Ковачевић на Мећавнику: Бити жив је највећа невероватноћа и изузетно је лепа ствар!
Душан Ковачевић
У препуној сали биоскопа „Стенли Кјубрик“ на Мећавнику, а у оквиру Другог јесењег позоришног фестивала, радионицу је вечерас одржао прослављени српски писац и академик Душан Ковачевић.
Оснивач и идејни творац Мећавника и фестивала Емир Кустурица рекао је поздрављајући госте да је позоришни фестивал у Дрвенграду „један од најважнијих подухвата у биографији Мећавника или ничије земље која је претворена у културну дестинацију“.
„Позоришни фестивал је идеја да свако годишње добаа резултира озбиљним подухватом. Не може овај фестивал боље почети од ове радионице са Душком. Ово је прича Душана Ковачевића – без шале“, рекао је Кустурица.
Ковачевић је на почетку радионице читао своје две приче везане за позориште – „Праисторија једне представе“ и „Одмах се враћам“.
„Ово што сам читао је пролог или предговор драмама. Оне описују моје осећање света када сам као дете гледао у небо питајући се где смо ми као људи у универзуму. Фасцинација небом и универзумом јесте резултирала овом вечерашњом представом. Бити жив је највећа невероватноћа и изузетно је лепа ствар. То је прича о чуду. Повод за писање драма које ћете ви играти или режирати, у мом случају су биле опсесивне теме. Маратонци су моја самоодбрана мог младалачког страха од смрти.
Свако ће неки свој проблем писати или играти. Сви ми мучимо исту бригу чим се бавимо истим послом и ако се неко тиме обрадује, онда знате да сте нешто урадили. Мој савет је да људи, ако почињу да пишу драму, покушају да је напишу у једној реченици или на једној страни.
Волим да се играм у свом послу. Не могу да пишем ако ме нешто не тера да експериментишем“, рекао је Ковачевић.
Потом су уследила питања студената који су учествовали на радионици.
(Искра)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
«Сталкер» (1979). Монолог Писателя
Что толку от ваших знаний? Чья совесть от них заболит? Моя? У меня нет совести, — у меня есть только нервы. Обругает какая-нибудь сволочь — рана. Другая сволочь похвалит — еще рана. Душу вложишь, сердце свое вложишь — сожрут и душу и сердце! Мерзость вынешь из души — жрут мерзость… Они же все поголовно грамотные! У них у всех — сенсОрное голодание. И все они клубятся вокруг: журналисты, редакторы, критики, бабы какие-то непрерывные… И все требуют: «Давай! Давай!»
Какой из меня, к черту, писатель, если я ненавижу писать? Если для меня это — мука, болезненное, постыдное занятие, что-то вроде выдавливания геморроя… Ведь раньше я думал, что от моих книг кто-то становится лучше… Да не нужен я никому! Я сдохну, а через два дня меня забудут, и начнут жрать кого-нибудь другого… Ведь я думал переделать их, а переделали-то — меня, по своему образу и подобию…
Раньше будущее было только продолжением настоящего, а все перемены маячили где-то там — за горизонтами… А теперь — будущее слилось с настоящим…
Разве они готовы к этому? Они ничего не желают знать, — они только жрут!!
https://www.youtube.com/watch?v=CzbjJXw0R2A
…“ми не говоримо о вери – „и ђаволи верују и дрхте“ (Јак. 2,19)…“
…“Хтели бисмо да укажемо и на још једну „диверзију“ ђавола: његов план да подрије Православље изнутра.
Духовна знања имају своју специфичност. Вера се не може по-истоветити са било каквом силом или способношћу човечије душе, био то разум, емоција или воља. Религиозна свест дубоко се разликује од њих, обухватајући их и испољавајући се преко њих она остаје у исто време особити гносис човека. Вера је сама онтологија човекове душе. Вера тражи укључивање у њу целокупне човекове личности. Када говоре да је вера област човековог срца, то не треба заборављати да Свети Оци срце нису схватали као емоционалну сферу човека, како ту реч схватају у наше време, већ као јединство сазнајних моћи, онај центар из кога потиче наша мисао, где се рађају жеље, доносе одлуке, које се потом у подручју свести усвајају већ као реч, емоција и императив за деловање.
За религиозни гносис неопходно је очишћење душе од греха и страсти, које слично корозији разбијају и разједају моћи душе. Очишћењем срца способност човека за духовну спознају неизмерно се увећава.
Баш зато у древној Источној Цркви богословље је сматрано за наставак литургике и библиологије, а образовање стечено у духовним академијама повезивало се са укључивањем у манастирски живот и изграђивало се као здање на темељу аскетике. Богословље (област сазнања) и заповести (област воље) узајамно су се прожимали и пребивали једно у друго. Богословље је било светост изражена речима, тајна изведена из дубине ћутања на периферију човековог језика.
Због тога је код Светих Отаца могуће наћи овакав афоризам: „Ко се истинито моли тај је богослов, а истинити богослов је онај који уме да се моли„. Религија чистог разума је породила схоластику, религија пуких емоција – адогматски пијетизам, религија чисте воље – плитки морализам. Сва та три вида „религиозне аналитике“ постала су духовни сурогат.
Православна Црква је првенствено Црква духовних сазерцања, храмовног богослужења и унутрашње молитве. Литургика, мистика и аскетика јесу дисање хришћанског Истока. Учење о унутрашњем животу подвижника Источне Цркве је уникално учење. У другим конфесијама нема и не може бити такве задивљујуће јасноће и дубине.
Источна Црква је имала, како је већ горе речено, своју традицију у духовном просвећивању и образовању. Училишта су подизана при манастирима и храмовима у намери да се знања стицана у њима усвајају кроз религиозни опит. Образовање се на тај начин налазило у најтеснијој вези са увођењем ученика у духовни живот. Сама предавања добијала су форму дијалога између предавача и њихових ученика.“
Где ћемо данас тражити истину?“, питао је свој аудиторијум у почетку лекције византијски богослов Михаил Псел. Бог је био пре свега објект религиозне побожности а тек затим познања. Лекције византијских богослова, као и светоотачке проповеди, нису носиле аналитички, већ синтетички карактер. То је била прича о Живом Богу.
Али, затим ту традицију замењује еклетички приступ: долази до замене вредности. Знање више није потпора у труду Хришћанина – подвижника над собом, него је самоциљ, некакав аналог земаљске моћи коју цени свет. И будући да је у области световних наука и философије Запад имао разрађени систем схоластике и казуистике, то су владари Истока, као да су били очарани тим интелектуалним „богатством“, стали да потпомажу преоријентацију духовног образовања на Истоку и у богословље је продро западни метод аналитичког мишљења.
Причу о Живом Богу заменило је разматрање свој става Божанства. Знање човека о Богу смештена су у квадратиће ишпартаног листа хартије. При том Божанска својства разматрана су аналитички, једно одвојено од другог. Бог као Личност ишчезао је у тој аналитици, огољена реч о својствима Бога постала је сувопарна и хладна.
Тамо није било Бога „Ко-ји“, тј. Бога Живога и Лич-нога. Њега је заменила некаква сума знања о Богу (безгранични Бог раставља се на делове и од њих се саставља скуп), као имаоцу одељених својстава и атрибута, сума која одговара на питање „шта“. Лекције су држане више не као дијалог, већ у форми монолога. Док је за предавање богословља у византијској традицији педагог морао да буде ерудита, то је за предавање схоластике био довољан специјалиста који би ујутру могао по одређеном плану прочитати лекцију састављену претходног дана или чак мање од тога: да научи странице из уџбеника, преприча их студентима и затражи адекватан одговор.
Византијско образовање поучавало је у првом реду православном начину мишљења. Западно је давало скуп знања у коме није било целовитости него само делова. Карактеристично је да и трактат Томе Аквинског, који представља врхунац западног богословља, носи назив „Сума теологије“.
По нашем мишљењу увођење у систем православног образовања схоластике као метода обуке увезеног са Запада, имало је најтрагичније последице. Целовити религиозни гносис, заснован на духовном опиту замењује се гносисом разума. После богословља и друге дисциплине у духовним школама прешле су на језик сувог рационализма, претендујући на световну научност.
До чега је то довело? Знамо да су почетком XX века семинарије попунили кадрови револуционара. И овде ствар није само у личностима тих одступника од вере, њиховим појединачним особинама, него и у томе што им духовна школа није помогла да нађу Живога Бога, а абстракције, чак и богословског карактера, отргнуте од срца могу без особитог труда да буду заборављене или одбачене. Због тога сматрамо да је и модернизација духовног образовања по западном обрасцу, која не узима у обзир традицију и специфичност Православља, настала такође под утицајем тамних сила.
Разум је узурпирао место које припада срцу, и, оставши без срца, нашао се без Бога…“
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-pisu/arhimandrit-rafail-karelin-skriveni-demonizam-savremenosti/
http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/skriveni_demonizam_savremenosti.htm
у другом делу исте слике
…“па, читам им читанке…“
то међу Србима, бившим и осталим…
а шире,
један руски поглед
http://www.ruskalendar.ru/news/detail.php?ID=18662
https://stanjestvari.com/2016/10/05/cetverikova-ako-zelis-da-pobedis-neprijatelja/#more-32189
…“Стварање новог човека захтева озбиљне измене у систему образовања. Тако, наши геополитички противници прелазе на нове методе вођења рата – конфронтирајуће понашање. Бихејворални рат означава промену или уништавање система основних вредности, стереотипа понашања, норми живљења. А где се формирају те вредности? У религији и у систему образовања. Према томе, за њих је Православље непријатељ број један, добро образовање непријатељ број два. По њима и ударају…“
Милан Брдар
https://www.youtube.com/watch?v=d5eGrACAbD8