Косово – срж и ослонац нашег обрасца

Отрезнивши све дилеме, просветлио је пут и скренуо од провалије.

Шта је за Вас Косово и Метохија?

Косово и Метохија, наравно, нису само географски простор, него срж и основа нашег духовног и културног обрасца. О томе је покојни Милан Радуловић, истраживач наше књижевности и културе, писао: »Духовне енергије класич­ног патријархата и духовне енергије које је чувала, неговала и у народу ширила Црква, исклесале су јединствен културни образац у српском народу који се најтачније може означити као српска патријархално-хришћанска цивилизација. […] Срби су, пуније и дубље но било који други народ, изградили потпуно оригиналну, самосвојну синтезу два културна обрасца: хришћанског и архаичног патријар­халног. Патријархално-хришћанска цивилизација је једина аутохтона, изворно српска цивилизација, она цивилизација коју је народ изградио изнутра, из сопственог духовног и историјског искуства, а не под утицајем других, споља на­метнутих цивилизацијских стремљења“.

Он додаје: “Српски културни образац је, дакле, теоцентричан, хрис­тоцентричан; у језгру тог обрасца је Богочовек, Његова ис­тина и љубав према човеку, а не сам човек, његова природ­на егзистенција и овоземаљска историја. Овакав културни образац Срби су изградили у доба немањићске Србије, у средњем веку. Свети Сава је засновао овакав образац.“

Историчар Радован Самарџић је указивао да је „српско православље временом све више постајало она духовна снага која је Србе чинила способним да у најтежим данима морално не посрну и да отпорно поднесу многе притиске. Упоредо с тим, у српској цркви није недостајало ни теолошке учености, ни потребног познавања народне историје, и то је, сумње нема, једна од основа на којој је однеговано косовско опредељење. После успоставе Пећке патријаршије 1557. Црква је уложила нарочит труд да се обнови и по народу распространи култ Светог Саве, што је ускоро изишло на видело у архитектури, зидном сликарству, књижевном деловању и предавањима, али и у идејама српских устаника који су опет кренули на Турке. Оживљавање светосавља као особитог садржаја српске побожности и односа према Богу извесно је утицало на појаву унутрашњег смисла косовског завета као опредељења за царство небеско и безусловну слободу стечену моралним подвижништвом.“

Српски историософ, Жарко Видовић, показао је и доказао да је косовско заветништво сав смисао наше историје:“ Јер шта је Косовски завет – својим светским значајем и позивом човеку да се отвори Небеском царству (а пре тога да учини све да сачува златну слободу монашког бестрашћа) – шта је тај завет до сталан позив да се српско питање решава као светско питање хришћанства?! И да српска историјска мисао никако не пада испод тога нивоа! Јер испод тога нивоа она ће неизбежно бити кич! […] Косовски завет је историјски став: једино тим ставом (тим доживљајем историје) можемо да разумемо и расцеп, и римокатолицизам, и историјски положај православљања, и појаву ислама, и разлику хришћанства од сваког – како исламског тако и римокатоличког – метафизичког монотеизма, па, најзад и да све то превазиђемо и као заветни народ се одржимо. […] Завет је једини одговор на историјски изазов (challenge) који нам баца подељеност вишеструког расцепа српског народа: једини историјски одговор на изазов невоље и Зла“.

Да ли Србија може наставити историјски пут без Космета у њеном саставу?

Када је мучитељ од једног ранохришћанског мученика тражио да се одрекне Христа само њему на ухо, па после нека иде куда хоће, овај му је рекао: “То је исто као да ми кажеш: “Одсеци себи главу и иди где желиш“. И није се одрекао Христа Богочовека. Србија која би се јудински одрекла Косова и Метохије не би добила ништа, а изгубила би Бога и себе, и била би лешина на коју наваљују сви стрвинари Балкана, Европе и света. То одрицање се, ако Бог да, неће десити.

Зашто је српском народу потребан косовски мит у будућности? 

Зато што то није мит, него Завет. Срби су заветна нација. Шта то значи? Савремени  мислилац  Богдан Златић, у свом огледу „Мисија Цркве у време апостасије“, пише о кризи која је изазвала појаву идеје светосавља као одговора на изазове западног секуларизма: “Срби су од народа узрасли до нације у време непостојања државе и окупације свог државног простора. Захваљујући својој православној Цркви Срби су и без институција световности (државних институција и институција друштвености) од етничке заједнице постали заветна заједница. Српска нација је постала Нови Савез српскога народа са Васкрслим Христом, односно верујући народ окупљен око Цркве Христове. Дакле, да би и без сопствене државе од народа постали нација Србима је била довољна духовна заједница – Црква. У условима окупације једино “српско друштво” и једина “институција друштвености” била је Црква. Упркос одсуства институција друштвености, које су се развијале на европском западу под таласима реформације и ударима контрареформације, Србима је за одржање историјског континуитета била довољна духовна заједница. Звучи банално, али казује највише: државно питање српског народа јесте демократско питање, али је српско национално питање заправо црквено питање. Расап српског друштва и отпадање Срба од српске нације непосредне су последице отпадања српског народа од Цркве и Бога. Због специфичног порекла српске нације безбожништво у српском народу доводи до осипања историјске свести, а самим тим и до осипања националног бића народа Срба.“

У историјском постојању то значи оно што је у свом огледу „Шта је то косовско опредељење“ записао Зоран Мишић, синовац војводе Мишића. То је својеврсно „подземно сунце“, које нас је грејало у вековима таме. „Духовно и песничко опредељење“, „љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари“, вели Мишић. И додаје: „Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали у подвигу смрт, него ли са стидом живот“. Када данас читамо „Похвалу кнезу Лазару“ од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати“. И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања?“

И за мене је Косовски завет песма „Жали, Заре, да жалимо“.

Жали, Заре, да жалимо како ће се раздвојимо,
ти од мене, ја од тебе, ја ће идем на далеко.
Ја ће идем на далеко, на далеко бело Врање,
ће се пишем у кумите, у кумите млад кумита.

Па ће узмем кралску сабљу и тој кралско све оружје,
па ће идем ч’к у Пчињу, ч’к у Пчињу Прешев – Казу,
па ће пређем Вардар воду, Вардар воду б’ш голему,
ће се тепам с тија Турци, с тија Турци  Арнаути.

Жали, плачи да жалимо к’т ће слунце да огреје,
к’т ће слунце да огреје ти помисли од Бога је,
ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице,
ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице.

К’т ће ветар да подувне ти помисли од Бога је,
па ти рекни тој је моја, тој је моја блага душа.
К’т ће роса да зароси ти помисли од Бога је,
па ти рекни тој су моје, тој су моје дробне слузе.

Кад сунце огреје, Заре ће се сетити његовог лепог лица, нељубљеног, које труне у Светој Земљи Србиновој као семе васкрсења; кад ветар дуне, биће то знамење његове благе душе у руци Божјој; а роса на земљи сузе су онога који није дочекао да се ожени драгом и да види своје потомство. Јер је ослобађао Косово и Метохију.  Мртви питају… Kада човек уђе у костурницу Хиландара, дочекају га лобање и кости монаха који су се ту вековима подвизавали, умивајући сузама светогорску земљу; из очних дупљи у вас гледају најдубље тајне постојања, и њихове очи вас питају: “Kо сте? Јесте ли наши? Познајемо ли се?” И даље: “Постите ли? Молите ли се Богу? Примате ли Свето Причешће? Kако живите? Kолико деце имате? Чувате ли чедност и чистоту? Волите ли своју Отаџбину?” Исто питање се чује на србском војничком гробљу у Солуну; исто питање код цркве Ружице, где леже остаци бранилаца Београда 1915; исто питање на Kрусима и Мојковцу; исто питање на Дрини и Kолубари… И на Светом Косову и Метохији… И стара гробља, са споменицима на којима су слова већ избрисана, питају: “Kо сте ви што газите нашом земљом?” Шта ћемо одговорити? Kако ћемо пред њих изаћи?

Руски религиозни философ Симон Франк у тексту “Мртви ћуте” каже следеће: “Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, ко су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Kаква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је – пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања”.

Извор: Глас младих