Косовски витез Милош Ћирковић: На згаришту пепела икона светог Алимпија Столпника
Милош Ћирковић, заборављени херој из Белог Поља био је симбол чувеног српског ината. У јуну 1999. године, почело је повлачење наше војске и полиције са Косова и Метохије. Са њима је бежао и голоруки српски народ који је по ко зна који пут био мета арнаутског терора. Тих дана су већина градова на Косову и Метохији били испражњени од Срба.
Данашња крсна слава породице Милоша Ћирковића када му је кућа похарана и запаљена од зулумћара а он нестао без трага и гласа , једино су на згаришту пепела пронађена славска икона светог Алимпија Столпника и Свето писмо.
Бело Поље је било насељено већински српским становништвом. Баш из тог разлога они постају мета Арнаута. Доста Срба је било убијено тих дана у Пећи и околини као и у Белом Пољу. Митрополит Амфилохије је уз епископа Артемија, блаженопочившег патријарха Павла и епископа Атанасија Јефтића тих дана обилазио Србе широм Косова и Метохије. Често су угрожени били примани на конак у манастирима који су били под заштитом страних снага (добар део манастира није ни био под заштитом и као последица тога је да су исти претворени у гомилу камења).
Обилазећи оно мало Срба који су остали у пећком крају, митрополит Амфилохије дознаје од Италијана да је у Белом Пољу, већ потпуно напуштеном селу, остао један човек и то у униформи и наоружан. Тај човек се звао Милош Ћирковић. Тада је имао 38 година и пре рата је био шумар, а у рату водич српских специјалаца који је у својој јединици био злата вредан јер је познавао сваки крш и грм упећком крају. Амфилохије одлучује да пошаље свештеника Радомира Никчевића да види ко је тај човек и да га наговори да пређе у Патријаршију на сигурно.
Отац Радомир затиче Милоша наоружаног и у војничкој униформи. Иако га је наговорао да се извуче из Белог Поља, отац Радомир је схватио да пред њим стоји једини преостали српски војник на Косову и Метохији који је био пун националног поноса и пркоса, а када га је последњи пут замолио да пође за њим пут Патријаршије добио је готово претећи одговор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!… Идите, ја остајем!..“
Отац Радомир је при повратку у Патријаршију, пошто није успео да изврши поверен му задатак, испричао Амфилохију следеће: „Сва му је кућа изрешетана. Он, забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг речима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!…
Идућих неколико дана отац Миљко и Раде Павловић су Милошу сваки дан доносили храну. Сваки пут су видели све више испаљених чаура и све више мртвих Арнаута пред његовом кућом. Даноноћно су Арнаути јуришали на Милоша, али сваки пут су извлачили дебљи крај. Милош им је сваки пут приређивао изненађење јер стално је мењао положаје по напуштеном селу. Једне ноћи су му се двојица Шиптара привукла до његовог кревета на којем је спавао, али успео је да се одбрани. Једног је убио, а други је побегао. Од тада је слабо спавао. Међутим, осмог дана отац Миљко и отац Раде долазе у Бело Поље да донесу храну Милошу. Од Милоша ни трага ни гласа. Његова кућа је спаљена, а испред куће избројано је 12 арнаутских лешева. Пред сеоском школом, нађена су два изгорела блиндирана возила.
Посада у њима је такође изгорела. У његовој бомбама, мецима и ватром оштећеној кући нађено је свега неколико ствари. Икона Св. Алимпија Столпника, Милошеве крсне славе, Свето Писмо и доста црквених књига, неке породичне слике и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у Преказама у Дреници). До дана данашњег не зна се шта се десило са Милошем. Верује се да је 20. јуна 1999. године био рањен, савладан и заробљен од стране Шиптара. Мада, то је претпоставка. Међутим, сигруно је да више није међу живима. Своју главу је скупо наплатио душманима, убио је најмање 18 Арнаута, а верује се да је број убијених Арнаута знатно већи.
Ствари које су пронађене у његовој кући су похрањене у Патријаршијском конаку, а онда је родбина преузела те ствари. Неки су рекли да су Милоша тих дана видели у Андријевици у Црној Гори, али се та информација показала нетачном. Његова браћа су посведочила да су га последњи пут видели тог дана када су напуштали Бело Поље.
На наговарање браће да уђе у аутобус и пође са њима, Милош обучен у војничку униформу и са пушком у руци им је само рекао: „Ви идите, ја остајем.“ Ето то је била прича о једном човеку који није могао да напусти дом и који није могао да трпи ову неправду (која и данас траје у још већем обиму) која се надвила над српским народом. Међутим, ова прича још није готова јер се још не зна судбина овог јунака. Био је последњи Обилић 20. века.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Свака част, оживите још оваквих јунака.Они морају вечно да живе .Србија их има ко ниједан други народ…Даће Бог да се вратимо коренима и да будемо као наши гвоздени јунаци,а непријатељима све наплатити…
Slava mu i hvala
Нека ти је вјечна слава и мир Божји. Надам се само да им жив нијеси пао у руке.
Ој Милоше ко ти не завиди…
Твоје житије мора бити уписано у свим уџбеницима историје,да се млада покољења уче на како се отачаство брани,шта је храброст,понос и патриотизам.
Растао си на примјерима косовских јунака зато ти и душа почива близу душе цара Лазара!!!
Почивај у миру,твоје часно име спомињемо у молитвама нашим,нека ти Господ да рајско насеље!
Вјечнаја памја косовски јуначе!!!!!
Milose, Sine…. Neka Na TVojem Porodicnom Ognistu….
I SVetoj Zemlji Nasoj PradjedoVskoj…. Vjecito SVijetli IKONA….
IKONA SVETOG Алимпија Столпника…. I SVih Nasih SVetih….
SA IKONOM VJECITO ZIVIS…. Najbolji Sine Roda Mojega….
Milose CirkoVicu…. Sine…. Plemeniti KosoVski ViteZu….
Rijeci Grcaju u SuZama Nad TVojim PodVigom…. NadcoVjecanskim Primjerom….
Kako Se Brani KUCNI PRAG, VJEKOVNO OGNJISTE i SVETA ZEMLJA PRADJEDOVSKA….
Heroina je MAJKA Koja TE je Rodila…. SVETO je MAJCINO MLIJEKO Kojim TE je Podojila….
TVoje Kandilo Vjecno Gori Medju Srbima…. OsVjetljaVa TVoj Put….
Put OVoZemaljskog Stradanja…. MucenistVa…. TVog Vjecnog Nebeskog ZiVota….
PociVaj u Miru uZ Skute SVetog KneZa LaZara…. U PraVednoj BoZjoj LjubaVi….
Ako je Moja LjubaV DoVoljna…. Neka Bude Utjeha TVojoj Majci…. HEROINI….
Majci Koja TE je Rodila i DaroVala SrBstVu…. DA TI SAM PONOVO RODIS SRBSTVO….
Ako Bog Da…. A DACE BOG…. Vraticemo se Na KosoVo i Metohiju….
Za Tebe Milose…. KosMetska SVjetlosti…. Sreco Majcina…. I Rano SrBska….
SlaVa TI i HVala…. Lijepi Srpski Sine…. ZiVjeli Rode….BOZE PRAVDE….
Njih je bilo trista, Spartanaca …
A on Jedan. Jedini!
… Miloš, viteškog imena kako mu i doliči, njemu ili nikome!
( … A imena, ona su najmanje slučajna.)
Slava i čast kosovskome vitezu, pokoj mu duši, Milošu Ćirkoviću, jednoga je takvog rodila majka!
p.s. Prekinuo sam gore, jer riječi su slabe i trošne da kažu ovakvog junaka, nedostatne, već …
Lijepe li mu smrti – vječna mu života! Naplatio se Miloše, on li niko!
Inače, Srbi doseljeni iz Crne Gore i bjelopoljane su jednako zvali staropećanima.
U Metohiji ima raznije Srba, od svakud. Ćirkovići su po svemu sudeći Belomorski (Egejski) Srbi iz tamošnjeg sela Magare koji su u Metohiju stigli još u tursko vrijeme, s početka 18. vijeka.
p.p.s. Da nas je više bilo Ćirkovića, Miloša da nas je bilo, drugu bi smo priču danas pričali.
Ma je jedan Miloše Ćirkoviću.
I Jedini …
Bio mi je desetar minobacaclija. Ljudina jos tada. Cuvaju ga njegove Prokletije. Ako je ziv na mnogaja ljeta a ako nije vjecna slava,mir i spokoj.