Ковиљски игуман Харитон одликован крстом Вожда Ђорђа Стратимировића

О Светом Великомученику Јевстатију, 20. септембра (3. октобра) Свештена светосавска Обитељ Ковиљска показала се местом, које, опет и опет, сведочи непобитну чињеницу да Црква јесте реалност, која надилази време, те да је она метаисторијска Заједница, која, на сасвим конкретан и очигледан начин, обједињава Цркву Војинствујућу са Црквом Торжествујућом, чинећи тако један, јединствани и неразориви Организам – Тело Христово.

Наиме, овога дана је ову древну светосавску Светињу походила делагација сарадника и прегалаца настајуће Фондације Вожд Ђорђе Стратимировић, у саставу: проф.
Иван Витез Стратимировић од Кулпина; доц.др Ђорђе Витез Стратимировић од Кулпина; господин Горан Миленковић, помоћник министра за бригу о селу у Влади Србије; господин Александар О. Ђурђев, народни посланик у Скупштини Војводине; господин Далибор Шекуларац и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, чланови Одбора за повратак посмртних остатака Вожда Ђорђа Стратимировића у Отаџбину. У Светом манастиру
Ковиљу придружили су им се и Високопоречасни проројереј-ставрофор Бранко Ћурчин и Пречасни презвитер Лазар Мајсторовић.

Испред манастирског саборног Храма, посвећеног Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, поменуту господу и поклонике овој древној светосавској светињи, дочекао је сам
настојатељ овог манастира, Његово Високопреподобије јеромонах Харитон, игуман ковиљски, што је, само по себи, израз нелицемерне хришћанске љубави, гостољубља, као
једне од основних и темељних хришћанских врлина, нарочите почасти, али и искреног и највишег поштовања према поменутој групи ходочасника.

У обиласку саборног манастирског храма, поменута господа је имала прилике да се увери и осведочи колико пуно је одмакао дуготрајни, захтевни и мукотрпни рад на живописању цркве, које се врши у древној фреско техници и сасвим у најбољем духу позног средег века, како и доликује храму оваквих габарита, архитектонских карактеристика и духовно-историјског значаја. Иначе, за поменуту Фондацију и саму Високоблагородну породицу Стратимировића, ова Светиња је, поред очигледних духовних, опште-православних и опште-српских побуда, нарочито важна и из разлога од великог значаја за историју ове српске аристократске породице, која спада у оне, сасвим ретке, која може своје происхођење да веже за доба постојања и процвата српске средњовековне државе.

Наиме, и саборном храму ове Свештене Обитељи је, у доба ратних и револуционарних војевања, 1848. године, на један, помало тајанствени и готово мистериозни начин, сахрањена, прерано преминула, прва супруга и највећа љубав Вожда ђенерал-мајора Ђорђа Витеза Стратимировића од Кулпина, Марија Стратимировић од Кулпина, рођена Племенита Зако од Бајше. Прича о тачном месту њеног вечног почивалишта будила је машту многих генерација, јер је реч о једној ретко романтичној и пустоловној причи, која укључује и чињеницу да је тадашња мађарска војска напала и заузела Манастир Ковиљ, који је, у то доба, служио и као командно место српске војске, под командом Вожда Стратимировића. Потпуно су девастирали првобитни и мањи манастирски храм, посвећен Светом Сави, а саборну манастирску цркву су оштетили и оскрнавили. Нарочито су се агилно посветили прекопавању читавог манастира и његове околине у потрази за грбом Вождове младе супруге, желећи да вандализују и оскрнаве њене посмртне остатке и тиме задају што теши емотивни и психички ударац свом архипротивнику. Но, Вожд, предвиђајући да је такав развој догађаја могућ и да су Кошутови солдати способни и за такву врсту бестијалности, ничиме није обележио место вечног починка своје вољене и никад прежаљене Маје Бајшанске. Бог је хтео, да упркос марљивом прекопавању и потрази, они у својој некрофилној намери не успеју, али је хтео и то да се у предању, кроз генерације ковиљских монаха, до данас, сачува сећање на тачно место починка прве супруге овог великог човека и једнога од главних твораца Српске Војводине.

У разговору са представницима породице Стратимировић и речене Фондације, Високопреподобни игуман Харитон се сложио и благословио је да се на стубу у храму, код којега она и данас почива, закриљена крилима невештаствене славе архангелске и у миру Божијем, нарочитом плочом или барељефом достојно означи место њеног вечног починка, не само као сећање на једну велику и племенитиу љубав или на једно гробно место, већ и као својеврсно педагошко подсећање на жртву и страдање за слободу нашег народа у временима, која су по Србе била далеко тежа него данашња, али када је наш народ био кадар да рађа овакве витезове и јунаке, који су извојевали српску слободу и, једном за свагда, Војводину учинили српском. Ово јесте чин од важности за молитвени спомен на једну благородни младу жену, али још и више као инспирација на сличне подвиге и саможртвене дарове љубави преба Богу и Отачаству, код генерација, које тек долазе и које ће, још столећима, посећивати Манастир Ковиљ и надахњивати се поукама и порукама, које су уткане у његово многовековно трајање.

Након молитвеног поклоњења највећој бачкој Светињи, као неизбрисивом печату и својеврсној стопи Светог Саве на овим нашим заветним просторима, Високопреподобни игуман, са својом свештеномонашком братијом, пригодно је угостио своје госте у манастирском конаку, где му је, на његово потпуно изненађење, саопштена одлука Центра за развој Шајкашке и породице Стратимировића од Кулпина, да, по благослову Његовог Преосвештенства епископа сремског Г.Г. Василија, буде удостојен одликовања Крстом Вожда Ђорђа Стратимировића.

У својој непатвореној, неизвештаченој и искреној скрушености, а сасвим затечен и потпуно изненађен оваквим актом, Високопреподобни игуман Харитон, готово да није ни имао времена нити начина да реагује на ову вест, тако да је, ову високу почаст примио истински изненађен и неспреман, али и више него достојан!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: