Према већини историчара, Конфучије је рођен 28. септембра 551. године пре нове ере. Идентификовано је да је његово родно место близу модерног града Куфу, у држави Лу, а у данашњој покрајни Шандунг у Кини. У то време био је познат као округ Чоу.
У време Конфучијевог рођења, Чоу су технички контролисали владари династије Џоу, иако је породица Кунг, заправо потицала из династије Шанг, која је била на власти пре него што их је Џоу династија заменила.
Породица Кунг у Кини држи посебан рекорд – имају најдужи родослов на свету. Њихова породична линија забележена је и сачувана више од било које друге породице на свету која постоји. Породични списак броји 83 забележене генерације, све до самог Конфучија.
Уз бројне изворе који су и до данас очувани, могуће је оквирно рећи колико је људи у директном роду са њим, наравно са одређеним одступањима у тачности података. Постоји и организација која се бави праћењем података о његовим многобројним рођацима позната као Одбор за израду родослова Конфучија („Цонфуциус Генеалогy Цомпилатион Цоммиттее”). Према њиховим тврдњама, тренутно број Конфучијевих регистрованих потомака износи око два милиона, док се процењује да их постоји чак три милиона.
За живота га нико није звао Конфучије. Једини разлог због ког је познат под тим именом јесте што су језуитски мисионари, који су долазили у Кину током 16. века, узели његово име и дали му латински звук. Име „Конфучије” адаптирано је од имена „Конг Фу Це”, што значи „Учитељ Конг”. Међутим, чак ни ово није било његово право име. Име му је било Кунг Ћију, мада су га такође звали „Чунг-ни“.
Био је једино дете у породици, мада постоје записи да је имао и брата, а одрастао је само уз мајку у сиромаштву, будући да му је отац, војни официр, погинуо у борбама, у рату који је задесио територију тадашње Кине, када је Конфучије имао само три године.
Имао је опште образовање, врсту образовања које ми данас познајемо под термином „државног” насупрот привилегованог, приватног образовања. Ипак, његова мајка се трудила да му обезбети знања из различитих области и вештине које су захтеване од сваког правог џентлмена у кинеској култури.
Ове вештине, познате као „Шест уметности”, састојале су се од обреда, музике, стрељаштва, вожње кочија, калиграфије и математике. Иако је концепт „Шест уметности” постојао и пре Конфучија, ове вештине су укључене у сам конфучијанизам.
Конфучије је рани део свог одраслог живота провео радећи на бројним државним пословима, како је и приличило његовом статусу у древном кинеском друштву. У временима у којима је живео постојале су четири категорије „занимања“ за кинеске држављане. Било је сељака који су радили као пољопривредници, оних који су радили као трговци, било је уметника и занатлија, а напослетку и група људи који су били научници.
Конфучије се, образован, уклопио у последњу, класу научника, што је објашњавало његове административне послове, као и послове из области књиговодства, али се за живота није либио ни чувања коња и оваца.
Године 501. пре нове ере, Конфучије је озбиљно газио у водама политике, градећи своју политичку каријеру, када је именован за гувернера малог града у држави Лу. Изгледа да је, додуше, заиста добро обавиљао свој посао, јер је напредовао и постао нешто слично функцији коју ми данас познајемо под термином министра унутрашњих послова.
Једно од многих правила и филозофских идеја повезаних са Конфучијевим учењем је оно што је познато као „Златно правило”. Преведено са његовог матерњег језика, „Златно правило” отприлике гласи: „Не чините другима оно што не желите да чините себи”. Ова реченице носи још и назив „Сребрно правило”, будући да је изворна форма гласила: „Чини другима што желиш себи”.
Постоји још једна варијанта овог правила у којој је Конфучије образложио да влада не би требало да намеће своју владавину казнама, већ да треба да влада примером, пружајући људима пример за живот у погледу врлине, поштења и интегритета.
Према Конфучију, најбољи начин да друштво правилно функционише било је признавање свог места у њему. Када је изјавио да је „принц принц, а министар министар, отац отац, а син син”, залагао се за природни поредак ствари које се крећу напред.
С друге стране медаље, Конфучије је утврдио да социјални сукоби и нереди потичу из тога што људи нису у могућности или одбијају да посматрају стварност и баве се истом.
Један од многих начина на који је Конфучије утицао на Кину била је његова филозофија која је инспирисала систем познат као „Царски испит”. То је био меритократски систем у ком је било коме дозвољено да буде на положају у влади све док је положио испит. То је значило да су обични људи имали приступ часним и добро плаћеним пословима за које, у другачијим условима, не би имали прилику добити.
Упркос Конфучијевом веровању у природни поредак, он је заговарао да врлина карактера, а не крв и статус, одређују вредност особе. Овај облик меритократије прихватили су и похвалили каснији филозофи, укључујући и Волтера.
Није веровао у демократију, нарочито у идеју да ће обичан народ изабрати вођу који ће их представљати на изборима. Конфучије није мислио да су сви људи једнаки и стога није веровао у пружање једнаке шансе за освајање моћи. Конфучије је такође веровао да маса неће имати умети да одабере најбољег вођу за тај посао.
Између 497. и 484. пре нове ере, Конфучијева политичка каријера донела му је и много непријатеља. Већи део свог времена тих година провео је, у оквиру самонаметнутог изгнанства, путујући у неколико провинција изван државе Лу. Када је имао 68 година, Конфучије се вратио кући након неколико година прогонства и путовања.
Његов повратак тражили су високи државници тог доба, а по повратку време је проводио подучавајући десетине ученика. Процењује се да их је било између 72 и 77.
Један од познатих Конфучијевих трикова за подучавање из области етике и филозофије била је употреба метафора, алузија и наговештаја. У познатом примеру његовог стила представио је сценарио где се власнику штале говори да је иста изгорела. Власник одмах пита да ли је неко повређен, уместо да се распитује за сопствене коње, стављајући тиме људе испред материјалног.
Древна прича, једна од многих, која је у вези са Конфучијем, укључује једног од његових ученика. Иако је био талентован, ученик је у почетку планирао да научи само оно што му је неопходно да би добио добар посао. На крају су га потпуно обесхрабрили високо постављени идеали којима је Конфучије тежио, јер су изгледали као превише узвишени да би били применљиви у стварном свету.
Постао је лењ и криво је своју неспособност кад се са њим суочио Конфучије. Конфучије је, међутим, истакао да све што је ученик радио било цртање произвољне линије у песку, уместо да се трудио најбоље што је могао. Подстакао је свог ученика да, чак иако није имао способност, буде добар као други, истичући да је важно искористити свој потенцијал у највећој могућој мери.
Према записима, имао је троје деце. Најстарије дете, син Конг Ли, рођен је само годину дана након што се Конфучије оженио са Ћи Гуан-ш’, а наставио је очевим стопама и бавио се политиком. Имали су и две ћерке, а према доступним изворима, једна је трагично преминула у раном детињству.
Један од Конфучијевих потомака, Х. Х. Кунг, важна је личност у историји Републике Кине. Кунг је играо кључну улогу у влади у периоду од 1930. до 1940. године када је Јапан напао Кину, чак и док је пролазила кроз унутрашња превирања. Кунг је чак вршио и функцију премијера Републике Кине од 1938. до 1939. године.
Вероватно и није изненађујуће, али не постоји сачувана скулптура, слика или цртеж Конфучија настале током његовог живота. Од његове смрти, међутим, било је доста портрета који су својеврстан покушај реконструкције Конфучијевог лика.
Уз сав утицај који је Конфучије имао на кинеску културу током њене историје, појавио се и облик уметности заснован на његовом писању и филозофији. Конфучијанска уметност се може наћи у разним облицима, попут калиграфије његових списа, керамике и грнчарије.
Иако је конфучијанска уметност пореклом из Кине, током дугих година пробила се и у друге азијске земље. Облик конфучијанске уметности пронашао је плодно тле и у Кореји, где је постала део традиције.
Конфучију се често приписују заслуге за писање „Четири књиге” и „Пет класика” који покривају све теме и идеје конфучијанизма. Да ли их је он сам написао у потпуности или је узео старе текстове и преправио их заједно, расправа је која још увек чека на свој епилог. У сваком случају, ова дела су имала дубок утицај током кинеске историје.
„Пет класика” чини класична поезија, збирка од најмање 305 песама које су подељене на свечане песме, химне, народне песме и похвалне речи, затим „Књига докумената”, наводно најстарији спис о историју у историји Кине, детаљно описује документе и кинеску прозу који сежу чак у шести век пре нове ере.
Трећа је „Књига обреда”, својеврсна колекција друштвених догађаја и дворских церемонија древне Кине, а након ње и „Пролећни и јесењи летописи” који представљају историју Конфучијеве матичне државе Лу и која обухвата временски период између 722. и 481. пре нове ере. Последња од пет је „Книга промена” или „Ји ђинг”, књига упутстава о древном источњачком прорицању.
Прва од „Четири књиге”, за које су приписане Конфучију заслуге, названа је „Велико учење”. Конфучије је наводно написао главни део књиге, док је девет додатних поглавља дао да напише његов ученик. Књига је драгоцена за историју Кине због својих филозофских и политичких тема које датирају из тог времена.
Друга књига, „Доктрина умерености”, заправо је приписана једином Конфучијевом унуку. Доктрина о умерености даје упутства људима о постизању савршене врлине у овом животу.
„Разговори” су трећа од четири књиге које се сматрају светим и важним за разумевање конфучијанизма. Књига се састоји од расправа између Конфучија и његових ученика које су се могле догодити или не, као и неколико његових говора.
Четврта књига, „Менсије”, прикладно говори о кинеском филозофу Менсију, за кога се у Кини сматра да је „Други мудрац”, док је за првог сматран сам Конфучије. Књига прати многе Менсијеве разговоре са савременим краљевима. Готово је могуће упоредити са Платоновим списима о Сократу који су имали задатак да читаоцу представе главне вредности и поуке.
Кинеска историја познаје и период од шестог века пре нове ере до 221. године пре нове ере који се сматра за златно доба кинеске филозофије и назива термином „Сто школа мишљења”. Многе су филозофије рођене у овом временском периоду, укључујући конфучијанизам, које су наставиле да обликују источноазијску мисао и учење вековима након завршетка ере.
Ова ера се завршила чистком коју је спроводио први цар династије Ћин. Једна од бројних одлука Ћин Ши Хуанга била је одлука да се се спале расправе и текстови који му се нису свидели и који нису одговарали његовим ставовима, будући да је сматрао да је слобода говора прецењена.
Да би даље доказао исправност свог гледишта, осудио је више од 450 конфучијанских учењака да буду живи сахрањени 212. пре нове ере. Један извештај заправо процењује да је број сахрањених научника износио више од хиљаду.
Било је много расправа и дебата око тога да ли се конфучијанизам рачуна као религија или етички систем, посебно када је хришћанима дата прилика да изразе своје мишљење. Ни кинеске власти нису знале како тачно да дефинишу конфучијанизам. До данас није одговорено на ово питање у потпуности.
Отприлике у доба династије Хан у кинеској историји, конфучијанци су почели да уче да жене морају бити честите кроз своју оданост и послушност својим очевима у младости, својим мужевима током брака, а касније и синовима. Наравно, ово је изазвало критике од стране различитих групација које су имале проблем са стављањем жена у подређен положај у односу на мушкарце.
Многи чак оптужују конфуцијанизма за евентуално оштећене животе великог броја жена током дуге кинеске традиције која је сматрала конфучијанизам својом незваничном државном религијом.
У Јужној Кореји, покрет против конфучијанизма постао је инспирација за есеј под насловом „Конфучијанизам мора умрети да би нација живела“. У овом есеју је описано неколико аспеката конфучијанизма, посебно вредност којој је сам Конфучије давао изразит значај а то је одавање почасти родитељима, старешинама и прецима. Ово претерано наглашавање поштовања прошлости, тврдио је аутор текста, потискује друштвени напредак.
У Кини, једна од највећих група која се противила Конфучију и његовим учењима, били су, не тако изненађујуће, кинески комунисти. Тачка најизраженијег разилажења у ставовима са Конфучијем била је његова приврженост природном поретку где су обични људи били послушни аристократији.
Када је преузела власт, Комунистичка партија забранила је церемоније у част Конфучијевог сећања. Забрана је коначно укинута током деведесетих година прошлог века, пошто је одавање почасти Конфучију постало прослава дуге и разнолике кинеске традиције и историје.
Када је имао 71 или 72 године, Конфучије је био емоционално истрошен. Живео је довољно дуго да сахрани свог сина, као и бројне своје штићенике. Преминуо је од старости, а занимљиво је да је оригинална гробница била у облику секире.
Можда постоје аргументи и контрааргументи, али утицај конфучијанизма на живот, културу и развој критичке мисли у источној Азији, а преко ње и у другим деловима света, може се видети и данас, много векова после његове смрти.
Сматран је за једног од најважнијих и најутицајнијих појединаца у историји света који је оставио дубок траг на човечанство.
Будући да је један од главних принципа његовог учења био принцип љубазности, најприкладније је текст о Конфучију завршити управо једним од најпознатијих његових изрека:
„Љубазност узврати љубазношћу, али зло узврати правдом. ”
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
