Коста Радовић: Нисам питао Комитет, али су нас подржали
1 min readЈубилеј књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве”, који су настали 1970. године као „југословенски”, свакако је један од највећих књижевних и културних догађаја друге половине 20. вијека и данас. Ови сусрети имали су и имају и међународни карактер, подсјећа идејни творац пјесник Коста Радовић.
,, Било је то велико изненађење утемељити, концепцијски утврдити, развити такву књижевну манифестацију у беспућу, каква је била тада Пива, са ледине, без буџета.Ово књижевно чудо отворило је капије највећим пјесницима и књижевним критичарима ондашње Југославије, и ти највећи управо су жељели да дођу на извор ријеке Пиве, код старог манастира, у природни искон тишине и љепоту, прије потопа природе, историјских споменика, грађевина, мостова и домова„, каже Радовић.
Сусрети су настали из његове побуне против, како каже, апсурда који се назива – потоп свега што је било у Жупи Пиви.
,,Ломио сам се између тог апсурда, трагедије, пио сам, нагињао смрти, док ми није сазрела идеја: на извору ријеке почети пјесничке вечери прије него ријеку заробе технократе и бирократе. Искористио сам почетак градње бране у Мратињу и сеобу древног Пивског манастира као потпору публике. У тренутку, пред потоп, 1975. и 1976. било је 5.000 хиљада слушалаца, а на првој вечери 2.000 слушалаца. Такав пјеснички узлет дотад није памтила ни Југославија, ни Црна Гора, ни Европа“,каже Радовић.
Организатори су искористили техничко – организационе могућности Међурепубличке културно – просвјетне заједнице из Пљеваља, јер Пива тада, каже Радовић, није имала ни микрофон, ни хармонику, ни водитеља.
,, Био сам у почетку све, па и водитељ и домаћин, али и маг за организацију и рад без импровизације. На сусрете у Пиви није могао доћи било ко! Бивао сам и на удару идеологије и бирократије локалне, држали су се партијски састанци да ме онемогуће јер нијесам „питао Комитет” али кад се појавио прст публике и писаца из цијеле земље и одјек сусрета постало чудо – све се ућутало, а том тренду подршку су дали и поједини политичари свјесни вриједности ове књижевне појаве, нарочито Вељко Милатовић, који није гласао за потоп Пиве“, присјећа се Радовић.
На Пиви су говорили поезију највећи пјесници оног доба: Десанка Максимовић, Стеван Раичковић, Васко Попа, Мика Антић, Драгомир Брајковић, Блажо Конески, Весна Парун, Томаш Шаламун, сви најзначајнији пјесници из Црне Горе… Редовно смо организовали симпозијуме о великим писцима. Меши Селимовићу, Бранку Ћопићу, Михаилу Лалићу, Радовану Зоговићу, Оскару Давичу. Великим писцима организовали смо портрете – испричао је Коста Радовић.
Он се присјећа да је увијек атмосфера била величанствена и присна са публиком и са народом из пивских села: Горанска, Пишча, Брезана, Милошевића, Сељана…
,,Сјећам се многих враголија веселих пјесника Бранислава Петровића, Спасоја Благојевића, Мирослава Антића, Мирослава Ђуровића… Било је весело, а сад је мени много тужно: нема ријеке, генерације помрле, сусрети академизовани, али јубилеј је историја.
,, Културно – просвјетна заједница Црне Горе била је најзначајнија институција културе прије формирања Министарства културе, имали смо око 60 културно-умјетничких и научних друштава у њеном саставу, развијали велике манифестације, програме у Југославији и међународној сарадњи. На примјер, два програма у Краљеву (1983-1986) (на гробљу стријељаних 6.000 патриота од њемачких фашиста). Као секретар те Заједнице интензивно сам радио са великим бројем сарадника на реализацији програма, које је у току октобарских свечаности, преносила сва југославенска телевизија – директно. Написао сам и сценарио за тај програм, а други сценарио за исту манифестацију написали смо Радојица Бошковић и ја. У Подгорици (ондашњем Титограду), гледали су се ти програми масовно као нека важна фудбалска утакмица, пуцало се и пјевало. Због тих програма био сам предложен за Тринаестојулску награду. Наивно сам је одбио
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: