Косово и Метохија вјековима српска матица: Албанци се појавили тек у 17. вијеку
Космет
Косово и Метохија и даље заокупља пажњу српске и свјетске јавности. Још увијек се не зна каква је коначна судбина Космета, али баш због тога ваља подсјетити ко је у тој српској покрајини вјековима живио и када су се појавили Албанци, који данас на српској земљи стварају тобожњу независну албанску државу. Са тим подацима још увијек свијет није довољно упознат, па је наредни текст наш скроман допринос борби Срба да сачувају своју постојбину и све оно што су вјековима стварали на Косову и Метохији. Текст је преузет са фејсбук групе „Српска ствар“.
Освајањем градова Призрена и Пећи, 4. јуна 1455. године, Турци су потпуно загосподарили Метохијом, где ће остати све до 1912. године када су ове крајеве ослободиле српска и црногорска војска. Турске власти су почеле одмах да заснивају феудално уређење и уводе своју администрацију. Уместо управних српских подела на жупе увели су санџакате и нахије. Метохија је најпре потпадала под Скадарски санџак, чије ће градове и села пописати 1485. године. Од 1570. године Призрен ће постати седиште санџака и у њему ће пописе извршити 1571. и 1591. године. У оба пописа Метохија ће бити подељена на нахије чија ће седишта бити у Призрену, Пећи и већим насељима Хочи и Долцима.
Ови турски пописи дали су значајне историјске податке о називима насеља, структури привреде, фискалним обавезама, о личним именима и патронимима сваког уписаног становника, о називима планина, речних токова и црквама и манастирима. Са изузетком неколико катуна (сточарских насеља) Арбанаса и Влаха и ивичних села према Албанији, становништво ових крајева чинила је апсолутна српска етничка већина. Према писаним изворима Косово и Метохија били су у 13., 14, 15, 16 и 17. вијеку најхомогеније области српске државе.
Турци су у првом налету порушили многе тврђаве, цркве, манастире, трговачке и друге објекте. Феудални господари постали су беглербегови, спахије и тимарници доведени из редова турске властеле и ислужених ратника. На другој страни остала је раја – становништво нижег реда задужено да обрађује земљу и врши најтеже послове. Сељаци су били дужни да обрађују земљу и дају државне и спахијске порезе – хараче. Хришћани су поред пореза обавезног за све, такозване „испенџе” били дужни да плаћају и „џизју” или харач, чега су били ослобођени муслимани. То је био разлог за све већу исламизацију, у првом реду имућнијих и угледнијих делова српског становништва у градовима и селима.
По својим законима Турци су признавали слободу вероисповести, али су свим силама настојали да то изиграју. Звона са цркава су поскидали и однели где год су их нашли и забранили њихову употребу у обредима. Већ у време првих провала попалили су и похарали многе манастире и цркве, а све веће и лепше цркве и манастире по градовима претворили у џамије или их разорили па на њиховим местима подизали џамије, своје дворове и друге јавне зграде. Старе цркве нису се могле обнављати без дозволе и подмићивања турских власти. Па и тада, оправка се условљавала коришћењем само материјала од старе срушене цркве при чему је одређивана и висина крова која се није смела прекорачити. Стога је унутрашњи простор готово свих тада саграђених или оправљених цркава укопаван у земљу, каткада од пола до целог метра. Црквене драгоцености су разграбљене и упропашћене. Црквене књиге и иконе су, такође, немилице уништаване или одношене и продаване по великим градским трговима Скадра, Подгорице, па и самог Цариграда. Готово сва села и имања – метохије – које су српски владари даровали својим задужбинама, одузета су и претворена у спахилуке.
Продор албанских племена у Метохију не може се потврдити пре краја 17. века. Извештаји католичких визитатора сведоче да се етничка граница између српског и албанског народа тада налазила измежу Црног и Белог Дрима. Апостолски визитатор, Барски надбискуп и примас Србије, Марин Бици је у септембру 1610. године ушао у Србију на ушћу Белог у Црни Дрим. На путу од Призрена ка Косову он бележи да је пролазио кроз „лепу долину пуну шизматичких села” (тј. српских православних села). И остали историјски подаци сведоче да је на простору Метохије и Косова у 17 веку живело преко 90 процената српског народа.
Када су Турци у свом поступном продору 1683. године, готово 300 година после Косовске битке 1389. године, стигли да опседну Беч и у њему царску палату, пољски краљ Јан Собјески (1624–1696) притекао је у помоћ Аустријанцима, потукао Турке и ослободио Беч од опсаде. Аустријанци су потом предузели успешан поход против Турака, ослободили српске земље и стигли до Скопља у коме је харала куга, спалили град и у даљем походу стигли до Тетова и Штипа. Српски патријарх Арсеније трећи Чарнојевић придружио се војнички организовано са својим народом аусторијском војсковођи Пиколоминију. На несрећу, Турци су, уз помоћ превртљивих Албанаца победили аустријску војску 1690. године и приморали је на повлачење до Саве и Дунава. Српски устаници са патријархом Арсенијем ИИИ били су приморани на сеобу и повлачење са Аустријанцима. По писму самог патријарха Арсенија трећег аустријском цару, он је са собом довео 30.000 извежбаних војника, не рачунајући у тај број и остале избеглице.
Турци, Татари и Албанци су три месеца палили и рушили српска села и вршили одмазду над српском рајом, а у опустеле градове Пећ, Призрен и Приштину сместили на зимовање Албанце, своје војнике. Татари су своје ратнике сместили у конаке манастира Пећке патријаршије, у чијим црквама су зимовали и неговали своје коње.
И у поновљеном аустријском походу 1737. године Срби су устали и пружили помоћ аустријској војсци и, коначно, опет били принуђени на другу сеобу, чији је предводник био патријарх Арсеније ИВ Јовановић.
Да би дефинитивно елиминисали српски отпор, турске власти су систематски насељавали ова подручја поузданим албанским муслиманским живљем из Албаније, који је играо битну улогу у гушењу свих каснијих српских побуна. Од 1737. до 1878. године Срби су још увек били у већини у Метохији и на Косову. Средином 18 века било их је око 400.000 житеља. У девичком манастирском Поменику, који се водио од 1761. до 1789. године, забележено је око 250 српских села. Из тог пописа се види да је у целом 18 веку српски живаљ одржаван и тако ушао у 19век.
Између двеју српских сеоба, Албанци су се насељавањем померили из своје етничке матице за 200 км на српско тло, а то је било праћено протеривањем Срба или исламизацијом. Албански досељеници, муслимани, после српских ослободилачких устанака почетком 19 века, били су главно и најсуровије оруђе турске казнене политике и играли су главну улогу у гушењу не само српских побуна.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Evo cinjenice, KiM je srpsko.
Odakle ti ideja da problem nas moze da resi tamoneki glupak koji ni sopstveni brlog ne zna da nabode bez gps-a?
Na ovakav komentar čovjek može da kaže samo „neka vam je srećno kad je vaše“.
Kakve veze ima kada su se Albanci pojavili. Suština je u tome da su sada većina i da na sadašnjim „demokratskim izborima“ na Kosovu mogu izglasati što zamisle. Takođe je istina da su Srbi (među njima i jedan dio moje rodbine), za višestruku cijenu, prodali svoju imovinu Albancima. Naravno, Albanci su se na tu teritoriju većinom naselili u doba i uz saglasnost srpskih komunista. Isti su im dali državljanstva i sva građanska prava. Srpske komuniste niko ne pominje. Kao da, u svemu tome, njihove kriivice uopšte nema. Kao da je za sve ovo kriv neko van srpskog naroda. Imam osjećaj da bi priznanjem ove krivice, od strane srpske javnosti, morali priznati i sopstvenu odgovornost i kriivicu svojih predstavnika u tadašnjoj vlasti. Svaka čast generacijama naših predaka koji su znali ko su i što su. Što smiju a što ne. Sa kim se smiju oroditi i mogu raditi neke stvari a sa kime ne. Komunizam je ubio taj osjećaj u srpskom narodu. Veliki dio srpskog naroda ne dijeli osjećaj pripadnosti (sem deklarativno) naciji koja je nekada imala strogo određene moralne i demografske karakteristike. Srpski narod nije isti. Može se postaviti pitanje da li on uopšte postoji u smislu sličnosti sa nekadašnjim srpskim narodom. On je dobio neke potpuno nove kulturološke karakteristike. Svi nešto analiziramo i govorimo kada su oni došli, ko ih je doveo, način na koji su se naselili… ali niko ne nudi nikakav predlog ili savjet kako da se novonastala situacija promijeni. Bojim se da toga načina i vraćanje na staro nema. Kosovo je trajno izgubljeno a za njegovo gubljenje kriv je srpski narod i niko viiše. Poslednja dešavanja (bombardovanje i zločini koji su se dogodili) samo su ubrzale taj proces. Nema nazad. To je, što je. Oni koji smatraju da se nešto može uraditi neka navedu što treba uraditi, na koji način, sa kojim sredstvima i ljudstvom… Da razmotrimo taj predlog i sagledamo posledice istog. Neka već jednom prestanu da pišu što je bilo, ko je domicilan a ko nije, ko je zaslužan a ko to nije… Tako se samo gomila mržnja i podstiče narod na nepromišljene poteze. Činjenica je da su muslimani (ne bi ih svodio na naciju) sa tih prostora izdejstvovali zaštitu najvećih evropskih sila kao i SAD-a. Činjenica je i to da Srbija ima problem (ma koliko to čudno zvučalo) sa islamom a da toga nije svjesna. Činjenica je i to da su albanski muslimani svoj problem međunarodnoj zajednici predstavili kao nacionalni a da Srbi nijesu bili dovoljno mudri da to prepoznaju kao klerikalni problem. Činjenica je i to da ni predsjednik Srbije ne smije ući u ovu sada već priznatu državu… Sve su to činjenice koje niko ne može osporiiti.
Albanci su kao katolici iz plemenskih oblasti naseljavali Kosovo i Metohiju i tek pri dolasku prelazili u islam.Srbi su uglavnom otisli u seobama sa Kosova.Kasnije pravoslavno stanovnistvo je uglavnom doseljeno iz Bugarske i Makedonije sto je prepoznatljivo i po dijalektu koji je i dan danas vecinski u tim krajevima.