• Издвојено
• Поглед

Комнен Бећировић: Одустати од зла на Морачи

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Током протеклих тридесет година колико траје борба међународних размјера за спас Мораче, речене су највише ријечи о њеној природној и цивилизацијској баштини до те мјере да се кроз ту борбу Морача афирмисала као свјетска вриједност достојна да буде уврштена међу највећа добра човјечанства под заштитом Унеска.

Поменимо међу тим надахнутим ријечима ону највећег еколога нашег доба Франца Вебера, у вријеме његове посјете са групом новинара Морачи, јуна 1988, да је ријека Морача Бетовенова симфонија, а њен кањон катедрала вјечности. Или ријеч византолога Димитрија Оболенског који је са десет професора са Оксфорда, изјавио у писму Тајмсу, марта 1989, да би језеро поред манастира Мораче било кобно по ово незамарљиво добро наше заједничке европске баштине, како је дословно стајало у обраћању. А Јудиштир Раџ Изар, директор Културне баштине у Унеску, пошто је имао увид у досије Морача, писао је у мају 1998 да, иако манастир Морача није на листи Свјетске културне баштине, он зрачи вјерским, историјским и културним вриједностима да га треба сачувати за добро свих.

Ове и друге славне личности нашег времена, само су наставиле са похвалама којима су обасипали Морачу и њено светилиште славни људи ранијих времена. Тако је њемачки географ Бернхард Шварц писао да је манастир Морача бисер Црне Горе. А Курт Хасерт, такође географ, да Морача својим шумама и ливадама те разноликошћу својих пејзажа, има изглед огромног величанственог парка. Док је велики руски истраживач Јегор Коваљевски узносио историју народа морачког казавши да је она хомеровска поема. Са своје стране пак, пољски бард Адам Мицкијевић славио је поему Женидба Максима Црнојевића насталу на обалама Мораче, као једну од највећих поема свих времена и свих народа. И сам Гете који је упознао пјесен у Вукову преводу, високо је цијенио рекавши да она садржи сву поезију…

Могао бих овако наставити на много страница, као што сам то учинио у своjoj књизи L’éternité menacée de la Moratcha, Угрожена вјечност Мораче, објављеној у Паризу 1997. Или још више у свом опсежном раду на српском и француском језику Морача у очима европских аутора XIX и XX вијека, постављеном на мрежу 2010. А постоји на интернету и велики зборник од преко 300 страна Одбрана Мораче од потопа, који сам приредио и дао објвити 2002, а који садржи текстове најпозванијих личности из разних области, геологије, географије, електроенергетике, историје, историје умјетности, као и литерарне текстове настале скупа у вријеме прве велике битке за Морачу, вођене и добијене крајем 80-их и почетком 90-их година протеклог стољећа. Такође би се могао саставити позамашан зборник од штива у одбрану Мораче насталих током посљедњих петнаестак година.

Међутим, на крајње запрепашћење, власт за све ово неће ни да зна и, рекло би се да што су аргументи бројнији и јачи, то она утолико више остаје на њих глува и нијема, једнако гонећи своју и упорно тражећи ивеститоре по свијету како би потопила Морачу! Тако, ево опет ових дана, након неколико пропалих тендера, она повампирује, у још црњем виду, кобни пројекат брана и електрана на Морачи. И као да хоће да буде сигурна да ће успјети у својој накани, овога пута нуди, готово на препад, величанствену и славну земљу Морачу на милост и немилост кинеској аждаји Норинко која сравњује планине и гради острва у океану, а за коју би Морача била обичан залогај. Норинко би, осим електрана предвиђених одавно на самој Морачи, градио електране и на њеним притокома, Мртвици чији је кањон још некуд чудеснији од кањона Мораче, Сјеверници и Малој Ријеци. Но помиње се, поред кинеске фирме, у случају да она затаји, и турска фирма Берекет Eнерџи: таман посла, нека Турци за неколике године Морачу потопе кад нијесу могли вјековима да је поробе.

Каква стравична иронија, а још стравичнија разисторија!
Али шта мари ако је то цијена свјетске политке државе Монтенегра и њених односа са великим силама те мегаломанске амбиције да се буде у табору ових, како се управо кликтало од стране званичника у вријеме кандидовања Црне Горе за НАТО. Подсјетимо да се Кина простире на 10 милиона квадратних километара земљиног шара са милијарду и по становника становника, а Турска на близу 800 хиљада квадратних километара са око 80 милиона житеља, док Црне Гора заузима површину од непуних 14 хиљада квадратних километара гдје живи око шест стотина хиљада људи. Бројке које речито говоре да се не може бити у истом табору, али кад се већ иде у државну посјету Кини, као оно Мило Ђукановић прошле јесени, и мора да се нешто закључи, онда је тако, бојати се, Морача обећана аждаји Норинку.

А био је и раније неки сличан договор с Берлусконијем о снадбијевању Италије струјом са електрана на Морачи преко подводног кабла. Само што је Берлускони одавно скинут с власти и скоро доспио у тамницу, а фирма A2A, иако власник Електропривреде Црне Горе, срећом одустала од понуђеног јој потопања Мораче.

Већ од почетка битке за Морачу, речено је и поновљено да Црна Гора нема довољно земље за потапање. Но, упркос томе и, умјесто да се окрене сунчаној енергији која је данас у великом замаху и за коју Црна Гора има идеалне услове, власт је упрла да потопи све што се може потопити, као да хоће да Црну Гору претвори у једну велику хидроелектрану. О томе свједочи и пројекат електрана на Комарници, а посебно удар на рјечне изворе њиховим давањем у плијен концесионарима да граде мини централе па су се они, као јато грабљивица, обрушили на то горско благо црногорско.

Један такав, власник фирме Декар хидро, дошао је са својом скаламеријом прошлог љета у Љевишта да уништава извор Мораче, ваљда највеличанственији рјечни извор на европском континенту који годишње походе хиљаде туриста. Требало је противљење мјештана да се уз подршку наклоњених медија, харање, риљање, минање, сјеча горе, ријечју дивљање бар привремено обустави.

Све у свему, има се страшан утисак да се власт заинатила да хоће да по сваку цијену потре многе милионе година током којих су настајала природна чудеса Мораче, као што све чини да потре многе вјекове српске историје Црне Горе која се управо као Српска Спарта прославила на позорници свијета! Расрбљује се Његош, преправља му се Горски вијенац, укида се наше хиљадугодишње пимо ћирилица, ствара се неко ругло од језика званог црногорски којим скоро нико од главара не говори, одржава се усташко-бољшевички зиндан на Ловћену као највише знамење, одриче се од Косова које је, како рече Павле Ровински, преживјело најцрње вјекове баш у свијести народа црногорског!

Сјетимо се, између осталог, Андрићевог есеја о Његошу као о трагичном јунаку косовске мисли. Сјетимо се такође да је химна црногорска једно вријеме била Онамо н’амо за брда она. Упркос томе, признаје се косоварска држава, то чудовишно недоношче крвнице Олбратове! Иде се чак дотле да црногорски представник у Унеску, умјесто да се бар уздржи, гласа за упис у свјетску организацију српског насљеђа на Косову као шиптарског, док се се упис Мораче у ову упорно игнорише и спречава!

А да не говоримо о окретању садашње Црне Горе, кршећи аманет Светог Петра Цетињског, од једнородне и једновјерне нам Русије и њено хрљење, опет противно вољи народа, у Нато чији је циљ и разлог постојања уништење Русије, макар по цијену свеопште апокалипсе. Толика је помама политичко-медијске клике или, како се то уобичајено каже, естаблишмента на Западу против Русије. За надати се да ће долазак Трампа на мјесто тамнопутог Обаме у Бијелу кућу, донијети неку промјену.

Међутим, ако се ране нанешене цивилизацији, бар неке, могу с временом донекле залијечити, ране задате природи не могу никад ни довијек! Заиста је страшно помислити да би Бетовенова симфонија која се од искони разлијеже Црном Гором, могла заувијек замукнути; да би морачка катедрала вјечности коју је ријека у садјејству са космичким силама градила током десетина милиона година, могла бити потопљена; да би могло нестати ендемско биље и дрвеће које једино на планети расте на обалама Мораче и њених притока које су такође осуђене; да би могао бити смртно угрожен или нестати бисер Црне Горе који представља Храм Успења Богородице на Морачи свјетски познат по свом неимарству и сликарству; да би воде потопа могле прогутати хомеровску поему коју представља повијест народа морачког; да би сунчана Морача могла бити поринута у маглуштине и баруштине промјеном климе због вјештачких језера; укратко, јер лелеку нема краја, да би благословена земља Морача гдје расте свака биљка и свако дрво, цвјета сваки цвијет, успијева свака воћка, гнијезди се свака птица, пребива свака звјерка, могла постати уклета земља тим прије што би сасвим обезљудила.

Ко може узети на себе, у име кога и чега, а да не говоримо о атомки од неколико милијарди кубика воде над Подгорицом коју би активирао први велики земљотрес, да изведе толику помаму и покару усред Црне Горе, да почини толика непочинства под небесима, уваливши, осим тога, Црну Гору у дужничко ропство?!

Стога треба једном заувијек одустати од зла на Морачи, изаћи из насилничке потопитељске психе која прераста у право безумље, Морачу прогласити националним парком, фаворизовати њене богомдане ресурсе и најзад је кандидовати за упис међу највећа свјетска добра под заштитом Унеска. На највиши понос и славу Црне Горе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: