• Колумне

Коста од Пиве

6 година ‎ Бећир Вуковић

Док лежаше на самрти, владика и пјесник Амфилохије, на уморне, прекрштене руке српског пјесника Косте Радовића, спустио је орден са именом Марка Миљанова

Бећир Вуковић

Пише: Бећир Вуковић

Аз јесам Станиша саморани,
испод зарисника,
у сјени Успенија Богоматере,
Владичице наше,
поклањам намастиру
сву своју баштину
ораћу и косаћу
трн, змију у трну,
облак…
у облаку вјетар…

(Запис из манастира Пива)

Коста је минуо Пивом.
У Долима, Косту је дочекао крст, као брат раширених руку.

На пивској коси оставио име Коста, обукао се у Констадина, које је сашивено на рођењу, и замакао укосо, према манастиру.

Кад се кроз вијекове осврнемо на наше постојање, у свакој сцени видимо да је на првом мјесту бјелозуби српски језик. Српски језик са планине сишао.

Српски језик је наше истинско тло, наша вјера, цијело наше памћење од Станише саморанца до Марка Миљанова, од Марка од Медуна до Косте од Пиве, од старца Милије до ровачког Матије. Памћење које говори о нашој утемељености и моралној чистоти. Српски језик је наша жудња за смислом, љепотом жртве, слика жудње која говори о величини радозналости.

Српски пјесник је у свом јединственом језику остваривао ону врсту хоризонта (прије свега хоризонта завичаја језика), који нас је учинио вриједним самопоштовања, које, на тајновит начин, налазимо код српског пјесника из Старе Ерцеговине, Констадина – Косте Радовића. Пелин завичаја, нашао је најсигурније завјетрине између корица Костиних књига.

И хоризонти савременог свијета налазили су одразе – лицем у лице – у паралелним пивским огледалима. Да поменемо најурбанијег српског пјесника из Пиве, из Смријечна, Новицу Тадића, који у Пиви никад није прочитао ниједан свој стих. Тадићево јагње са кристалима у руну, у најдаљој пивској пећини између светова, брсти рукопис. Антипсалам је могао написати само син смрти.

Видимо сада: више је Коста урадио за завичај, него културне институције заједно. Главни јунак Костиног књиженог дјела јесте манастир Пива, и његов метох – Пива. Страшна одговорност.

У порти манастира Пива, већ пола вијека, румени се извир српске поезије. Страдање намастира и лет његовог камења, и свијање новог гнијезда – олтара; спровод икона од Пивског ока, и израњање гробова из водурине, слика је страшног суда општег нам завичаја.

Коста је себе приложио манастиру, баш као и онај саморанац Станиша, као и Костин предак који је узидао своју сјенку у темељ нанастира Пива. И Станиша, и предак без сјенке, и пјесник Коста, истински су монаси манастира Пиве.

Српски беседник, и пивски пјесник Коста Радовић, обраћа нам се, и дарива нас својим драматским увидима: потопским, апокалипстичким, јововским, увидима у очување вјере, увидима у етику људских разлога и чинова успона, и падова. Успона, од саморанца Станише, који поклања манастиру све што има – зарисник, и трн, и змију у трну – али и враћа богу његов облак – у облаку његов вјетар. Помало је оваквих стихова у свјетској поезији. Оваквих стихова неима ни у Елиотовој “Пустој земљи”.

Као што је Пива страдала, тако је и Коста страдао ради страдања Пиве. Коста се није мирио са потопом Пиве. И, то је љутило градитеље, оне који су зајазили кањон, преградили, президали планине, између чијих се брда, одонда, излежава мртва водурина. Костино дјеловање није ишло укорак са петогодишњим, одн. стогодишњим планом комунистичким, потопима српских манастира, мисира и Мируша, и разарањем српских културних резервата. То немирење, Коста је на разне начине плаћао, био на мети строге критике градитеља – рушитеља. Богме, био је за нешто крив, и извјесним исписницима, до самртног часа. Али Хрисос спашава изабранике, а гони гонитеље.

Сами је бог помогао да Коста Радовић у земљу не оде празних руку. Митропилит Амфилохије, за књигу “Кућа код Христа”, као предсједник Жирија награде “Марко Миљанов”, обрадовао се што ће се потписати преко прсију Марка Маркова, и што је та награда, коначно, послије много љета, у задњи час, прекорачила праг двије куће Констадина Радовића. Преко прага куће на оба свијета.

Док лежаше на самрти, владика и пјесник Амфилохије, на уморне, прекрштене руке српског пјесника Косте Радовића, спустио је орден са именом Марка Миљанова.

Прочитајте још:

Весна Јовићевић три године без доказа „пакује“ оптужницу против пуковника Алексића

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: