Крах црногорских федералиста као усуд – 17. април 1941.
1 min read
Секула Дрљевић
Црногорској јавности је кроз текстове, па и телевизијске серијале, много тога речено о Божићној побуни, црногорским комитима и црногорским федералистима, те о њиховој борби “За право, част и слободу Црне Горе” од 1918. до 1929. године. Наравно, уз мноштво фундаменталних фалсификата које спинује данашња власт, о којима је јавност већ упозната.
Ипак, та прича о црногорским федералистима има два лица и, дакако- два полувремена. Прво полувријеме, период од 1918. до 1929. године, је било вријеме када је идеја црногорских федералиста била јасна, као и њен циљ. Друго полувријеме је отпочело 1941. године када је та идеја стављена на практичну пробу времена, а њени носиоци бачени у околности које су доносиле разријешење многих дилема о њима самима.
За бивше црногорске комите и њихове политичке вође, црногорске федералисте, 1941. година је дошла као усуд. Она је требала разријешити спорни моменат- да ли су црногорски федералисти “вукови или лисице”. Та година је дошла као врховни судија који ће провјерити силу њихове идеје, вјере у идеју и могућност њеног остварења, као и снагу да се изборе “За право, част и слободу Црне Горе”.
И тако, силе Осовине су 6. априла 1941. године напале на Краљевину Југославију, а лидери Црногорског покрета (федералиста) су напокон видјели шансу за остварење својих идеја. Кренули су у стварање “независне Црне Горе” под италијанским протекторатом, мада- унапријед је било јасно да протекторат и независност не иду “руку под руку”. Тачније, што је протекторат јачи, а окупација тврђа- то је “независност” тања, или нестаје- што је логично.
Политичка активност у правцу стварања “независне Црне Горе” је отпочела из два правца. Из Загреба, центра НДХ, одакле су одмах почели дејствовати Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, али и са Цетиња гдје су се као “носиоци државне независности под Италијанима” појавили црногорски федералисти- Јово Поповић и Душан Вучинић. Ипак, причу ћемо почети из Загреба, главног града НДХ, јер је она кренула прва и то- моментално.
Иницијатива из усташког Загреба – „заробљени Црногорац је пријатељ“?!
Историчар, др Растислав В. Петровић је у својој књизи “Црногорске усташе”(1*) описао догађаје у Загребу на следећи начин:
“Истог дана када је створена Независна Држава Хрватска, црногорски студенти у Загребу, окупљени у Клубу академске омладине „Његош“, написали су „Проглас” који су сутрадан, 11. априла 1941. године, објавили у усташком листу “Хрватски народ” под насловом “Црногорци траже неовисну државу”.
У прогласу црногорских студената се каже: „Да би се олакшао положај Црногорског народа у овим судбоносним и хисторијским тренуцима и да би му се омогућило да до краја скине са свог врата ропски јарам који му је био наметнут 1918. године присилним припајањем Србији од стране властитих савезника, Привремени акциони одбор Црногораца у Загребу, главном граду слободне Хрватске Државе (НДХ, оп. а.), апелира овим на савезничке пријатељске војске Њемачке и Италије да се при запосиједању црногорског државног територија понашају као да су у пријатељској земљи и да са заробљеним Црногорцима поступају као са припадницима пријатељског народа те да им што прије омогуће повратак у домовину.
Молимо пријатељске и савезничке радио станице да овом апелу даду што већи публицитет и да га у више наврата понове. Живјела слободна Држава Црна Гора! Живио вођа Црногорског народа др Секула Дрљевић! Живјела слободна Држава Хрватска (НДХ, оп. а.)! Живјели наши моћни савезници.”
Значи, у исти дан када је створена НДХ (10. априла 1941.г.) хрватске усташе су преко “црногорских студената” инаугурисале Секулу Дрљевића за вођу будуће НДЦГ, а то је било- чак седам дана прије капитулације Краљевине Југославије. Иначе, нема никакве сумње да је овај проглас “црногорских студената” у Загребу срочио Савић Марковић Штедимлија, у сагласности са Секулом Дрљевићем.
Колико су њих двојица били неадекватни најбоље свједочи фрагмент Прогласа гдје кажу да ће „ропски јарам који је Црној Гори био наметнут 1918. године“ скинути- „савезничке пријатељске војске Њемачке и Италије запосиједањем црногорског државног територија“, те молба нацистима да „заробљене Црногорце третирају као пријатеље“?!
Елем, управо 11. априла, на дан када је објављен Проглас црногорских студената, а један дан послије успостављања НДХ, Дрљевић је из Земуна, гдје је живио, дошао у Загреб да у њему “завршава започети посао стварања марионетске НДЦГ”.
Публицитет му је дао усташки лист “Хрватски народ” који је 13. априла 1941. године објавио следећу вијест: “Јучер је у Загребу допутовао вођа Црногорског ослободилачког народног покрета г. Секула Дрљевић, бивши министар и народни посланик…
Сада је дошао моменат када ће се моћи остварити тежње и права Црногораца који на челу са својим вођом др. Дрљевићем траже Неовисну Државу Црну Гору. У Загребу се већ приступило формирању Привременог одбора за ослобођење Црне Горе, на челу којег ће стајати др Дрљевић са својим најближим сурадницима.”
Дакле, први центар наметања будуће квинслишке власти у Црној Гори је био усташки Загреб, гдје је руководство монструозне НДХ, кријући се иза леђа “црногорских студената”, за поглавника марионетске државе пројектовало Секулу Дрљевића.
Италијани као „ослободиоци“: “Живјела слободна Црна Гора”
На другој страни, претходница италијанске окупационе војске је у Црну Гору ушла 17. априла 1941.године. О томе шта се потом дешавало, на врло прецизан начин је хронолошки описао црногорски историчар комунистичке провинијенције др. Радоје Пајовић у својој књизи- “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.” (2*)
Како су зеленаши медијски дочекали Италијане на Цетињу, др Пајовић пише: “Један дио вођства Црногорске федералистичке странке дочекао је италијанске трупе као „ослободиоце“. На Цетињу је 19. априла 1941. године изишао први број “Гласа Црногорца”, који је преко читаве прве стране објавио паролу црногорских сепаратиста “Живјела слободна Црна Гора”.
Подгоричка “Зета”, која се сматрала као незванични орган Црногорске федералистичке странке, поново је почела да излази 24. априла, објавивши уводник под насловом: “Црногорски народе, срећна ти слободна Црна Гора”.
У том уводнику се сепаратистичка акција појединих југословенских земаља, одобрава и назива спасавањем „самих себе“. Једна група водећих личности из Црногорске федералистичке странке дочекала је италијанске трупе под именом Комитета за ослобођење Црне Горе.” (2*, стр. 50.)
О томе како су направљени контакти црногорских федералиста са Италијанима, др Пајовић каже: “С италијанском претходницом, која је 17. априла ушла у Црну Гору, налазио се и Лорусо, шеф италијанске пропаганде у Тирани, који је имао задатак да по већ пробаној италијанској формули пронађе подесне личности за формирање квислиншке власти.
Лорусо је истог дана ступио у контакт са неким личностима из вођства Црногорске федералистичке странке, заправо с онима који су на дан уласка италијанских трупа затекле на Цетињу. Међу првим најзапаженијим личностима с којима су Италијани успоставили тијесни контакт били су Јово Поповић и Душан Вучинић.
Поповић и Вучинић са групом сепаратиста из вођства Црногорске федералистичке странке преузели су општинску управу у своје руке, затим су формирали један одбор, назвавши га Привремени управни одбор, који је преузео власт (у Бановини) од тадашњег бана Блажа Ђукановића.
Привремени управни одбор је истог дана издао проглас у коме се каже да су силе Осовине ослободиле Црну Гору од двадесетогодишњег југословенског ропства и да су створени услови за „васпостављање старе племените и поносне Црногорске државе“. (2*, стр. 50.)
Елем, ови инсерти из Загреба и са Цетиња показују да су Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија и дио виђенијих црногорских федералиста улазак италијанских трупа у Црну Гору, што је представљало акт класичне окупације, доживљавали као “ослобођење Црне Горе од југословенског ропства”. Покличи- “Живјела слободна Црна Гора” и “Црногорски народе, срећна ти слободна Црна Гора”, са моменталним преузимањем власти у институцијама Зетске бановине на Цетињу- су свједочанство да су они себе сматрали новим господарима Црне Горе. Вјеровали су да ће тај факт, који је постојао само у њиховим главама- признати и уважавати Италијани и Дуче.
Фиктивна власт уз “изражавање понизности и захвалности” Дучеу
И тако, вјерујући да су господари ситуације, црногорски федералисти су одлучили да Привремени управни одбор одмах прерасте у Привремени административни црногорски комитет, који је требало да представља провизорну Владу и у потпуности замијени бановинску власт. Ко се у том Комитету ликова одушевљених италијанском окупацијом налазио, др Пајовић каже:
“Дефинитивно утврђена листа чланова Комитета изгледала је овако: Јово Поповић, предсједник, Михаило Ивановић, почасни предсједник, и чланови: Душан Вучинић, инж. Богдан Ивановић, др Јован Клисић, Саво Милуновић, Петар Ломпар, др Иво Јовићевић, Крсто Петровић, Ђуро Ђуришић, Иво Радоњић, Васо Бановић и Ђуро Поповић. Неки су од ових унесени у списак и без пристанка као на примјер Саво Милуновић који се касније прикључио народно- ослободилачном покрету…
У пригодном прогласу истакнуто је да је Комитет формиран 17. априла, на дан уласка окупаторских трупа у Црну Гору, што је требало да има одређену симболику и повезаност са окупатором, мада је дефинитивна листа утврђена, како изгледа, бар дан касније. (2*, стр. 51.)
Послије формирања Комитета, десило се обраћање јавности које др Пајовић описује овако:
“Комитет је изашао пред јавност са прогласом, у коме се каже, да се он конституисао под заштитом фашистичке Италије, да је затим, у споразуму с италијанским војним властима, он замијенио власти бивше југословенске државе и преузео дужност да „осигура нормално функционисање живота и дјелатности земље„.
Обавијештавајући јавност да је за своју акцију затражио подршку Мусолинија, Комитет је позвао Цетиње „да овај догађај од највећег историјског значаја за Црну Гору и њен Народ схвати озбиљно како му то и доликује, те да свако без разлике на доба и положај извршава своје дужности за добробит Црне Горе и њеног напаћеног народа“. (Глас Црногорца, орган Привременог административног комитета, бр. 1, Цетиње, 19. маја 1941.)
Чланoви комитета су затим развили црногорске и италијанске заставе на бившем Краљевом двору и другим јавним зградама. Послије тога, Комитет је упутио поздравне телеграме италијанском краљу, Мусолинију и министру спољних послова грофу Ћану, изражавајући им понизност и захвалност што су их „ослободили од србијанског угњетавања„. (2*, стр 51./52.)
Овај Комитет је потом формирао локалну власт на Ријеци Црнојевића, у Подгорици, Бару, Улцињу, Даниловграду, Никшићу, Шавнику, Колашину и Андријевици.
Kaкo су себе сматрали привременом Владом, то су и подијелили ресоре на следећи начин: “Јово Поповић- предсједник Комитета и министар спољних послова; Душан Вучинић- министар правде, црквених послова и просвјете; инж. Богдан Ивановић- министар саобраћаја, пошта, телеграфа и телефона; др Јован Клисић- министар за социјалну политику , народно здравље и исхрану; др Иво Јовићевић- министар унутрашњих послова — полиције; Петар Ломпар- министар финансија, трговине и индустрије; Крсто Петровић- министар државних добара. (2*, стр. 52.)
Да власт коју су формирали црногорски федералисти није била аутономна, како су то представљали, свједочи чињеница да је Привремени црногорски административни комитет на Цетињу био подређен команданту италијанске дивизије Месина, чије се сједиште налазило управо на Цетињу.
У овим поступцима се види очигледна непринципјелност дијела руководства црногорских федералиста. Они, који су од 1918. године па надаље говорили- да је “србијанска војска окупирала Црну Гору”, те да су “србијански команданти тада њоме упорављали”, момeнтално су се 1941. године ставили под команду, ни мање нити више- команданта италијанске дивизије Месина, која је била ту као беспорни факт окупације Црне Горе.
Наравно, могуће је да су тада наивно вјеровали да је то само привремено, те да ће Црна Гора ипак стећи “пуну независност”, а они постати врховна власт помало марионетске државе?!
Међутим, то не мијења чињеницу да су сопствене принципе прекршили, те да је за њих термин „окупатор“ биo јако растегљив појам. Ова системска грешка црногорских федералиста их је јако брзо одвела у понизни и недостојни положај.
„Црногорска Влада“ зеленаша добија отказ из Албаније
Црногорски федералисти су глумили власт тачно десет дана, када се десилa важна одлука италијанског команданта из Албаније следеће садржине:
“Наредбом команданта италијанских оружаних снага у Албанији генерала Уга Кавалера од 28. априла 1941. годиве формиран је за територију Црне Горе Цивилни комесаријат на челу са цивилним комесаром са сједиштем на Цетињу… Цивилни комесар је био потчињен команданту оружаних снага Албаније. За првог цивилног комесара постављен је гроф Серафино Мацолини, високи функционер италијанског Министарства иностраних послова.” (2*, стр. 54.)
Тако је “црногорска Влада”, коју су формирали федералисти 18. априла 1941. на Цетињу, доживјела тешки ударац. Само послије 10. дана- 28. априла 1941. године- њихова тужна “власт” је поклоњена грофу Серафину Мацолинију који је, да брука буде већа- био потчињен команданту оружаних снага Албаније. Ипак, имали су још седам дана да уживају у нади да самопроглашену власт неће изгубити, послије чега их је Мацолини енергично одстранио!
Како се то десило, др Пајовић објашњава: “Мацолини је дошао у Црну Гору и започео своју мисију 30. априла. Дошао је с унапријед припремљенигм планом да успостави окупаторску цивилну власт и припреми терен за проглашење „независне“ Црне Горе под италијански протекторатом.” (2*, стр. 54.)
“У духу инструкција које је добио и изјаве коју је дао црногорским колаборационистима, Мацолини је организовао Цивилни комесаријат који је преузео сву грађанску власт.
Одлуком цивилног комесара од 5. маја 1941. године распуштен је Привремени црногорски административни комитет, а сву његову имовину преузео је Цивилни комесаријат. Распуштањем Привременог административног комитета на Цетињу престала је власт и мјесних комитета у унутрашњости.” (2*, стр. 55.)
Како је „црногорска Влада“ укинута декретом грофа Мацолинија 5. маја 1941. године- испада да је она, као илузија црногорских федералиста- постојала је само седамнаест дана. Сву њену имовину, коју су федералисти насилно преузели од Зетске бановине и сматрали својом, отео је гроф Мацолини.
Црногорски федералисти на локалном нивоу заблуда
Исто се десило и на локалном нивоу- гдје су органи локалне управе, које су поставили црногорски федералисти, такође били збрисани вољом грофа Мацолинија. О томе, ко је од стране црногорских федералиста био постављен као власт на терену послије уласка окупационих трупа, имамо следећи инсерт- гдје др Пајовић каже:
“На иницијативу Лоруеоа, који се након формирања квислиншке власти на Цетињу вратио у Албанију, Привремени административни комитет је приступио формирању мјесних комитета по унутрашњости. У ове комитете су постављени претежно чланови Црногорске федералистичке странке, понекад и без сагласности, а понегдје су, иако рјеђе, именовани и људи из дотадашњег апарата грађанске власти. Међу овим првим било је и родољуба, који ће се раније или касније прикључити народноослободилачком покрету.
Привремени административни комитет је 22. априла послао свога члана Душана Вучинића у Подгорицу, са задатком да формира мјесни привремени административни комитет. Привремени црногорски комитет у Подгорици, који је већ 23. априла преузео власт у срезу, био је састављен од сљедећих личности: Станко Марковић, др Новица Радовић, др Драгиша Мијатовић, Благота Мартиновић, Митар Лаковић и други.
Мјесни комитет је за начелника среза подгоричког поставио Митра Лаковића, за предсједника градске полиције Благоту Мартиновића, а за предсједника Градског поглаварства (Општине) Станка Мартиновића.
Мјесни привремени административни комитет на Ријеци Црнојевића основан је 24. априла. За његовог предсједника постављен је Јован Б. Вујовић, а за потпредсједника Блажо И. Вучковић… Јован Вујовић је погинуо 18. јула 1943. године као народни непријатељ…
Готово истовремено формирају се мјесни комитети у Бару, Улцињу, Даниловграду, Никшићу, Шавнику, Колашину и Андријевици. Мјесни комитет у Бару одмах је успоставио квислиншку власт.
За новог среског начелника поставио је Николу Дебељу (умро, касније, у италијанском логору), а за предсједника општине Пера Јовановића. За предсједника Комитета у Улцињу постављен је Марко Чермак, који је истовремено био и предсједник општине, док је секретар Комитета, односно општине, био Филип Вучковић.
За предсједника комитета у Даниловграду постављен је Суља Шарановић, који је истовремено постављен и за среског начелника, док је за предсједника градске општине постављен Јоксим Радовић. За предсједника Привременог комитета у Никшићу постављен је Лука Никчевић, који је истовремено постављен и за предсједника градске општине. Међутим, како изгледа, до формирања комитета у Никшићу није ни дошло…
Запажа се да су сепаратисти имали извјестан утицај углавном у Црној Гори до Првог балканског рата, а нарочито у старој Црној Гори, заправо у оним крајевима гдје је Црногорска федералистичка странка имала своје присталице. У сјеверним и сјевероисточним крајевима Црне Горе Црногорска федералистичка странка, односно у току рата сепаратисти, нијесу имали неког утицаја…
Тако су сепаратисти уз помоћ окупатора ликвидирали дотадашњу југословенску управну власт на подручју Зетске бановине и формирали квислиншку власт у Црној Гори.
… Привремени мјесни комитети у унутрашњости били су подређени окупаторским војним командама мјеста, које су успостављене готово истовремено кад и комитети.” (2*, стр. 52, 53, 54)
Гроф Мацолини црногорским федералистима одузима и локалну власт
Смакнувши самовољно формирану власт црногорских федералиста на нивоу цијеле окупиране територије, гроф Мацолини је одлучио да им узме власт и у среским мјестима:
Како је то извео, др Пајовић каже: “Цивилни комесар је предузео мјере за успостављање италијанске цивилне власти и у унутрашњости. Од 6. маја до 15. јуна Мацолини је наименовао цивилне делегате, који су имали задатак да у својству изасланика цивилног комесара преузму вођење грађанске управе у свим среским мјестима”. (2*, стр. 56.)
Црногорски федералисти, који су већ имали цивилну власт на терену подређену окупаторској команди мјеста, вјероватно су мислили да ће цивилни делегати по среским мјестима које постави гроф Серафимо Мацолини бити црногорски федералисти, што је било реално и очекивати. Ипак, погријешили су! Гроф Мацолини им ни то није дао, већ су његове одлуке биле овакве:
“За цивилне делегате постављени су сљедећи италијански функционери: у Цетињу мајор и адвокат Брунето Калођеро, у Котору кр. генерални конзул Амедео Мамалела, у Бијелом Пољу поручник Ђиантурко Вицко, у Никшићу капетан Маравале Лудвиг, у Подгорици мајор Скопони Бјекосалв, у Беранама потпоручник Трупиано Франо, у Даниловграду поручник Фавенто Назаро, у Андријевици поручник Куртони Јосип, у Колашину поручник Фризари Виро, у Бару витез часник Иван (Ђовани) Милета, у Шавнику др Шиака Арналдо, у Чајничу, гдје су 11. маја Италијани преузели власт од усташа- др Фузаро Салваторе и у Пљевљима мајор Санторе Олимпо (Глас Црногорца, орган ЦКЦГ, бр. 1, 2 и бр. 10, 1941. АИИ—Т, VIII 1м-1-14 (45). (2*, стр. 56.)
Црногорски федералисти су тако изгубили власт и на локалном нивоу. Како им је већ била укинута „црногорска Влада“, Италијани су одлучили да им дају мјеста формалних савјетника окупационе власти. Наиме, Мацолини је формирао савјетодавни орган- Консулту, тако да су мјесто савјетника окупационе власти добила шесторица зеленаша:
“Цивилни комесар је 18. маја 1941. наименовао на мјесто Привременог административног комитета- Савјетодавно вијеће Црногораца (Консулта). Вијеће је имало савjетодавни карактер, и није могло имати никакав одлучујући утицај…
Вијеће је имало шест чланова, и то: Михаило Ивановић, почасни предсједник, Јово Поповић, предсједник, и чланови: Петар Пламенац, Душан Вучинић, Секула Дрљевић, и, као представник цркве, Симо Мартиновић.” (2*, стр. 55.)
Колика је „снага“ ове „Консулте“ била, најбоље се види по сакаћењу територије Зетске бановине (коју су црногорски федералисти видјели као основу „обновљене Црне Горе“). Не само да су изгубили Источну Херцеговину, Санџак, Косово, Метохију, већ и Боку Которску, Улцињ, Рожаје, Плав, Гусиње, Тузи и неке друге дјелове Подгоричког среза.
Консулта није могла спријечити да италијански окупатори конфискују сву државну имовину на тој осакаћеној територији, као и да против правних норми окупације преузму цивилну судску власт, и много чега другог- што ће бити тема наредног текста.
Слом црногорских федералиста, етички подвиг принца Михаила
Све ово говори да Италијани нису уважавали црногорске федералисте, чак ни као слуге окупационог режима. Италијанима је било потребно само неколико недјеља да им почисте све организационе шеме, укину “сву љепоту формирања власти” и сведу их на ниво ништавности.
Црногорски федералисти су те кобне 1941. године ударили главом у стијену, спотакли се и пали на историјском испиту- направивши од сопствене горде пароле “За право, част и слободу Црне Горе” апсурдни комадић прошлости.
Ипак, и поред свега тога, црногорски федералисти су авантуристички ишли ка бесмисленом циркусу који се звао Петровданска скупштина- да би у њему били декор окупационе власти која их је пар мјесеци раније самљела. Дакако, не сви! Један дио црногорских федералиста је ипак одлучио да пружи отпор таквом лудилу својих супартијаца, а у наредном тексту ће бити прича и о њима. Други дио црногорских федералиста, на челу са суманутим Секулом Дрљевићем, је одлучио да лицем падне у глиб и апсурд свог политичког ангажмана доведе до краја.
Нема сумње. црногорски федералисти 1941. уопште нису личили на себе из 1918. Крајње искривљивање своје политичке идеје, жеља да се она оствари по било коју цијену, водило их је ка идејном самоуништењу и потпуном губитку личне и политичке части и достојанства.
За разлику од њих, принц Михаило Петровић, којем су црногорски федералисти и Италијани нудили да буде краљ такве творевине под називом Црна Гора, је био човјек изванредних моралних карактеристика.
У дневнику Грофа Ћана је записано да је принц Михаило одбио круну такве државе, те италијанском конзулу маркизу Сери ди Касано рекао да “не жели да се компромитује”, те да “очекује да ће Италија и Њемачка на крају крајева добити тешке батине”, закључујући “да је свако ратно рјешење пролазно и привремено”. Кнез Мирко је тако, врло лако, иако у рукама Гестапоа у моменту понуде круне- ријешио дилему опредијељења између царства небеског и царства земаљског! У исто вријеме, дио црногорских федералисте је ишао у провалију, срљајући пут ње против природне логике и здравог разума.
Референце:
1* (др Растислав В. Петровић, “Црногорске усташе”, Форма ГИП, Београд 2005.)
2* (др Радоје Пајовић, “Контрареволуција у Црној Гори: Четнички и федералистички покрет 1941.-1945.”, Обод, Цетиње 1977.)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
SMRT KOMUNIZMU!
NE NO VAMA KOJI NI POSLIJE 76 GODINA -NEZNATE DA U CRNOJ GORI NISU POSTOJALI FEDERALISTI NEGO FAŠISTI PODANICI USTAŠKO ČETNIČKO ZELENAŠKE FAŠISTIČKE MoNtEkstremističke „OVRA“ organizacije-agenta ustaško četničkog zelenaša SEKULJA DRLJEVIĆA…!
Душан Буковић:
ЧЛАНАК ПЕРЕ ПОПИВОДЕ
Одмах
после резолуције информбироа Попивода је побегао из Југославије у Совјетски
Савез 1948. године. Побегао је у јеку страшних злочина над извесним „српским“
комунистима, када их је Брозова великохрватска, гестаповска, фашистичка,
фабијанска, интермариумска и интернационалистичка београдска рајетинска клика,
Удба и милиција хапсила и инсценирала њихова убиства под разним изговорима…
(Види: Удба уводи милицију у своје крваве злочине, „Под заставом
интернационализма“, Огран југословенских комуниста полит-емиграната у НР
Румунији, број 10, 1.Х.1949).
Броз је на нашу српску жалост познат и по томе да је дошао из Хрватске у Србију
да покрене диверзантске акције и точак „буржоаско-демократске“ револуције која
је била само нагли прелаз у великохрватску и пролетерску и да је као Павелићев
агент злоупотребио део србског народа да се бори против сопствених интереса.
Као и
сваки издајници, тако су и извесни “српски” комунисти-рајетини прелазили преко
интереса своје отаџбине и своје нације из које су потицали. Потпуно су
занемарили чињеницу да и у другим идеологијама, догмама и национализмима има
империјализма, али их нису нападали јер су васпитавани на јаслама
бечко-берлинских марксиста баљезгара да је само србски и руски народ
„хегемонистички и угњетачки“ и да их зато треба разбити, обесправити, потлачити
и осакатити.
Тако су
„српске“ комунисте учили бечко-берлински марксисти баљезгари, фабијанци,
бундисти, интермариумисти и бољшевици, који су имали седиште свог Генералног
Савета Интернационале Карла Маркса у Њујорку од 1872. године.
Такође,
имајући у виду да их је тако учио и совјетски диктатор Ј. В. Стаљин, који је
имао као и Броз неколико десетина псеудонима, под којима се скривао (Види:
Simeon Sebag Montefiore, Young Stalin, Toronto, 2007, cтр. 395), да они “имају
право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву
пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом” (Види: Стаљин Ј, Питање
лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).
Имајући на
уму да су у Краљевини Југославији „српски“ комунисти са осталим државним
непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од
њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до
најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на
самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је
крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна
творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тз. „међународне
заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету несерећних,
обесправљених , потлачених и окупираних Срба.
Није на
одмет напоменути да је Перо Попивода говорио извесним партизанима у Словенији о
њиховој чежњи за Совјетским савезом у мају 1943:
„Боримо се за слободу и победу било које словенске покрајине. Сви крајеви
Балкана биће слободни. А када једанпут буду слободни, онда ће једна посебна
делегација, коју ће водити друг Тито, замолити друга Стаљина да нас прими у
свој Савез. Друг Тито, који се бори у Хрватској, истовремено је и словеначки
партизан и спреман је да замоли друга Стаљина да нас укључи у Совјетски Савез
Социјалистичких Република…“
Указали
бисмо да је и Милован Ђилас у „Борби“ од 7. новембра 1942. године између
осталог, писао:
„Бранили
су нам да волимо Совјетски савез. Ми доказујемо данас оружјем у руци да смо га
увек волели… Љубав наша према Совјетском савезу неугасива је, јер она је кроз
крв и огањ постала наш живот, наша будућност, наш опстанак, хлеб наш насушни…“
Попивода
је објавио овај чланак, који преносимо под насловом „Издајничка делатност клике
Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа“ у
информбировским листовима „Под Заставом Интернационализма“ и „За социјалистичку
Југославију“, које су издавали југословенски комунисти полит-емигранти у НР
Румунији и Совјетском Савезу. Он је и данас од интереса за разобличавање
Брозове издајничке и злогласне фашистичке улоге у току Другог светског рата.
На крају
не упуштајући се у никакве друге коментаре да видимо што комунисти сами кажу о
себи.
* * *
Перо
Попивода
(генерал-мајор
Југословенске Армије)
ИЗДАЈНИЧКА
ДЕЛАТНОСТ КЛИКЕ ТИТА-РАНКОВИЋА У ПЕРИОДУ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ
ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА
Садашњи
фашистички управљачи Југославије, а у првом реду њихов главешина Тито, већ
много година се баве хвалисањем својих „заслуга“, које су тобоже они стекли за
време народно-ослободилачке борбе у Југославији против фашистичких окупатора.
Сада је познато да су многи људи из руководства такозване КПЈ већ одавно
плаћени агенти империјалистичких обавештајних служби. Чињенице о подлој
делатности клике Тита-Ранковића потврђују се и тиме, што су Тито и његови
помоћници још у току рата били заклети непријатељи народно-ослободилачког
покрета у Југославији.
Сада многе
чињенице, које су раније биле познате југословенским партизанима, приморавају
нас да поново размотримо догађаје из доба рата. Сада је јасно зашто је
народно-ослободилачки покрет у Југославији од првих дана устанка против
окупатора пролазио више пута кроз огромне потескоће, а партизанске јединице
трпеле велике губитке, и то пре свега у људству. Партизански покрет је више
пута преживљавао тешке кризе, а из последње кризе у 1944 години изашао је само
захваљујући енергичном наступању Совјетске Армије на Балкану, захваљујући
непосредној и одлучујућој помоћи нашој Народно-ослободилачкој Армији од стране
братске Совјетске Армије.
Као члан
КПЈ, активни учесник партизанског покрета и руководилац низа јединица народне
армије од првог дана устанка до краја рата, налазећи се у разним крајевима
Југославије, имао сам могућности да на сопственом искуству видим резултате тих
злочиначких дела, које су Тито и његови саучесници, почињући од 1941 године,
тајно систематски спроводили.
Сада, када
је шпијунска Титова банда коначно раскринкана за своје злочине према народима
Југославије и народима других земаља, неопходно је напоменути неке непобитне
чињенице из периода рата. Познато је да су југословенски партизани у периоду
народног устанка у Црној Гори, који је букнуо у јулу 1941 год., успели за
кратко време да очисте од окупатора готово читаву Црну Гору, изузев три града
(Цетиња, Подгорице и Никшића), који су били блокирани партизанским јединицама.
Услед тога биле су опкољене десетине хиљада војника и официра окупаторске
војске.
Борба
против окупатора вођена је успешно до краја лета 1941 године када су у Црну
Гору стигли Милован Ђилас и Моша Пијаде у својству делегата ЦК КПЈ. Црногорском
народу било је несхватљиво све то што се догодило по доласку тих делегата.
Сада, пошто су постала позната подла дела тих окорелих шпијуна издајника
разумљиво је за кога су и по чијим директивима у то време у Црној Гори радили
ти „делегати“. У то време док је Моша Пијаде почео да организује масовна
стрељања активних партизана и међусобно да завађа Црногорце, распирујући њихову
стару племенску мржњу, Ђилас је захтевао да се прекине оружана борба против
окупатора. Била је достављена директива и саопштење ЦК партије са потписом
Ђиласа – где се говорило о револуцији која је тобоже букнула у Бугарској, као и
о томе да су јединице Совјетске Армије већ ушле у Југославију. Народ је
ликовао, но ускоро је схватио да су Ђиласова „саопштења“ унапред лажно
смишљена. Услед тога наступила је деморализација народних маса и неповерење
према комунистима.
Окупатори
су убрзо отпочели офанзиву против партизана, која је свуда праћена уништавањем
села и градова, масовним стрељањима и терањем људи у концентрационе логоре.
„Делегати“ Ђилас и Пијаде издали су директиву, тражећи да дефинитивно
ликвидирају партизански покрет, у којој су предлагали да се партизански одреди
разделе на по 2-3 човека и да се те мале групе крију од окупатора. Због тога је
окупаторима успело да похватају, баце у концентрационе логоре и униште неколико
хиљада партизанских бораца. Поменута директива довела је до тога да народ није
хтео да крије партизане и називао их је издајницима. Упркос „директиве“ један
мањи део партизана-комуниста пробио се у Босну и сјединио се са српским и
хрватским партизанима.
То су
непобитне чињенице, које до танчина зна сваки Црногорац и Црногорка.
У марту
1943 године, током четврте офанзиве фашиста против Народно-ослободилачке Армије
Југославије, Немци су изненадно и на велико чуђење бораца-партизана предложили
нашој команди преговоре за примирје. Хитлеровци су добро знали да се партизани
налазе у врло тешком положају и сложеној ситуацији. Партизанске јединице је
везивало око пет хиљада рањеника, тифус је косио борце, Немци су затекли
неспремне наше јединице. До последњег дана руководство није говорило о томе да
непријатељ припрема офанзиву. Ради тога је било чудно да су Немци били
иницијатори примирја. На преговоре с Немцима отишао је, у име ЦК и Врховног
штаба, Титов слуга Велебит, који је после рата разобличен као енглески шпијун.
Он се састао с немачком командом негде у долини реке Раме. Немци су били
„великодушни“, предложили су примирје, које је Тито прихватио. Неке наше
јединице су намерно прекршиле примирје и напале Немце, јер су борци почели да
протествују против ма каквих преговора с непријатељем. „Тито намерава да
превари Немце“, – тако је било званично објашњење које су саопштили
партизанима.
Но, врло
брзо после тога партизани су се убедили, да су њих, а не Немце, подло обманули
Тито и његови помоћници. Као резултат преговора с Немцима, главнина
партизанских снага (око 25.000 људи) била је опкољена у реонима базена реке
Таре и Пиве. Титовци су у томе периоду хитно упутили начелника Врховног штаба
друга Арсу Јовановића да руководи војним операцијама у Словенији, а друг Сретен
Жујовић био је једини члан руководства, који се категорички супростављао
Титовом оперативном плану. Жујовић је предложио свој план, који су одбацили
Тито, Ђилас и Ранковић. После тога Жујовић се обратио борцима прве дивизије и
још у току прве ноћи успео да без губитака изведе дивизију из непријатељског
обруча. Другу Жујовићу је успело да осободи део партизана, нападајући
непријатеља с леђа снагама двизије. Немци су стегли обруч око основне групе
партизана у долини реке Сутјеске. Наступила је паника, Ђилас се сакрио,
рањеници су масовно почели да врше самоубиства. Тито и Ранковић су изабрали
најсвежије јединице и, спасавајући своју кожу, успели да се пробију кроз обруч.
До
данашњег дана нико не зна како и куда се пробио Тито, то је остала тајна за нас
партизане. Препуштени од стране руководства на милост и немилост судбине
партизански команданти на челу својих јединица јуришали су на фашисте и готово
сви изгинули. Немци су брзо разбили партизанске јединице и почели зверски да
истребљују рањенике. На том месту (2-3 кв. км.) погинуло је више од десет
хиљада бораца, од којих 4.500 рањених и више од педесет народних хероја. Тако
су се завршили преговри Тита и Велебита с Немцима. То су чињенице од којих се
Тито не може сакрити и за које он посебно мора да одговара пред народима
Југославије.
Југословенски
народи треба да знају, да је Сутјеска и све што се тамо догодило било резултат
најсрамнијег и најподлијег издајства у периоду народно-ослободилчког рата, које
је директно извршила банда Тита-Ранковића. Сутјеска је најтежа оптужба за
данашње фасиштичко руководство Југославије на челу са Титом. О слави на
Сутјесци може се говорити имајући у виду подвиге партизана, хероизам бораца,
легендарност подвига Саве Ковачевића и других партизанских бораца и
команданата.
У вези с
тим потребно је напоменути и о везама Тита са енглеским генералом Маклином и
Рандолфом Черчилом, који сада из Лондона хвале Тита, називајући га „милим и
драгим другом“. Само једна чињеница из ове Титове везе са империјалистима
разјасниће ту „љубав“ и „интимност“. Када је 1944 године, на Врховни штаб у
Дрвару био извршен немачки десант из ваздуха у току битке, између осталих у
немачке руке пао је и Стојан Прибићевић, пореклом Југословен, амерички поданик
и члан америчке војне мисије. Тито је успео преко Рандолфа Черчила, да Немци и усташе
кроз неколико дана поврате Врховном штабу Прибићевића, који је већ био одведен
у Загреб. Познато је да за време десанта Тито није хтео да се пробија и хтео је
да се преда Немцима. Сретен Жујовић и Арсо Јовановић под претњом оружја
приморали су га да напусти пећину где је био Врховни штаб. Ово је нашироко
познато међу партизанима и тиме се међу нама објашњавала мржња Тита према
Жујовићу и Јовановићу.
1941
године у руке Гестапоа пао је Ранковић, који је био познат београдској полицији
као један од чланова Политбироа ЦК КПЈ. У то време, док су Немци и недићевци
стрељали и вешали све симпатизере компартије и народно-ослободилачког покрта,
Ранковић је ускоро после хапшења премештен у болницу, а затим се под врло
сумњивим околностима наједанпут нашао на слободи. За комунисте у то време била
је исфабрикована званична титовска верзија, да су „ослобођење“ Ранковића
остварили комунисти помоћу „организованог бегства“ из затворске болнице. Нема
сумње да су пребацивање Ранковића у болницу стварно извели гестаповци на основу
претходног споразума, да би замаскирали његово ослобођење.
Данашња
злочиначка гестаповска активност Ранковића у Југославији убеђује све поштене
људе у то, да његово „ослобођење“ из гестаповског затвора није било случајно.
Генерал-мајор Миладин Јовановић, који је био „ослобођен“ заједно са Ранковићем,
говорио је 1942 године, нама – неколицини другова из Прве пролетерске
југословенске бригаде, да их нису силом ослободили него у договору с Немцима.
На тај
начин су биле ослобођене из гестаповских руку Ђиласова жена Митра Митровић –
Ђилас и Кидричева жена Мариета Кидрич. Прву су пратили Недићеви жандарми до
ослобођене територије, а Кидричеву жену су довезли аутомобилом гестаповци и
предали је директно ЦК-у Компартије Словеније.
Везе
данашњег фашистичког руководства Југославије са немачко-италијанским
фасиштичким окупаторима јасно се виде и по томе како се држао, радио и живео у
току читавог рата члан ЦК Светозар Вукмановић-Темпо. Тај човек је живео легално
у градовима, који су били под влашћу окупатора, лечио се у болницама и слободно
се кретао по окупираној територији. До рата Вукмановић је био неколико пута у
затвору и био је добро познат старој полицији, која је сва била у служби
окупатора. Па ипак му то нимало није сметало да се неколико година налази на
непријатељској територији. Те чињенице које су наведене и у низу књига званично
издате од стране клике Тита-Ранковића, разобличавају Темпа и њему сличне као
старе „пријатеље“ окупатора.
Ко је тај
Вукмановић? О томе сведоче следеће чињенице. У почетку 1942 године, Вукмановић
се налазио у Сарајеву као делегат ЦК и тамо је руководио партијском
организацијом. Догодила се крупна провала, услед чега је потпуно био уништен
партијски актив Сарајева (више од 150 комуниста), остао је жив једини
Вукмановић! Још у том периоду партизани су са иронијом говорили: или је
Вукмановић мађионичар, или има неке добре везе са непријатељем. Познато је, на
пример, да је он без икаквих потешкоћа у почетку 1942 године отправио возом из
Сарајева у Љубљану Кардеља и Ивана Мачека, садашњег заменика претседника владе
Словеније. На путу су они навратили у Загреб (!) и тамо остали око два месеца,
„кријући се“ у кући Влатка Велебита. Касније је Мачек причао партизанима како
се на фалсификованим документима потписао својим правим презименом и да су то
приметиле усташе, али је Велебиту ускоро „успело“ да их спасе!
Управо у
то време, када су тако успешно „ослобађали“ Ранковића, жене Ђиласа и Кидрича,
када се Вукмановић могао слободно да креће пред носем непријатеља и да се лечи
у усташким болницама, по затворима су били уништени најбољи југословенски
револуционари, комунисти-хероји – Огњен Прица, Божидар Аџија, Аугуст Цесарец,
Отокар Кершовани и многи други. Титовско руководство није нашло начина да их
ослободи, ма да су држани у затвору још од марта 1941 године. Треба напоменути
да су неки од поменутих другова, као Прица били чланови ЦК КПЈ и отворени
противници Тита и његове политике још пре рата. Из тога се види да су Тито и
Ранковић заједно са фашистима уништавали најоданије и најпровереније партиске
кадрове Југославије.
Чињенице
говоре и о везама Титове клике са гестаповским агентима. О овоме сведочи,
између осталог, веза ЦК КП Словеније у току читавог рата са италијанском Овром
и Гестапом. Колико су тесно били повезани са окупаторима руководиоци ЦК
Словеније – Кардељ и Кидрич, говоре свима познати подаци о „помоћи“ партизанима
од стране начелника Гестапоа Словеначког приморја по надимку „Јожица“, који је
имао резиденцију на Бледу. Он је успоставио везу са ЦК КП Словеније преко жене
власника хотела на Бледу. Он је са својим аутомобилом пребацивао Кардељеве
курире из Доленска у Горенско, Штајерску, Коруску, Приморску и обратно.
Партизанима су говорили да је он тобоже обавештавао наше јединице о немачким
намерама, ма да су југословенске јединице у том сектору трпеле страшне губитке.
Један за другим била су уништена три партизанска штаба. У партизанским
јединицама било је гестаповаца, од којих су неки били команданти батаљона.
Кардељ је објаснио ту „помоћ“ од стране „Јожице“ тиме, што је он Пољак члан
социјал-демократске партије који је изразио спремност да помаже партизанима.
Капитулацију
Немачке „Јожица“ је дочекао мирно на Бледу, постављајући шта више захтеве,
ослањајући се на везе које је он имао са Кидричем и Кардељем. Чим је он почео да
проваљује везе које је имао са руководством, титовци су га, одмах после рата,
хитно ликвидирали.
Познати
титовски слуга Благоје Нешковић у току читавог рата налазио се у Београду и
„илегално“ руководио партиском организацијом…
За време
рата многи партијски руководиоци, међу њима и чланови ЦК, гинули су
тајанствено. Може се са сигурношћу тврдити да за нашу партију нема више тајни о
стварним узроцима смрти наших најбољих другова. О овоме најречитије говори
случај с Лолом Рибаром. Непосредно пред летење Лоле Рибара авионом у
иностранство, што је било познато само Титу, Кардељу, Ђиласу, Ранковићу и
њиховим енглеским пријатељима из војне мисије, долетео је усташки авион и на
земљи унистио авион којим је требао да лети Рибар и убио самог Рибара.
Још
загонетније, одмах после ослобођења Београда, погинуо је члан Политбироа ЦК КПЈ
Иван Милутиновић. ЦК је саопштио да се Милутиновић утопио, али како, под каквим
околностима, куда је ишао и с киме, до данашњег дана остала је тајна за све,
осим за клику Тита-Ранковића.
То су само
неке чињенице које илуструју издајничку делатност фашистицке банде
Тита-Ранковића у прошлости.
Саопштавајући
о овим чињеницама, ја то чиним са пуном одговорношћу за њихову тачност пред
својим народом и светском јавношћу. Нека знају народи Југославије о томе какве
су намере и куда воде нашу земљу најцрњи непријатељи у историји народа
Југославије – фашистичка банда Тита-Ранковића.
Из свега
овога може се извести само један једини закључак, да је Титова клика стари
класни непријатељ, империјалистичка агентура, која се дуго крила у радничком
покету Југославији.
Југословенски
комунисти и патриоти потпуно су свесни тога, да је њихов први и неодложни
задатак обарање и кажњавање те злочиначке фашистичке банде која нам је нанела
толико несреће и срамоте. Нема сумње да ће југословенски комунисти испунити
овај задатак. Нека пријатељи Југославије у то не сумњају (Види: Генерал-мајор
ЈА Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду
народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под заставом
интрнационализма“, број 11, од 15. X. 1949, Орган Југословенских комуниста
полит-емиграната у НР Румунији; Генерал-мајор ЈА Перо Попивода, Издајнички рад
клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских
народа, „За социјалистичку Југославију“, број 13, 5.Х.1949, Орган
југословенских комуниста полит-емигранта у Совјетском Савезу).
Поступак грофа Мацолинија најбоље објашњава чињеница коју је јавно истакао Пирцио Бироли, а које су Италијани били свесни, а то је: „Монтенегро је једина земља у којој су курве и шпијуни џабе“. Окупатор ће радо искористити ову чињеницу, што не значи и да ће политичким проституткама дати власт. Часни поступак кнеза Михаила Петровића је дефинитивно спасао образ Црне Горе. На жалост, политичке проститутке су, након 65 година, коначно успеле оно што им је те 1941. године, вољом Биролија и грофа Мацолинија, измакло.
Не Поменик ће знат шта су они шћели, кад су били какви су, и кад су радили што су, бар што се тиче горе споменутих не срећа.
…Najkraće : Crnogorski federalisti, htjeli su samo jedno : Nezavisnu SRPSKU Crnu Goru!
… Što je, dabome, legitimno.
Ali narod srpske Crne Gore nije htio što i federalisti!
Srpski narod, srpske Crne Gore, nije htio nezavisnu SRPSKU Crnu Goru!
Tako su se crnogorski federalisti, i oni jel’ de Srbi, razišli sa srpskim narodom u srpskoj Crnoj Gori.
Ende.
Svjetska mora su nesitrazena ,narocito na vecim dubinam,tako kada se zaroni ispod granice 200 m i vise nema vise svjetlosti,ali iako nema svjetlosti pojavljuju se razne vrste riba koje su dosta specificne ,a ta specificnost se ogleda u tome da su providne,tako ima raznih vrsta ,jedna od specificnih je riba jedna kojoj se vid mozaki oci dok su drugi djelovi tijela sakrivene ispod tanke koze.
Evo jedne koja me podsjeca na neke komentatore sa ovog portala,pogodite o kome se radi ?
Кад Аџо напише неку његову ниску бисера, онда може с правом да се каже да је пре дугачко, и извучено из контекста, као и све што пише. А за ово, тешко, никако.истина жива, све. Не побитна. А ви можете себе лагати, свикли сте то добро.
Vośane care , što bi za ono u JNA kad si se slobodnom voljom crnogorcem pisao u knjižicu JNA , oli pisati o tome kolumnu ?
Inače ovo gore ti je predugačko , izvučeno iz konteksta ka i sve što pišeš , pa me mrzilo da čitam .
Na danasnji dan je zlikovacki nato ubio djevojcicu Milicu Rakic!Usljivce jedan mogo si se bar danas suzdrazati.Inace primjetio sam kad oces da vrijedjas onda si anonimni,kad si seoski seret onda si Masja,vrlo cudno s obzirom da ste obojica anoninmni.
Пита се од .ована не прави, а ако се и направи, који ће Човјек, ако је Човјек од ње окусит.
Uh, koje greske. Autodestrukcija! Samolikvidacija.
Izgubljeno vrijeme…