Козарски: Србија и Русија – фузија или конфузија?

Пише: Бошко Козарски

Кружи прича како је након НАТО агресије 1999. године београдски Војни музеј посетио један амерички генерал. Посматрајући експонате, посебно делове Ф-117, што је за њега било крајње фрустрирајуће, упита кустоса музеја, младог српског официра: „Па је л’ било тешко ратовати са највећом и најмоћнијом силом на свету?“ Официр му одговори: „Не знам, никада нисмо ратовали против Руса.“ Ова анегдота, осим екстракта српског хумора, садржи чињеницу која је у светској историји ратовања једини печат пријатељства, или, још боље, братства.

Зашто данас Русе гледамо као непоуздане партнере, а не као браћу која су пре једног века своју кућу запалила како би бар темеље наше очувала? Због своје инертности на Балкану у последње време управо Русија сноси део одговорности за такво стање и извесне последице. Како, ипак, објаснити толику наклоност Срба према Русији и поред тренутне инертности? Само познаваоци историје, ратне и духовне, препознају тренутке који сведоче о необјашњивом, ванвременском јединству Срба и Руса. Ајмо испочетка…

Духовној вези кумовала је једна икона, која и дан-данас столује у Пећи, готово као патријарх свесрпски и сверуски. Православна Русија, крштена пред иконом Пећке Краснице, из руку кнеза Владимира, промислом дође у руке Светога Саве, који покрсти Србе и дарова духовно сродство Расији и Рашкој. Данас, устоличена у Пећкој патријаршији, спаја Крим са Косметом и с чуђењем слуша предлоге поделе (разграничења) по којој би била остављена у арнаутској земљи. Иако је корен дубљи, узмимо да је то почетак неке тајне, духовне везе наша два народа. Државе су се стварале и нестајале, али је свест о братском народу остала жива. Невероватна судбина појединаца такође сведочи о судбинском јединству и жртвама које оно захтева. Можда то најбоље осликава мање позната игра судбине две српске историјске личности. Наиме, током Првог српског устанка војвода Миленко купује кућу у Пожаревцу. Након славне иванковачке епизоде и стицања слободе, а због сукоба са Карађорђем због „спољнополитичких” погледа, војвода Миленко уточиште налази у Русији, где као пуковник умире и вечни мир налази – на Криму! Вечни дом војводе Миленка ових дана поново добија симболички смисао, а онај други, овоземаљски, данас је такође занимљива и историјски све важнија локација. Наиме, дом војводе Миленка игром судбине постаје дом породице Слободана Милошевића. Након трапаве сарадње са Западом и окретања ка Русији, губитка Крајине, добитка Републике Српске и рата за Косово, неизбежни усуд пратио га је у стопу. Хашки казамат, па сахрана достојна кућних љубимаца само су потврда те тезе. Много је симболике у чињеници да се гроб Слободана Милошевића налази у дворишту где је некад постојала кућа војводе Миленка.