо до интересантне дилеме, или питања- а које су биле политичке границе Црногораца као “политичког народа”? Или, у каквим су их оквирима видјели краљ Никола, црногoрски федералисти- зеленаши или- комунисти?
За почетак ћемо проанализирати- у којим границама је црногорски краљ Никола Први Петровић видио Црну Гору 1919. године, а то је био моменат када је он већ био детронизован.
Уједно, у овом тексту ћемо направити извјесну паралелу- осврнувши се на комунисте и њихово поимање граница Црне Горе. У неком наредном тексту ћемо видјети позицију црногорских федералиста- зеленаша по том питању.
Краљ Никола- Морамо добити Скадар, али и Босну и Херцеговину
Прије свега, ради бољег разумијевања ријечи краља Николе, које ће услиједити, треба нешто рећи о Лондонском уговору који је битан дио приче. Лондонски уговор (познат и као Лондонски тајни уговор), је закључен 26. априла 1915. у Лондону између Велике Британије, Француске и Русије с једне стране, те Италије с друге стране. Тим тајним уговором, чланице Антанте су направиле уступке Италији да би је придобиле за рат против Њемачке и Аустро- Угарске монархије, али и утврдили територијална проширења својим савезницама
По том уговору, Краљевина Црна Гора је требала послије завршетка Првог свјетског рата- осим континенталних приширења да добије Приморје од ријеке Дрим у Албанији (са Драчом, Штитом и Медовом), преко Улциња и Боке Которске све до Пељешца (с његовим искључењем).
И тако, амерички лист “Њујорк Тајмс” је у броју од 29. јануара 1919. године објавио разговор новинара Херберта Вивиана са црногорским краљем Николом Петровићем у Паризу.
Краљ Никола је тражио да Црна Гора као независна држава ступи у конфедерацију Јужних Словена, а да њене границе буду онакве какве су предвиђене Лондонским уговором из 1915. године, који је гарантовао територијалну експанзију црногорског краљевства. Између осталог, Краљ Никола је у том интервјуу рекaо следеће:
“Морамо добити Скадар. Освојили смо га три пута са нашим мачевима и сваки пут нам је био отет у циљу улагивања Аустрији, која је сада престала да постоји.
Скадар је наш етнолошки, историјски и географски. У наставку, ми треба да посједујемо Боку Которску, која је први природни улаз у моју земљу. Босна и Херцеговина су такође традиционално црногорске…“.
Да сублимирамо, осим приморских проширења, краљ Никола је “етнолошки” тражио Скадар али и Босну и Херцеговину која је- “традиционално црногорска.” Дакле, то је била територија Црне Горе и Црногораца као “политичког народа”- по мишљењу „Цара Јунака“.
Краљевина СХС- Краљевина Југославија
Често се на друштвеним мрежама од стране “самозваних симпатизера зеленаша и комита” говори о томе како је 1918. “укинута територија” Црне Горе и “укинуто” њено име. Да би видјели- да ли то тачно, и шта је стварно било, направићемо један кратак- сажети осврт?!
Видовданским уставом из 1921. Краљевина СХС је била успостављена као унитарна држава. Ипак, подијељена je на 7 привремених покрајина. Осим Црне Горе, остале покрајине су биле- Србија (Сјеверна Србија, Јужна Србија), Босна и Херцеговина, Далмација, Хрватска и Славонија (Хрватска, Славонија, Међумурје, острво Крк са општином Кастав), Словенија (Словенија са Прекомурјем) и покрајина- Банат, Бачка и Барања.
Дакле, у овом случају није било “укинуто име Црне Горе”, већ је она под тим именом била једна од седам покрајина. Сједиште покрајине Црне Горе је било на Цетињу, а ова територијална подјела државе је трајала до априла 1922.
Краљевина СХС је 26. априла 1922. године подијељена на 33. административне области. Једна од те 33 области је била Зетска област. Њено сједиште је било на Цетињу. Била је већа од данашње Црне Горе, јер је имала територијалне додатке- дјелове Косова и Метохије, као и Босне и Херцеговине.
Та област се није звала Црна Гора, али су исчезли и називи- Србија, Хрватска, Словенија, Далмација… Данашња Србија је, рецимо, била подијељена на 15 области. Значи, равноправно су укинути такви називи – свима, али је територија Зетске области била већа од данашње територије Црне Горе.
Тако је било све до 1929. године када је проглашена Краљевина Југославија. Територија Југославије се тада административно дијели на 10 бановина и једанаесту- засебну административну јединицу која је била- град Београд, са Земуном и Панчевом. Новом подјелом успостављена је Зетска бановина са сједиштем на Цетињу. Зетска бановина је обухватала све територије које је Краљевина Црне Горе имала до детронизације Николе Првог, али и много више.
Придодата јој је обала у коју је укључена Бока Которска, Дубровник и Дубровачки регион, као и острво Пељешац. Додата јој је Источна Херцеговина са Невесињем, Љубињем, Требињем, Гацком и Фочом, а у оквиру те територије се налазила и планина Јахорина, надомак Сарајева.
Зетска бановина се простирала на Косово и Метохију- све до Косовске Митровице, Србице и Ораховца на истоку. Заузимала већи дио Рашке области са Прибојем, Пријепољем, Сјеницом , Новим Пазаром, а у свом саставу имала: Нову Варош, Рашку и Ушће. Наравно, она се није звала Црногорска бановина, али и остале бановине нису имале народни или етнички предзнак- већ су имена добијале по ријекама, изузев Приморске бановине.
Елем, основно питање је- да ли су црногорски федералисти били задовољни границама Зетске бановине? Одговор је- јесу! То су биле границе које су они подразумијевали као исправне границе Црне Горе унутар Краљевине Југославије. Њихове додатне претензије су биле изван граница Краљевине Југославије и шириле се на територију Албаније- све до ријеке Дрим. Дакле, жеље црногорских зеланаша су се, у погледу граница Црне Горе, поклапале са жељама краља Николе.
Доказ томе је период послије италијанске окупације Црне Горе 1941. када су црногорски федералисти мислили да могу слободно одредити границе Независне државе Црне Горе. Ипак, то ће бити тема засебног текста.
И тако, сада већ можемо лагано прећи на- мишљење црногорских комуниста по питању државних и етничких граница Црне Горе..
Блажо Јовановић- Бокељи и Санџаклије нису Црногорци
У интересатном тексту, под називом “Политичка мисао Блажа Јовановића” (1*), црногорски историчар др Драгутин Паповић се осврнуо и на размишљања, дилеме и коначне ставове црногорског комунисте Блажа Јовановића по питању граница Црне Горе и црногорског идентитета.
У оквиру тог текста, историчар др Драгутин Паповић има поглавље “О идентитетским питањима”- гдје каже следеће:
“Јовановићево поимање граница Црне Горе током рата је било поистовјећено с именом и надлежностима ПК КПЈ за Црну Гору и Боку.
Боку тада није сматрао дијелом федералне јединице Црне Горе, као ни Бијело Поље и Пљевља, који су у систему партизанске и партијске власти припадали Санџаку. По партијској дефиницији Црна Гора је била у границима од прије 1912. године с Беранама, Рожајем, Плавом и Тузима.
Код Јовановића је постојало и традиционално одређење црногорских граница. У његовој свијести Црна Гора је била оно што је дефинисано Берлинским конгресом. Ван тих граница за њега нијесу постојали ни Црногорци.” (1*)
Овдје требамо застати. Наиме, констатација др Паповића “да је у свијести Блажа Јовановића Црна Гора била оно што је дефинисано Берлинским конгресом”, те да Блажо Јовановић “Боку тада није сматрао дијелом федералне јединице Црне Горе, као ни Бијело Поље и Пљевља”, нити су у тим просторима за њега постојали Црногорци- баца ново свјетло на неуспјешне комунистичке теоретске поставке о црногорској нацији. То је подробно објaшњено у тексту “Oд Фатића до Ђиласа – “Црна Гора је кажњена нацијом!“
У њему је наведено да је др Драгутин Паповић, у једном свом тексту (2*), предочио јавности да су црногорски комунисти између свјетска два рата, по налогу КПЈ, два пута добијали задатак да направе “теоретске основе црногорске нације”. Први тим, којег су чинили комунисти Гојко Самарџић и Алекса Павићевић је формиран средином 1920. и- доживио неуспијех.
Други тим је формиран 1930. године и чинили су га: Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Петко Милетић и Јован Мариновић који су издржавали затворске казне у Сремској Митровици. Историчар др Паповић резултате њиховог рада оцјењује овако: “Међутим, ни они нијесу успјели да направе теоријски и научни искорак” (2*).
Нарaвно да нису могли, јер је то тада била, а и сада је- немогућа мисија! Још су имали лакши задатак, па нису морали Пљевљаке, Бјелопољце и Бокеље убацивати у ту теорију- јер је тако врх КПЈ наредио?! Али, имали су Херцеговину и немогући задатак повезан с њом.
Збиља, како црногорску нацију “теоретски уоквирити” у границе Берлинског конгреса, по којој би- на територији малог дијела Херцеговине, који је тада припадао Књажевини Црној Гори, живјели припадници црногорске нације, а у остатку Херцеговине, па чак и у Пљевљима (којег КПЈ није видио црногорским)- живјели припадници друге нације, када је то једна народна цјелина?
Осим тога, да ствар била сложенија- врх КПЈ је територијама Црне Горе са Берлинског конгреса- додао Беране, Рожаје, Плав и Тузи. И опет имамо сличну ситуацију као са Херцеговином. Како су могли у Беранама, Рожајама и Плаву (по „научној теорији”) живјети Црногорци, а у остатку Рашке области (Санџака), припадници друге нације- када је то једна народна цјелина?
Управо због тога, због те нелогичности, су им теоретске поставке и пропадале, a исте проблеме (и судбину) имаће и све нове „теорије о црногорској нацији“ које у садашњем времену предлажу неки ликови- мање паметни и мање одговорни од комуниста тог времена .
Блажо Јовновић: Пљевљаци и Бјелопољци су Санџаклије, а не Црногорци
У наставку текста- др Папoвић је навео примјере гдје Блажо Јовановић јасно одваја Црногорце од Бокеља и Санџаклијa, те каже:
“У прогласу од 26. маја 1943. године он се обраћа црногорском народу и народу Боке и каже- Живјела слога и јединство црногорског народа и народа Боке. На Првом конгресу АФЖ- а Црне Горе и Боке у Колашину 5. децембра 1943. године женама се обраћао с- „Дичне Црногорке и Бокељке“.
Централном комитету КПЈ у јануару 1944. године саопштава: „Расположење народних маса у Боки је на страни народноослободилачке борбе и војске, мада и у Црној Гори тај рад морамо нужно појачати.“
У писму упућеном Окружном комитету КПЈ Беране 18. септембра 1943. године каже: “Извјештавамо вас да је ситуација код нас у Црној Гори врло повољна готово у свим мјестима“, док становнике Бијелог Поља и Пљеваља назива Санџаклијама.” (1*)
Црногорски комунисти су покушали да дио Санџака припоје Црној Гори, али су тада „добили по прстима“, те прича о Блажу Јовановићу иде овако: ”Но, његова тежња је била да Бока и Санџак припадну Црној Гори.
Крајем 1943. године партијско руководство Црне Горе је покушало да самостално одреди статус Санџака проглашавајући га дијелом Црне Горе, због чега су критиковани од стране ЦК КПЈ, па Јовановић у фебруару 1944. године пише Централном комитету КПЈ:
„Сада нам је јасно да Црна Гора и Санџак не спадају у једну федеративну јединицу“. У другом извјештају, такође, упућеном ЦК КПЈ 3. априла 1944. године, наводи: „Чланови санџачког Извршног одбора, а донекле и сами партијци, прилично су осјетљиви према Црногорцима“. (1*)
Блажо: У Црној Гори осим Црногораца живе Шиптари и Муслимани
Ипак, послије свих перипетија, на крају се десио расплет: “На трећем засиједању ЗАВНО Црне Горе и Боке од 13. до 15. јула 1944. године у Колашину, када је формиран ЦАСНО и револуционарно обновљена црногорска државност, изјавио је: „Ми Црногорци никад нијесмо били ничији прирепак и ми хоћемо да будемо равноправни“.
Због тога су одлуке АВНОЈ-а, као и стварање ЗАВНО Црне Горе и Боке, и његово претварање у ЦАСНО (када Бока постаје саставни дио Црне Горе) биле испуњење Јовановићевих политичких, државних и националних замисли.
Када је 15. априла 1945. године ЗАВНО Санџака одлучио да Пљевља и Бијело Поље припадну Црној Гори, створена је Црна Гора у њеним данашњим границама и она је за Јовановића била јединствен државни и национални простор.” (1*)
Укратко, из овога јасно произилази следеће- “јединствен државни и национални простор” Црне Горе и Црногораца је онај који ти је дала једна партија- КПЈ, а ти послије „разбијај главу“ како да то научно- теоретски објединиш у једну цјелину.
Што се тиче односа Блажа Јовановића према теоретској основи црногорске нације, он је прихватио тезу Милована Ђиласа: “Његова свијест о формирању и историјском развоју црногорске нације заснивала се на Ђиласовом тексту о црногорској нацији, објављеном у „Борби“ 1945. године. Сматрао је да Црногорци са Србима имају само етничку повезаност а да су у националном погледу то два колективитета…” (1*)
Наравно, када су у питању комунистичке поставке о нацији, ту се чуда никада не завршавају. Да Црна Гора и није баш „јединствен државни и национални простор“, у што је желио себе убиједити, Блажо Јовановић је показао у следећем случају: “Када је у Београду 1946. године говорио током изгласавања буџета у Народној скупштини ФНРЈ, изјавио је: „Хтио бих да нагласим да у нашој Народној Републици живи један број Шиптара и један број Муслимана“. Србе није ни поменуо…” (1*), каже др Паповић.
Укратко, борећи се да укомпонује Црногорце у границе које му диктира КПЈ, Блажо Јовановић је примјетио да нису само границе важне, јер у оквиру њих постоји неко посебан- “Шиптари и Муслимани”.
Тако је Јовановић, вјероватно, дошао до закључка да су Црногорци само православни, а „Муслимани“ то нису, већ су нешто друго. Када је партија 1971. признала Муслимане као нацију, све је „легло на своје мјесто“, и то је била потврда Блажове претпоставке.
Тако је испало да су православни Херцеговци и Санџаклије- у националном смислу Црногорци ако се налазе унутар граница Црне Горе које је одредила КПЈ. А они Херцеговци и Санџаклије који су изван граница Црне Горе које је утврдила КПЈ- нису Црногорци, иако се ту ради о једном народном простору- Херцеговни и Рашкој (Санџаку).
Елем, да је врх КПЈ рекао: Пљевљаци (као Херцеговци), Бјелопољци (као Санџаклије) и Бокељи остају изван граница Црне Горе- тада они не би били Црногорци, и Блажо би рекао- у реду је! Е сад- која теорија о нацији може аминовати и „научно објаснити“ ове произвољности и млатарање смислом и логиком? Наравно, ниједна- нити ће је бити!
Теоретске поставке немогућег задатка
Са свим овим нелогичностима и контроверзама се сусретао Милован Ћилас још 1932. године када је с тимом црногорских комуниста радио на стварању „теоретских основа црногорске нације“, a потом капитулирао од немоћи. Када је у првомајском броју „Борбе“ 1945. године у виду текста ипак предоставио „теоретску поставку о црногорској нацији“, коју су прихватили сви црногорски комунисти, те нелогичности нигдје нису исчезле.
Зато се и десио обрт кадa је Милован Ђилас у интервјуу париском „Ле Монде” 30. децембра 1971. године, рекао: „Црногорци чине саставни део српске нације“, и допунио- да је Црна Гора, у току Другог свјетског рата и по његовом завршетку- „кажњена статусом посебне републике и измишљањем посебне црногорске нације“. Тада је постало јасно да ни он сам није вјеровао у то што је написао 1. маја 1945. године.
Недуго потом, Ђилас је признао да је 1945. “извршио неодржива теоријска образлагања црногорске нације”, а 1989. године рекао: “Да су се Црногорци формирали у нацију, бесмислено је с научне тачке гледишта” и “етнички се може говорити само о локалитету, који имате у свим нацијама”.
Послије свега, јасно је да оно што није успјело црногорским комунистима, па чак ни изванредно интелигентном Ђиласу, није могло успјети никоме. Штедимлија, Дрљевић, Ротковић, Шпиро Кулишић су такође радили на немогућем задатку и доживјели неуспијех, да не причамо о Мијату Шуковићу и сличнима који су потонули у сопственим памфлетима.
Ипак, да би се глобално видио главни разлог тога неуспјеха- довољно је само погледати резултате одговора на виртуелно питање- гдје се уопште налази Црна Гора?
Она се реално налази у распону од минимализма Блажа Јовановића- до максимализма краља Николе Првог Петровића. Да не говоримо о црногорским зеленашима, од којих су неки 1941. границе Црне Горе видјели чак на Дунаву, гледајући на Мађаре и Бугаре као на своје директне сусједе.
И то није ни чудо, јер је по Краљу Николи, и црногорским федералистима, територија Црне Горе могла бити свуда гдје су „српске земље“. По црногорским комунистима- Црна Гора је само тамо гдје им каже врх КПЈ- који је увијек долазио из ниоткуда и имао чудан персонални састав и необичне теорије о националном.
Референце:
1* (др Драгутин Паповић, “Политичка мисао Блажа Јовановића”, Дигитална бибилиотека црногорске културе “Монтенегрина”)
2* (др Драгутин Паповић, “Став са снагом закона”, „Монитор“, петак, 12. јуна 2007.)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Baš ćete u tome uspjeti … Već ste ga jedanput „formirali “ pa ste lijepi prolazili!
Budala sve mora da uči iznova!!!
Slažem se sa konstatacijom o ,,Plavu,Gusinju,Rožajama i Tuzi,,.Mislim da to odavno nije Crna Gora.Vidim da čak i ovaj komunista Blažo Jovanović je donekle ispravno razmišljao.Mi formiramo veliki Sandžak.Pa sad kome milo…
Ja bih malo porazmislio da li su Plav, Gusinje, Rožaje, Pljevlja i Tuzi u sastavu CG. Porazmislio bih o tome da li oni kao takvi (sa takvom demografskom strukturom) uopšte i trebaju CG sem da je destabilizuju. Mislim da svaka država treba imati granice na mjestu dokle je stanovništvo prihvata i dokle je smatraju svojom. Sve ostalo je silovanje i moranje. Po mom miišljenju CG u ovim gradovima nema ni u tragovima. Možda bi tu trebalo dopisati i Berane.
NEMA VRIJEDNOSTI ŠTO OVE NAKAZE NE PRETVORE U SMEĆE.NIŠTA IM NIJE SVETO MOJ DANI ,TO JE NAKOT ZADOJEN DJILASOVIM I MOŠOVIM MLIJEKOM ZLA I LUDILA.STRAŠNI SU GRIJESI OVE LJUDSKE TRINE,SAMO DA SE O NJIHOVU GLAVU OBIJE A NE O GLAVU IZGUBLJENOG NARODA.
Uvjek me nasmije cuvena dukljanska „teorija“ da su Srbi vjerska odrednica. To sam svojevremeno cuo i od Slavka Perovica pocetkom 80-tih kada su on, Mladen Lompar i par drugih isli na indoktrinacione kruzoke kod Veljka Milatovica, koliko se sjecam u Rezevice. Inace Milatoviceva primitivna komunisticka menazerija je uspjesno odlagala izlazak istorijske monografije o Crnoj Gori, jer je trebalo sacekati da priznati autoriteti poput prof. Rista Dragicevica, dr. Nika Simova Martinovica napuste ovaj Svijet i onda mogu da se uspostavljaju montenegrinsko-dukljanske fantazmorgije do mile volje. Ne sjecam se da je iko mogao svojevremeno diskutovati sa gore pomenutim autoritetima, a sada imamo cirkusane od Adzica, preko Novaka i Jevrema sve do nistarije i nikogovica od Nikolaidisa. Tragicno dokle je stigla nesrecna Crna Gora.
Mr. Jackson , Proucite malo istoriju Otomnaske (Osmanske) imperije i/ili potrazite na Google-u znacenje rijeci „millet“.
Sto se nas zataraca tice Pljevljaka i Bjelopoljaca tice znali su da sa nama ide najtezi prelaz u tu novu naciju .To nismo bili niti cemo biti
Vuśa kralju , ha , ha , jeste odmah posle ameba postadoše srbi ha , ha , nego da se vrnemo mi da vidimo što veli Konstantin Porfirogerit u DAI , koji je tako napisan kao bajka da se još uvijek tumači , dakle u jednom pasusu đe piše o srbima veli : “ srbi su robovi romeja koji su dobili ime po serbulama (prostoj obući ) !
Tako da moj dobri Vuśa ti prvi srbi nijesu bili nekakvo posebno slovensko pleme , nego neka čeljad koja su robovali Vizantiji i nosili istu obuću .
E to što ste vi danas napravili mit od svega po malo je druga priča .
Не пуцкетај Ћосовићу! Посрби се да си као краљ Никола.
Stariji su Srbi od Slovena, opste poznato. U nauci.
U ozbiljnoj nauci, da! Kako je to van svakog naučnog spora!
A budala! Ka’ i svaka druga, misli što mu gođ volja, kako ništa ne misli!
Ako su Srbi stariji od Slovena ,onda se moramo sluziti logickom dedukcijom,da Srbi nisu Sloveni…!Molim odgovore iz iracionalnog,jer me samo oni zanimaju.Dovoljno je postaviti samo dva potpitanja ovim mitomanima I oni nemaju odgovore,Ili amebe pa Srbi,kao poslednja tacka odbrane Gazimestana..Ili odakle rusima srpski jezik,zabavljajmo se…
… A boli li te što, ili samo onako?
I kad te trefilo, jadi ga znali!?
Vośa nastavlja da opravdava svoj preobražaj koji se desio od 85-92 , kada je naš Vośa od nacionalnog crnogorca kako se svoljevojno upisao u vojnu knjižicu JNA , nakon što je prelomio u mozgu , odjednom postao srbin , ili narodski rečeno posrbica .
Zato nam naš Vośa naširoko objašnjava kako eto ne postojimo , pa nam još svakakve iz konteksta izvučene „činjenice“ , prezentira kao jedine istine .
Kako svako ko je završio srednju školu zna da je nacija istorijski-državni a ne etnički pojam , pozvao bih Vośu da nam objasni kako to da , ako smo isti narod sa srbima , nemamo zajednički državno-istorijski kontinuitet sem kada su nas dva puta pokorili , Nemanjići i Karađorđevići ?
Kad ti nama objasnis ko je krvavije ratove vodio,Bavarska i Prusija ili Srbija i C.Gora.Ti neznas da su ausrijanci nacionalno njemci a kamoli sto drugo,jos si prevjerio djedovu kapu sve sa Nikola prvi i srpsku vjeru.
Đe si Smoje , šta ima , kako si ti sad , a viđi kralju šćeli smo i mi Jugoslaviju , onu lijepu SFRJ , no bi što bi , a tu srbislaviju nećemo , e to ti je razlika , njemci , italijani ….se ujediniše a mi jugosloveni se razjedinismo .
A dodili su ovamo srbi sa „mačem i ognjem“ .
Molim odgovor,koji su krvaviji ratovi bili Njemacki ili nasi?
Genijalnog li pitanja, jadi ga znali!?
Moj je savjet da se manemo gluposti poput južnoslovensko-ilirske etnogeneze Srba iz Crne Gore, Crnogoraca i ostalih besmislica kojima se osporava jedno neupitno agregatno stanje, da je voda tečna, još i mokra!?
A što se car junaka Nikole tiče, kako i šta drukče, nego kako jeste!
Još bi za njega moglo da se kaže današnjim žargonom, da je bio jedan, ako ne i najizraslijili, lider nacionalnog oslobođenja Srba, kojekude!
Kako to ne bi bilo moguće bez precizno i jasno utemeljene srpske ideologije, ili još pravilnije, svesrpske državotvorne ideje i ideologije!
Sve druge je nepotrebno, ničemu korisno i isprazno trućanje!
… Besmisleno i ponižavajuće za ozbiljan svijet!
Moj je savjet da se manemo serpske mitomanije I postanemo ,sto smo oduvjek bili -juzni Sloveni.Moze li Ovako Djikani ?Sta ste se zauzeli za tu sizmatsku judeohriscansku sekti,bogovi te ubili?Vratite se korjenima sta su vam djedovi bili,a ne neke jevrejske sekte da bastinite.Moze li Ovako Djikani,a Djikani izdajnice stari?A Peruna izdadoste sramotnici,Vida,Vesnu,dje ce vam dusa?IZDAJA…
Kralj Nikola je u poslednjim godinama (i ne samo u poslednjim) svoje vladavine pobudalio. Počeo je da priča ono što bi želio a ne ono što je u tom trenutku realno. Zbog toga je i izgubio kraljevstvo a njegovi sunarodnici svoju otadžbinu. Posledice te njegove fiks ideje da obnavlja kojekakva kraljevstva od prije više stotina godina crnogorski narod i dan danas osjeća. Oni koji su prihvatili te njegove ideje (čitaj budalaštine), izlapjelog narcisoidnog starca, a njih nije mali broj u CG, i dan danas sanjaju o nekakvoj velikoj državi i jednoj naciji. Nikako da se osvijeste i shvate da miješati čistu vodu sa najboljim vinom čine magareću uslugu i vodi i vinu.
Sve sam pokušao, o svemu dobro razmislio ali ni dan danas ne mogu da shvatim tu njihovu opsjednutost velličinom teritorije kojom upravljaju. Nije im stalo ko na tom prostoru živi, koje je vjere i nacije, koje je rase i, što je najvažnije, da li prihvata Srbiju za svoju otadžbinu ili ne. To im se mora kad-tad o glavu razbiti jer na silu grle nekoga ko ne želi taj i takav zagrljaj. Taj njihov zagrljaj je toliko jak da zagrljeni ne može doći do vazduha
Posto ste poceli da ne objavljujete komentare ,koji se ne slazu da vasom politickom strujom,zelim samo da vam postavim pitanje:“Ko je stariji Srbi Ili Sloveni?
Tacno je da Crnogorci kao nacija ne postoje,ali isto je tako tacno da su Srbi vjerska odrednica,a ne nacionalna.Srbija je Sumadija,Ras .Sto se tice Hercegovine ona je bliza crnogorskom mentalitetu,nego recimo Pljevlja koja su bliza sandzackom,srbijanskom.Srbi su kao narod izmisljeni od strane Vizantije koja je od Slovena pravila Srbe da bi stitili zapadne granice(to isto je radio Karlo I od Slovena praveci Hrvate,da bi zastitio istocne granice).Naravno Juzni Sloveni zive bez centralisticke vlasti ,pa su podlozni tome.Potpuno isti jezik je dokaz slovenski,Ali ne ,vi tvrdite da su Srbi stariji od Slovena I da hrvati poticu od Srba,sto je takav nonsens.Ne mogu biti stariji od roda,a politicki,religijski mogu biti sta zelis.Pozdrav,istorija 10 vijeka…
Sto se onda nevratis srpskoj vjeri nego si prevjerio kao i Misja.
Sto se ne vratis Perunu,svojim djedovima,nego propagiras sektu jevrejsku odje?
Tacno sa istorijskog i kulturnog gledista – svi smo mi Sloveni. Medjutim nacije se formiraju na osnovu drzava u toku 19-og vijeka pa je tako na tom osnovu nastala i crnogroska nacia. U svakom pogledu ravnopravna sa srpskom.
A NIKOLA PETANOVIĆ gospodine Grubacu? Što je on pisao o crnogorskoj naciji 1927-1931? Da je istorijska nacija i da su Crnogorci Dukljanski sloveni sa ilirsko-romanskim supstratom. A inž. i prof. Pavle Mišoj Popović 1921 godine iz Rima piše:“Rim, 29. maja 1921.godine u pismu (knjizi) upućenoj Rejmondu Poankaru,
Bivsi Predsjedniku Republike Francuske
Pariz
Gospodine Predsjedniče,
…Kad je banda Pašićevih, Vesnićevih, Deniovih, Govenovih i Sijovih pljačkaša zaposjela moju jadnu Otadžbinu, Velikodušni Francuzi Franše Despere i Venel su pomagali « oslobodiocima » da uguše u krvi revoluciju savezničkog naroda Crne Gore. Jos gore: slavni uniformisani Francuz je iskorišten da zaštiti protiv beznadežne rulje izdajnike našeg naroda. To se kod nas drugačijih smrtnika zove raditi policijski posao, posao koji, istina, nije ni najmanje nečasan kada služi u svrhu javne bezbjednosti, no ipak degradirajući kada ga obavljaju lideri naroda koji djelaju u ime nasljednika « dobrotvora ljudskog roda».
Međutim, avaj! Ta se nesrećna priča ovdje ne završava.
Zapravo, tokom posljednjeg zabašurivanja volje crnogorskog naroda, 28. novembra prošle godine, diplomatija Vaše zemlje je požurila da preuzme inicijativu i da zvanično prizna ankesiju Crne Gore Srbiji. Vjerovatno je to učinila iz straha da će proboljševički i antisrpski glas, i krvave i svakodnevne borbe jadnog i ogorčenog naroda, na kraju krajeva, otvoriti oči javnog mnjenja svijeta i onda omanuti sa tako teško i skupo pripremanim zadatim udaracem ? Tako je, sljedstveno ulozi čuvara svojih miljenika iz Beograda, francuska diplomatija gospodina Lejga natjerala da potpiše dokument koji sankcioniše brutalno otimanje hiljadugodišnje slobode našeg malenog naroda.
Takve su ključne tačke tužnog crnogorskog slučaja; one u potpunosti, po mom mišljenju, opravdavaju ocjenu koju sam naveo gore, a, ubijeđen sam da nema Francuza dostojnog tog imena i velikodušnih tradicija njene viteške nacije koji, jednom kad razumije, neće cijeniti da je serija nepravdi koje su počinjene prema našoj nesrećnoj zemlji nedostojna moderne civilizacije i njene kolijevke: Francuske.
No, nakon te sumarne i iskrene studije rezultata, budimo hrabri i vratimo se uzrocima. Čini mi se logično da, prije nego što donesemo odluku da smo, makar približno, upoznati sa predmetnim pitanjem. Ali ako pitamo francuske državnike koja je količina njihovog poznavanja crnogorskog naroda, koji će biti njihov odgovor? Ja ću umjesto njih odgovoriti, tim prije što sam imao prilike da istražujem najvažnije izvore francuske književnosti po tom pitanju. Stavimo po strani sva fraziranja, kao i izvjestan broj manje ili više istinitih i zanimljivih anegdoti koje uvećavaju znanja Vaših sunarodnika o nama, sva francuska nauka o savezničkoj Crnoj Gori se može rezimirati u sljedećim tačkama, nabrajanju za koje je previše i prstiju na samo jednoj ruci:
1° Crna Gora je gnijezdo divljih gorštaka koji su se dugo sa Turcima svađali.
(Oni među vama koji su neke informacije crpili od njemačkih i austrijskih « Schriftsteller » , koji su tad bili u modi čak i kod vas, bi ovakve gorštake okarakterisali kao razbojnike).
2° Ova je zemlja, kaže se, brdovita i siromašna.
(Netačnost ovog posljednjeg opisa je poznata Vašim državnicima koji su zainteresovani za planirane koncesije francusko-srpskih, holandskih banaka itd.).
3° Kćerka kralja Nikole je udata za italijanskog kralja.
Ovdje se navođenje završava. Međutim, nekoliko « bolje informisanih » državnika bi dodali još nekoliko uvrjedljivih epiteta za pokojnog kralja Nikolu i nekoliko ironičnih rečenica za malo Kraljevstvo.
No niko se od njih ne bi usudio da uđe u ozbiljnu i pametnu diskusiju, jer bi bio prinuđen da prizna da su njegovi izvori informacija bili, ili neka gospođa iz srpske kolonije, ili her Masarik, ili gospodin Pašić, ili, najzad, taj i taj drugi crnogorski Boljševik. Ukratko, nepristrasne preporuke koje bi dao, na primjer, gospodin Dode o gospodinu Kajou, ili ovaj o gospodinu Klemansou!
Što se tiče prosvijećenosti Vaših diplomatskih agenata koji su boravili u našoj zemlji, ne vjerujem da je nešto značajna, naročito prosvijećenost onog koji privremeno zatvara njihovu listu, jer i ako je briljirao u vješto ukombinovanoj izložbi anegdoti, njegovo nepoznavanje naroda i zemlje se jednačilo sa neusklađenostima u ocjenama događaja koji su se odigravali oko njih.
E pa u ruke gospode koja ima slično poznavanje naše slavne prošlosti i naših sadašnjih aspiracija i potreba, je Proviđenje (potpomognuto naivnošću naših političara) imalo zadovoljstvo da stavi sudbinu moje jadne i junačke Otadžbine! Da bi se sačuvala naša sloboda i čast, trebalo je, tokom dugih vjekova, natopiti svaki kamen, svako parče naše svete zemlje, najčistijom krvlju naših slavnih predaka, a potom u inostranstvo odnijeti to posebno dobro, to jedino nasljeđe, i položiti ga na noge tobožnjih prijatelja, kako bi mogli kad im je volja da je unište samo jednim potezom pera! Užasan je i ironičan rezultat uzvišene žrtve tolikih generacija !!
Dozvolite mi, gospodine Predsjedniče, da makar na trenutak i u dubini Vaše duše kažem – da smo sa Vašom dragom Francuskom učinili ono što smo učinili sa jadnom Crnom Gorom, Vi biste se osjetili poniženim kao čovjek, a smrtno ranjen kao patriota. I u mojoj boli, ostaje mi da postavim pitanje i doznam s kojim pravom zvanična Francuska, kao i sve druge savezničke, pridružene ili druge zemlje pretenduju da regulišu pitanje postojanja naše (zemlje), koju smo mi stvorili, podržali, sačuvali, ne samo što nas nijesu podržali, nego su bili protiv. I iskreno, ne mogu naći drugog odgovora i drugog prava osim njihovog interesa i pohlepe, i, samim tim, autoritet koji im daje njihova vojska i flota.
Ali, pošto slabi ne treba da iskazuju svoju patnju, utjehu treba tražiti u rezonovanju. Želim isto tako Vašoj Ekselenciji da ukažem na ono malo što je trebalo znati kako se ne bi počinile nevjerovatne greške i nepravde koje su moje sunarodnike koštaše toliko hiljada života, koje prouzrokovaše pljačkanje i požare hiljade domova i dobara i promijeniše ponosno « gnijezdo orlova » u beskrajno groblje.
Najprije, činjenica da gorštaci Crne Gore vjekovima sačuvaše svoju slobodu, dok su svi ostali narodi bili potčinjeni Turcima, nije puk slučaj. Nešto drugo tome ovdje mora biti uzrok. A to nešto je snaga sličnosti sa precima, koja će dovesti do toga da mi ostali Crnogorci budemo, uprkos svim makijavelističkim kombinacijama sačinjenim oko vaših zelenih stolova uvijek Crnogorci. Vjekovi ne prolaze pored naroda a da ne oblikuju njihov kolektivni karakter koji, jednom kad je stvoren, postaje odlučujući faktor u određenju sudbine. Crnogorski narod, ni ne znajući da oponaša Periklea, je tradicionalno živio slijedeći njegovu filozofsku maksimu, a to je : sreća je u slobodi, a sloboda u hrabrosti. Duga i krvava bitka, praktični primjer te maksime, je kod našeg naroda razvila koncepciju života koja je dijametralno različita od shvatanja života kao mučeničkog i unižavajućeg koji je utisnut u kolektivnom karakteru Srbijanaca. Otud prezir i naivnost, u državnickim poslovima, naših političara (na primjer, naš ulazak u rat bez bilo kakvog sporazuma ili cjenkanja; naše bezgranično povjerenje u pravdu Vlade Francuske, i vlade Saveznika, itd, itd.), podlost i perfidnost kod srbijanskih šefova. Egoizam ovih posljednjih je, uostalom, karakterna crta svekolikog političkog djelovanja koje razvijaju od trenutka svog skorijeg oslobođenja. Pogledajte ih, a da govorimo samo o ratovima 1862, 1869, 1875, 1876, 1882, 1908, 1913. godine: svaki put kad huškaju na rat, ili u njemu ne učestvuju, ili zaključuju odvojeni mir, ili se, naposljetku, povlače pred neprijateljskom prijetnjom, ostavljajući nas gorštake koji su se za njih borili, da se snalaze kako mogu.
Sa prolaskom vjekova se kod naroda desi ili da se sjedini ono što je blisko, ili se u potpunosti razdvoji ono što je rastavljeno, a pored toga što se stvorilo to različito poimanje života, ovim prolaskom je i fizička sličnost ovih naroda postala krajnje različita. Pozovimo se, na primjer, na antropološke radove gospodina profesora Eužena Pitara (« Narodi Balkana », izdanje Žorž, Ženeva 1920. godina ; strana 133-134).
Pogledajte što on, između ostalog, kaže:
« Dakle, kad konstatujemo ove činjenice, ne treba se čuditi ukoliko nam se učini da etnički karakteri Crnogoraca treba da budu bliski, čak vrlo bliski karakterima Hercegovaca i Bosanaca, a da to nisu sa karakterima Srba Kraljevine koji, kao što smo vidjeli u prethodnom poglavlju, (autor nalazi kod Srbijanaca dolihocefaličan tip) se samo djelimično vežu za jadranski tip i čija lobanja daleko od brahicefalije koja je ovom tipu svojstvena. «
« Ovu etničku grupu – jednu od najinteresantnijih u Evropi- smatramo potomcima Ilira. »
Beskorisno bi bilo ukazivati na mnoge druge značajne pojedinosti koje crnogorskom narodu daju karakter jedne dobro definisane nacije, ali, čak poznavanje onoga što je upravo skicirano bi bilo dovoljno francuskim državnicima da ne dozvole da ih (makar ne do kraja) uvuku u avanturu, kao što učiniše u crnogorskom slučaju. „
Kralj Nikola= Velikosrbin! Totalni!
Ne mere biti,nedaju Cosa Nole i Serbo?
Velikosrpstvo je kralj Nikola najbolje propagirao.
Pocrkati im se moze, a dokazati suprotno ne moze.
Nikola je bio 1000 % Srbin.
Kralj Nikola= Velikosrbin! Totalni!
Što vele „Ne traži ništa novo nego carstvo Bodinovo“ !
Znao je crnogorski kralj za Dukljansko kraljevstvo , zato je i tražio stare Dukljanske granice .
Nego Vośa , reci nam kako se pisa u vojnu knjižicu JNA ?
А види се масја да си доушник.Само ,,књижица ЈНА..,,коју сте ви бошњаци на крају и издали.Ниво твоје ,,аргументоване,, дискусије јесте на нивоу биједног доушника.ПС ипак ми поздрави Ђурђевића Тару …комшије смо.Или по Српски суседи.