Косовски тест
Милош Ковић
Пише: Милош Ковић
На Косову се свачији траг брзо препозна. Кажите ми шта мислите о Косову и ја ћу вам рећи ко сте. Јер, тада сведочите о себи – о свом моралу, вери, разуму и образовању. Рећи ћете да, притиснути дневним бригама, о Косову и не размишљате? Покушајте онда да одговорите на неколико питања.
Хоћете ли да, у име „будућности наше деце“, преко 120.000 сународника (више од 70.000, ако прихватите „корекцију граница“) препустите Великој Албанији?
За колико ЕУ сребрњака (кредита које ће, уосталом, враћати ваша деца и унуци) и за која то бриселска обећања ћете их продати људима осумњиченим за ратне злочине и трговину органима?
Јесте ли чули за српску децу која расту у гетима Ораховца или Гораждевца? Шта мислите, има ли деце у Новом Брду, Шилову, Ранилугу, северној Косовској Митровици? Знате ли да је Грачаница општина са највећим природним прираштајем у Србији?
Хоћете ли да Пећку патријаршију предате Великој Албанији? Можете ли да замислите Високе Дечане, Богородицу Љевишку, Грачаницу, Бањску, Девич, Драганац у саставу албанске државе? Шта мислите, шта тамо чека наше светиње? Да ли сте били у Албанији?
Јесте ли тамо пронашли неки траг вековног српског присуства, који није обрисан или уништен?
Знате ли шта су Светосавски завет и Косовски завет? Шта је опредељење за Царство Небеско, за истину уместо лажи, за подвиг уместо страха? Да ли сте знали да је то опредељење, пуних осам стотина година, главна тема српске историје?
Зашто је Косовски завет вековима жив, иако мења своје облике, у српској средњовековној књижевности, епским песмама, српском бароку, класицизму, романтизму, реализму, модернизму… Разумете ли да смо, слично Јеврејима, када смо све изгубили, скоро пет стотина година чекали и дочекали ослобођење Косова, своје Свете Земље?
Да смо то поновили у епопеји од 1915 до 1918? Хоћемо ли њену стогодишњицу да обележимо тако што ћемо свега да се одрекнемо, да објавимо да је све било узалуд, да се „разграничимо“ са Косовом, са собом и својом историјом?
Јесу ли ово само митови, бескорисни у свету практичне политике, где се одлуке доносе на основу математички прорачунатих чињеница?
Државнике и нације покрећу емоције и предрасуде; тек у спровођењу замисли у дело идеали се прилагођавају опипљивим чињеницама. Одузмите Американцима и Јеврејима њихове завете, митове о изабраности, сећање на изгубљене битке и те нације изгубиће мотив за постојање и трајање. Јеврејима оспорите рушење Другог храма и Масаду, Грцима Термопиле, Јерменима Аварајр, Квебечанима Аврамову пољану, Американцима Аламо, Аустралијанцима Галипоље… Славимо поразе и страдања? Заборавимо, онда, и на Стари и на Нови завет. Зашто бисмо Косовски завет мењали за Холивудски мит или за Мит о Западу, као извору и утоци сваке моралности, праведности и модерности?
Неко ће рећи да државе, у суровом свету реалполитике, не смеју да брину о заветима и моралу. Тако су, истина, мислили Тукидид, Макијавели и Ришеље. Запитајмо се, зато, шта чека државу која се двадесет година после рата, у миру, одриче сопствене територије? Верујете ли да ће непријатељи, када им наша држава покаже своју слабост, ту да се зауставе? Читате ли историју, проучавате ли међународне односе?
Шта је следеће: Санџак, Ниш, Војводина? Република Српска? Питање је само хоћемо ли своју земљу и децу да бранимо на Косову и Метохији, или у Новом Пазару, Нишу, Новом Саду, Бањој Луци? Је ли у питању само опстанак наше државе, или стабилност целог региона? Шта ће Велика Албанија да донесе Македонији, Црној Гори и Грчкој? Мир и економски просперитет?
Ко може да оспори чињеницу да се већина човечанства противи независности „Косова“? Зар Русија и Кина, највеће и најмногољудније земље света, велике силе у успону, сталне чланице Савета безбедности УН, упорно не инсистирају на Резолуцији 1244? Нису ли САД и ЕУ, упркос својој реалној моћи, све оптерећеније унутрашњим проблемима и међусобним сукобима?
Чему журба у условима у којима би свако разуман сачекао?
Да ли се земља може водити тако што се газе закони, сопствени Устав и Резолуција 1244 УН? Је ли то владавина права? Када ћемо јасно и гласно да поставимо питање опстанка Срба, Горанаца и Рома на Косову и Метохији, повратка протераних и имовинских права наше државе, Цркве и грађана?
Албанци су (на Косову и у Албанији) у демографској стагнацији и опадању
Зар то нису основна људска права? Хоћемо ли признањем злочиначке „реалности“, „разраничењима“ и „корекцијама граница“ да усвојимо основно начело америчке историје, уништавање целих људских популација, или ћемо да обнављамо вековне традиције заједничког живота балканских народа?
Зар не знате да су Албанци (на Косову и у Албанији) у демографској стагнацији и опадању? Хоћемо ли да и даље градимо просјачку економију „страних инвестиција“ и да пристајемо на отимачину онога што је наше, рудних богатстава Косова?
Хоћемо ли да се одрекнемо Косова и Метохије и да тако коначно постанемо најгоре и најглупље поколење у историји српског народа?
Извор: Политика
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
На Косову и Метохији је сваки корак корак по светињи! Била сам у Грачаници, и ићи ћу опет и опет и опет…то је МОЈЕ! И за све то су неки наши преци оставили кости…својим животимаплатили наш живот овде…Србија се мора раздрмати и сетити историје, оне праве, истинске. У њу спада и Косово као српска светиња, асветиње се чувају и воле!
Odlican komentar, koji mnogo govori. Ovo je 12 i pet minuta da se uopšte krene u poboljšanju demografije!? „Ne dozvoliti siptarima da secei i da tako osvajaju srpsku zemlju na Kosovu i Metohija!? Bez radjanja srpske dece nema opstanka, ne samo na Kosovu vec i u Srbiji, pa i u svetu!?
Da dopunim jednim detaljem : Kad je Slavonije napadnuta mogli smo vidjeti na RTS tancovanje folklornih grupa, valjda povodom prvog maja. Poslije samo 4 godine bombe su pale i na RTS.
Kako odbraniti ostatak Srbije koja je u izumiranju?Šta će nam manastiri,muzeji,zemlja kada neće biti naroda u Srbiji.Pročitajte poslednji izveštaj Instituta društvenih nauka-odeljenje Demografije.
Све зависи од нас и увек је зависило од некога…сада зависи од нас! Деца су нам по свету, зар није лепше живети у својој земљи? А томе их је требало и васпитавати, дуг процес који има тежину – а сад смо ту где смо! И ту треба да будемо, јер је све ово наше…ја сма родила троје, ја желим дамоје треоје роди по троје, и већ на сје више. Ако свако тако мисли, неће изумрети Србија, јер у њој још пулсира живот и љубав…
Генијално! И Милош Ковић и Мирослав Ђукић. Прочитај ово мој убеућени народе. И тргни се!
Сјајан текст нашег великог историчара Милоша Ковића! Додао бих на то само једну моју импресију. Не морамо да се удубљујемо у далеку историју да видимо шта нам та „учитељица живота“ каже о могућим одговорима на „косовски тест“. Присетимо се да су сви српски родољуби, почетком распада СФРЈ понављали: „Београд се брани у Книну“. Небројено пута сам лично чуо тзв. „интелектуалце“ из „круга двојке“ и сличне диљем Српства како се спрдају cа наведеном максимом. Рeжим у Београду је почетком маја 1995. препустио Хрватској Западну Славонију, а почетком августа исте године и Книн и читаву Републику Српску Крајину. Пао је Книн, а тога дана је главна вест на насловној страни „Политике“ (горњи леви угао) била та да је председник Лилић честитао национални празник Боливији. Док се тужна колона Крајишника повлачила према Србији, Срби су се бањали на Ади и на Приморју. Неки су ми „интелектуалци“ тада објашњавали да су све то средили Американци и да су се Туђман и Милошевић договорили да препустимо Крајину за Косово. Закономерно и логично, баш како је предвиђено 1991. године, већ у марту 1999. године бомбе су падале по Београду, јер последње одбране у Книну више није било, али и по Подгорици, Новом Саду, Нишу… Тзв. „интелектуалци“ су тада, барем за кратко, заћутали… Трептали су својим окицама, док су њихови пилећи мозгови покушавали да смисле објашњење зашто бомбе падају по њима? Звучи ли јеретички да сада кажем да, ако се деси оно чега се прибојавамо, нећемо морати да чекамо непуне 4 године, као прошли пут, да видимо непријатеља на кућном прагу? Авав данас, ако мисли да понови „подвиге“ тадашњег режима из 1995. године, само треба да сачека да почне сезона купања на Ади и на Приморју. А и Боливија је тада ту, ваља им (опет) громогласно честитати празник!