Континуитет олује – ко нас вуче за нос

Пише: Никола Гашпарић, студент клуб Правног факултета

Свака годишњица највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата, познатог под оперативним именом ,,Војно-редарствена операција Олуја“ са собом носи ехо неутихле боли за убијенима, прогнанима и опљачканима. Сваког 4. августа се суочавамо са причама трајно унесрећених породица претеклих од крвожедне машинерије извођача ове операције.

Међутим, пуки ламент није довољан да српска јавност прође кроз катарзу. Потребно је извлачење конкретних поука како се прошлост не би повампирила, и то са становишта дефинисања односа према међународној заједници, према Хрватској, али и према самој држави Србији и српској јавности. Овај текст би управо у том светлу и требало читати.

Почињемо од међународног аспекта, с обзиром да операција ,,Олуја“ као ни уосталом читав конфликт у Хрватској нису обележили искључиво локални актери. Подстрекавање, али и директна логистичка подршка, стигли су из иностраних центара моћи. Сама хрватска независност није продукт политичког дијалога унутар државе Југославије.

Она је наступила када су антиуставни чин отцепљења који је прогласио Сабор признали Ватикан и СР Немачка, који су затим активно радили на охрабривању осталих међународних актера да крену њиховим стопама. Сама операција ,,Олуја“ била је припремљена од стране пензионисаних америчких генерала. Како се САД не би директно умешале у конфликт, ово је изведено путем приватне агенције IMRY која је извела ометање крајишких радио-веза али и логистички припремила саму операцију. Треба поменути и вишегодишњу медијску кампању коју је извела изузетно утицајна америчка компанија Рудолф&Фин. Међутим, подршка операцији стигла је и са позиције УН коју Срби (наивно) нису очекивали.

Наиме, Срби су од 1992. године разоружавани и припремани за политичко решавање конфликта (у оквиру плана Z-4). Симетричне мере нису важиле за Хрватску што јој је обезбедило кључну стратешку предност. Правдање да су УН биле надигране је бацање прашине у очи наивним посматрачима. Дакле, закључујемо да је подршка, и то не само симболична, стигла Хрватској са адреса држава, приватних корпорација и међународних организација.Србија није повукла нити симболичне, а камоли реципрочно снажне ударе ни дипломатским нити обавештајним каналима. Никакве економске погодности, чак ни благонаклоно тапшање СРЈ није извукла а одбијањем да стане иза свог становништва послала је контрапродуктивну поруку потенцијалним сарадницима. Потребне су деценије дијаметрално супротног приступа да би се ово исправило.
Други угао је фокусиран на хрватско-српски однос у сукобу и ту уочавамо супротан хрватски однос од приказаног српског према сопственим циљевима и методима борбе.

С једне стране Хрватска је имала готово монолитну позицију у друштвеном мњењу и јасан циљ: независна и етнички чиста Хрватска, што Туђман није ни тајио, прокламовавши за свој циљ свођење Срба на мање од 3%. Овде можемо уочити и елементе геноцида с обзиром да етничко чишћење није стихијски, већ систематски спроведено, и поткрепљено нормативним актима попут Закона о хрватском држављанству од 8.10.1991. године којим држављанство додељује припадницима хрватског етницитета, док другима предстоји понижавајућа процедура о доказивању ,,лојалности хрватској држави, изричито прихватање хрватске културе, одрицање од српског држављанства“. 17.10.1991. председник Владе Јосип Манолић доноси одлуку да сви Срби који раде у Влади морају до 16 часова истог дана ,,испразнити писаће столове и напустити зграду, с тим да се у истој не појављују“. Кулминација геноцидних намера јесте Закон о допуни Закона о Влади Хрватске којим је Влада снабдевена овлашћењима да може предузимати СВЕ мере против тзв ,,непослушних опћина“,тј. општина са српском већином.

Пошто смо изложили нормативни аспект наступајућег геноцидног односа према сопственом становништву, усмерићемо се на конкретне акте који су везани за Олују. Састанак на којем је Олуја непосредно испланирана одржао се 31. јула 1995. на Брионима и на њему је председник Туђман изнео стратешки циљ ,,да Срби практично нестану“. Ово би се извршило неселективним артиљеријским ударима по цивилним објектима са пешадијским пробојем симултано са пропагандним дејством којим ће се становништво усмеравати ка коридорима усмереним ка Србији. Крунски доказ можемо извући из саставног дела војне документације, тзв. Топничких дневника (евиденције циљева при артиљеријској паљби). Индикативно је што Хрватска није допустила њихову употребу при процесу против генерала Готовине и Маркача пред Хашким трибуналом. Оваква прљава игра није завршена изгоном Срба из Крајине, само је настављена другим средствима. Спектар је широк.

Институционално се спречава повратак цивила, онемогућава се враћање имовине (номинално неприкосновеног права у ЕУ). Треба истаћи и суптилније, али једнако ефикасне и непринципијелне методе забране ћириличних табли у местима где Срби имају квоту која им то омогућава (Вуковар) и застрашивања неоснованим хапшењем не при првом, већ при трећем уласку у РХ, чиме се постиже ефекат страха међу повратницима. Шта Србија може? На Србији је да никада не учествује у хрватском наративу о ,,Олуји“ јер он, пре свега, није истинит. Србија једноставно, мора да изусти истину: у питању је геноцид и између нас стоје стотине хиљада протераних, хиљаде побијених и трајно осакаћених, тешко је проценити колико је непокретне имовине уништено и отуђено, и што је можда најтеже уништени су културно-историјски споменици-наша гробља и цркве.
Овај осврт бих завршио конкретно-шта нам је чинити да се ,,Олуја“ никада више не понови? Неопходно је утврдити једноставан и довољно јасан симбол-као што Холокауст има Ану Франк а бомбардовање 1999. Милицу Ракић. Нажалост на Петровачкој цести, која је била поприште злочина и у Другом светском рату које је овековечио Бранко Ћопић истоименом песмом (,,Над цестом круже грабљиве птице, туђински авиони. По камењару оснијеженом челична киша звони…“) Тог, дословно пакленог августа 1995. на Петровачкој цести убијени су и Јовица Дрча, стар 6 година, Невенка Рајић, стара 9 година, Жарко Рајић, стар 9 година, Дарко Вуковић, стар 13 година. Многима не знамо име. Сви они морају постати симбол ,,Олује“ како не би дошло до релативизације овог злочина. Да су наши родитељи интензивније ишчитавали ,,На Петровачкој цести“ ,,Олује“ не би било. На нама је да ту грешку исправимо. Не морају нас баш увек вући за нос.

На слици се види хрватски војник који у избегличкој колони малтретира и понижава српску старицу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: