Корупција и бирократија — од Обреновића до данас

Историја Србије проткана је злоупотребама државне бирократије у сврхе личног богаћења. Може ли се доношењем Закона о пореклу имовине томе стати на пут?

Пише: Никола Јоксимовић

Не постоји моменат у нововековној историји Србије у којој државна бирократија није злоупотребљавала свој положај за лично богаћење, још од тренутка када се кнез Милош уортачио са капетан Мишом Анастасијевићем. Владавина Милошевих и Карађорђевих потомака обележена је борбом два економско-политичка клана, Хаџи Томе и Бабадудића, за економску и политичку превласт.

Социјалистичка Југославија познавала је Закон о пореклу имовине, али он је примењиван селективно и више је користио у сврхе обрачуна партијских клика. Тако су радници широм Југославије морали да доказују да су легално купили сваки ексер приликом градње кућа, док су партијски функционери уживали привилегије и користили моћ за прибављање богатства. Афера „Агрокомерц“ није покренута због злоупотреба већ да би се један клан обрачунао са другим.

Ако партијски функционер може да мућка, могу и ја

Непримењивање закона у комунистичкој Југославији довело је до тога да се нелегално стицање имовине сматрало нормалним — ако партијски функционер може да мућка, могу и ја — и увело је у наша друштва лошу праксу која закон посматра као нешто наметнуто силом и што се мора на сваки начин заобићи. У комунизму увек је било лакше ићи заобилазним путем, пре него легалним.

Слично је било и у Милошевићевој Србији, у којој је систем злоупотреба захваљујући рату и санкцијама усавршен. Бирократе су се поделиле — једни су отишли у приватни бизнис, други су постали директори државних фирми. У том систему, државне фирме служиле су као „краве музаре“. Приватне фирме су из државних разним малверзацијама извлачиле новац и то је био рецепт опстанка на тржишту.

Осим тога, злоупотребе бирократа у спољној трговини, око увозно-извозних дозвола и контингената достигле су толике размере да је постала јавна тајна на који начин функционише ортаклук између државних функционера и привредника.

Ни после 5. октобра систем није промењен, упркос обећањима. Спољна трговина је, додуше, отворена, али су смишљени нови системи злоупотреба у приватизацији и овај пут у сарадњи са државном бирократијом. Користећи идеју либерализма као покриће, тајкуни израсли на крилима приватизације покушали су да завладају државом успостављајући и власт над бирократијом коју плаћају. Неретко се дешава да људи из тајкунских предузећа заузму важне државне функције и да се, после обављеног посла, који је најчешће приватизација неког великог предузећа, врате одакле су дошли.

У наизглед неразмрсивом чвору корупције у Србији бирократија је опште место, не само данас, већ и кроз историју. Зато је доношење Закона о пореклу имовине који ће бити усмерен према државним функционерима и бирократама сјајна ствар, јер никада до сада у својој историји Србија није имала такав закон.

Питање је, међутим, како ће он бити спровођен. Ако буде спровођен селективно, као у време социјализма, била би то још једна потрошена добра идеја. Ако би се, упоредо са законом, ојачале институције за контролу финансијских токова и ако би био спровођен доследно, овај закон би могао да постане од историјске важности у трансформацији српског друштва од ауторитативног у демократско.

За спровођење закона ове врсте потребно је, пре свега, време и сагласност целог друштва. Потребан је друштвени споразум о путу којим ћемо даље ићи, споразум о повлачењу црте у односу према држави и њеним ресурсима; потребно је трансформисати бирократију од свемоћне институције која управља животима људи у државни апарат који извршава своје функције.

Тај пут неће бити лак, али није довољно само започети посао, већ је потребно довести га до краја. Ако се то не уради са овим законом, ако све остане на нивоу иницијативе или ако закон ступи на снагу, а не примењује се или се примењује селективно, у политичке сврхе, онда за Србију неће бити спаса.

Историја Србије проткана је злоупотребама државне бирократије у сврхе личног богаћења. Следи кратки водич кроз карактеристичне случајеве злоупотреба државних органа у Србији.

XIX век — у деветнаестовековној Србији није било великих финансијских скандала све до изградње прве железнице. Тадашњи председник Владе Милан Пироћанац остаће упамћен, осим по потписивању Тајне конвенције, и по томе што је омогућио једној аустријској банци да финансира изградњу српске железнице, а ова му је заузврат дала кредит уз помоћ кога је Пироћанац изградио палату у Француској 7 (данашње Удружење књижевника Србије). Пироћанац кредит наравно није вратио.

Још један скандал избио је на видело око војних лиферација у који су били умешани генерал Јован Белимарковић и његов рођак Живко Карабиберовић, обојица високи државни достојанственици и чланови клана Бабадудића.

Први светски рат — иако се сматра најхеројскијом епохом у новијој српској историји, за овај рат повезани су бројни скандали у вези са војним лиферацијама. За многе трговце везиване су приче да стављају песак у брашно и картон у опанке за војску. Тако је и стриц Коче Поповића, Константин у народу прозван Пескар.

Период између два рата — у новоформираној држави скандали везани за злоупотребу положаја нису били реткост. Класа нових богаташа, изашлих из рата, коју је Нушић описао у драми „Др“, наставила је да послује на исти начин. Један од главних протагониста бројних финансијских скандала био је син Николе Пашића, Рада. Када је после једне махинације са шећером поднета апелација у Скупштини Пашић је рекао: „Шта да радим кад дете воли слатко?“.

Koмунистичка владавина: Злоупотреба власти или не?

Социјализам — неко ће рећи да у већем делу комунистичке владавине није било злоупотреба бирократије у сврхе личног богаћења, док ће други рећи да је цела комунистичка владавина једна велика злоупотреба власти. Радни људи морали су да доказују порекло имовине по закону, али није забележено да ли је нека слична комисија проверавала како је Едвард Кардељ стекао збирку скупоценог порцулана или Темпо колекцију уметничких слика.

Ипак, за социјалистичко време везује се афера „Агрокомерц“ која је послужила како би се једна партијска клика у Босни разрачунала са другом. Са овом афером повезана је и афера око изградње вила за функционере у Неуму.

Милошевићева Србија — рат, санкције и почетак транзиције биле су као поручене за злоупотребе државне бирократије. Да би се описале све злоупотребе власти у сврху личног богаћења у овом периоду не би била довољна ни књига. Чак и изабрати карактеристичан случај је велики изазов. Ипак, намећу се две банке — „Дафимент“, у власништву Дафине Милановић и „Југоскандик“ у власништву Јездимира Васиљевића, које су стотине грађана Србије завиле у црно. Прича се да су државни функционери улазили у поменуте банке и из њихових трезора износили онолико новца колико им је било потребно.

Покретане су акције „за борбу против корупције“, али стицао се утисак да су оне служиле за разрачунавање са политичким противницима. Тако су 1993. ухапшени министри Сава Влајковић и Велимир Михаиловић, а коју годину касније и директор Дуванске индустрије Ниш Смиљко Костић и директор републичког Завода за здравствено осигурање Ненад Ђорђевић.

Милошевићево време било је време свеопште криминализације друштва, тако да је граница између криминалаца и бизнисмена била нејасна. Поједини министри и државни службеници богатили су се на рачун државе додељујући увозно-извозне дозволе, дозволе за градњу и томе слично.

После 5. октобра — нажалост, слично као и у време Милошевића, не зна се одакле почети. Убрзана приватизација послужила је многима као начин за брзо богаћење, у чему је државна бирократија играла одлучујућу улогу. Владавину Демократске странке обележиле су афере око приватизације цементаре „Нови Поповац“ за шта су били оптужени шеф кабинета тадашњег премијера Зорана Ђинђића и његов саветник за безбедност, Немања Колесар и Зоран Јањушевић, као и афера око опремања ВИП салона Аеродрома Никола Тесла, за шта је била оптужена тадашња министарка за саобраћај Марија Рашета Вукосављевић.

И владу Војислава Коштунице обележиле су бројне афере међу којима се истиче афера око приватизације Луке Београд, за шта је био оптужен тадашњи министар Предраг Бубало. То су само неке од афера које су обележиле овај период, али оно што је карактеристично јесте да ниједна од њих нема судски епилог.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: