Комнен Бећировић: Борба за спас Мораче

„Борба за спас Мораче“ је нова књига Комнена Бећировића, настала од текстова које је овај неуморни борац за спас ријеке Мораче написао током последњих седамнаест година.

Бећировићева борба за одбрану Мораче од потопа, која је попримила међународне размјере, траје већ тридесет година. У његовој четвртој књизи о Морачи наћи ће се и отворено писмо Припрема се злочин против природе и цивилизације, из 2009. године упућено тадашњем министру за Економски развој у Влади Црне Горе Бранимиру Гвозденовићу и представљаће једно од кључних поглавља. У писму Гвозденовићу Бећировић апелује на његову савјест и наводи каква би катастрофа задесила Црну Гору потапањем њене средишне области, Мораче, потапањем које је још увијек увелико на дневном реду посебно увођењем у игру кинеске компаније Норинко која сравњује планине и гради вјештачка острва у океану.

Подсјетимо, недавна најава да ће Република Српска приступити градњи електрана на Бук Бијелој, изазвала је забринутост у Влади Црне Горе па се огласило и Министарство Економије јер би планирано језеро могло да захвати неколико десетина метра црногорске територије и тиме да наводно угрози животну средину, посебно Тару на њеном доњем току. И док то чини, држећи у тајности документацију у вези са Норинком, власт припрема катаклизму морачко-ровачког поднебља и ријеке жиле куцавице Црне Горе, катаклизму чије се размјере могу констатовати из овога текста, насталог прије осам година али, на жалост, итекако актуелног будући да је аждаја Норинко зинула на Морачу са њеном величанственом природном и цивилизацијском баштином.

Отворено писмо Гвозденовићу преносимо у цјелости.

Припрема се злочин против природе и цивилизације

Господине министре,

Са великом забринутошћу пратим преко медија, посебно преко интернета интензивну дјелатност коју сте у посљедње вријеме развили како би ви и ваши, што се толико дичите демократијом, остварили једну од најбезумнијих замисли из Брозовог тоталитарног доба: потапање долине Мораче са њеним непроцјењивим природним и културним благом зарад добијања неких 700 милиона киловата струје који се могу добити апсолутно без икакве штете на другим црногорским водотоцима. Видио сам вас и чуо уочи Никољдана на ТВ Монтенегро како у Скупштини Црне Горе – на питање посланика Вуксана Симоновића шта ће бити, у случају потопа, са природном и културном баштином Мораче и са народом у Морачи и Ровцима – покушавате да крајње неубједљиво одговорите, у ствари замумуљите катастрофу коју припремате, тврдећи, доследни вашем тоталитарном педигреу, да ће све бити добро, малтене боље него до сада.

Пошто Вуксан Симоновић оног дана није стигао да наброји сва зла које би остварењем вашег чудовишног наума, задесила Морачу и Црну Гору, допуштам себи да вас на њих детаљније подсјетим. А сматрам се мјеродавним да то учиним већ самим тим што се ево скоро четврт вијека борим за спас Мораче, и што сам, у вријеме кад сте ви, како видим са интернета, тек завршавали студије електротехнике и потом добили неко мјесто компартијског апаратчика, ја увелико проносио славу Мораче широм свијета, као што сам прије тога, кад вама није било ни десет година, слично проносио славу Ловћена и Његоша.

Дакле, господине Гвозденовићу, нестало би дивље, чисте и бистре ријеке Мораче чији би исконски пој којим се од вјечности оглашава морачко-ровачко поднебље, замро у водурини вјештачких језера; нестало би ријеке Мораче, не само као јединственог природног добра и љепоте, већ и као јунакиње морачке епопеје која се на њеним обалама одвијала и у којој је она много пута опјевана; нестало би величанственог кањона Мораче и кањона притоке јој Мртвице, старих од тридесет до четрдест милиона година, а у чијим литицама је записана повијест планете; нестало би највисочијег, најљепшег и најгласитијег водопада у Црној Гори, Светигоре, прослављеног већ оним стиховима краља Николе којима почиње Морачко коло:

Над Морачом гдје ускаче

скок бијели Светигоре,

побожних су Немањића

руке Богу дигле дворе,

које су многа покољења Морачана и Ровчана пјевала и садашња пјевају; нестало би такође једне друге сличне дивоте, прекрасног извора Бијели Нерини који у буковима избија у литици кањона Мртвице и обрушава се хучно у ту ријеку; нестало би моста књаза Данила на Мртвици, као што би нестало чувеног Калуђеровог моста на Морачи узводно од манастира; нестало би бројног исконског такозваног ендемеског биља од којих је неко открио славни Антонијо Балдачи, а које једино на планети расте у Планирано језеро које би потопило величанствене светиње, кањонима Мораче и њених притока; нестало би такође, због промјене климе, разног другог биља и дрвећа, јер би велика брана предвиђена на мјесту Андријеву у Платијама, висока 150 м, спријечила доток медитеранске струје у двије Мораче и Ровца, што би се крајње погубно одразило на флору и фауну; нестало би археолошких налазишта у седамдесет пећина у кањону Мораче у којима су живјели и оставили своје трагове преисторијски људи прије 120 хиљада година; нестале би хиљаде хектара обрадиве зиратне земље у Доњим Ровцима, питомом Међуријечју гдје једино у Црној Гори успијевају заједно смоква и буква; нестало би живописног прворазредног туристичког пута са бројним тунелима и мостовима кроз Платије, пробијеног уз највеће напоре и жртве средином прошлог вијека, а у чију је оправку Европска унија посљедњих година уложила десетине милиона евра; нестало би, потапањем тог пута који, као пупчана врпца, природно везује Доњу и Горњу Морачу и Ровца са Подгорицом, народа из тих крајева јер би у њима, одсјеченим од свијета, било немогуће живјети…

Као што видите, господине министре, списак зала која би се десила, остварењем вашег кобног наума против Мораче и Роваца, је бескрајан! До јада би било да толика добра нестану, да се толике жртве поднесу, само због неких 700 милиона киловата струје колико би се по ту цијену добило на Морачи, све да у Црној Гори нема нигдје водотока, нити најмање сплаке ни потока, како вели у Горском вијенцу, гдје би се могла направити најмања хидроелектрана, а некмоли гдје их има колико се хоће.

Наравно да ово што набројих не би било све, јер, као врхунац несрећа које би задесиле наше морачко-ровачко поднебље, а тиме и Црну Гору, била би смртна опасност у којој би се, остварењем вашег кобног наума, нашао храм Успења Пресвете Богородице на Морачи из 1252. огњиште и светилиште вјере и слободе народа морачко-ровачког кроз вјекове, право неимарско чудо под чијим се сводовима налази једно од ремек дјела читаве хришћанске умјетности, фреска Гавран храни Пророка Илију.

Непобитно је доказано и утврђено од стране највећих стручњака да би, довођењем језера у темеље манастира Мораче, то значило његову неминовну пропаст: било због продирања влаге у алувијалну терасу поглавито од шљунка и пијеска на којој се налази морачко свето здање, било због маглуштине која би се стварала над језером и у коју би манастир великим дијелом године био поринут. Посебну опасност представљало било би, због формираног језера у његовом подножју, покретање клизишта, највећег у Динаридима, које се налази на супротној страни у селима Ђуђевини и Барама, и чије би евентуално сурвавање у језеро подигло његов ниво до те мјере да би се манастирско кубе нашло дубоко испод површине воде.

А да би манастир заиста био смртно угрожен, показује и суманута идеја црногорског академика Момира Ђуровића да манастир морачки треба разидати и сазидати на другом мјесту удаљенијем од предвиђеног језера! Други су из Електропривреде Црне Горе, можда баш у време кад сте ви били њен директор, маштали да треба бетонирати литице Светигоре, високе преко 50 метара, на два-три километра узводно и низводно од Светигоре, како би се наводно заштитио манастир. Трећи су опет, као својевермено Лазар Љубиша, један од ваших предходника на трону ЕПЦГ-а, обећавали да ће у морачкој цркви дати да се уграде такви уређаји који ће је исушивати од влаге и мемле, што су стручњаци Унеска које сам лично консултовао, оцијенили као најобичнију глупост! Јасно је, дакле, да са језером уз њене зидове, лаври морачкој нема спаса, и да би њеним уморством, тихим или наглим, био нанесен смртносни удар историји народа морачко-ровачког за коју је славни руски истраживач Јегор Коваљевски рекао да је права хомеровска поема. Као што је највећи еколог нашег доба, прави филозоф природе, Франц Вебер, задивљен кањоном Мораче узвикнуо: „Морача је катедрала вјечности!“ А слушајући јеку Мораче која је, надошла од топљења сњегова, ваљала своје бијело-тиркизне таласе, додао: „Морача је Бетовенова симфонија!“

Питам вас, господине Гвозденовићу, какво право себи дајете, ви и влада које сте члан, да потопите хомеровску поему коју представља историја народа морачко-ровачког?! Јесте ли свјесни шта чините кад на себе узимате да прекинете и ућуткате Бетовенову симфонију Мораче која се од искони разлијеже кроз њене кланце и клисуре?! Каквог ли неразума у вашем подухвату да зајезерите кањон Мораче који са кањоном Мртвице представља заиста катедралу вјечности и у чију су градњу двије ријеке уложиле десетине милионе година свога труда! Знате ли да, кад су оне почеле тај посао још није било човјека на земљи нити је слика сазвежђа на небесима била иста као ова коју ми, садашњи пролазници и смртници под небесима, гледамо?

Ко сте ви, забога, да ударате на вјечност Мораче и да је стављте на добош, или како ви то кажете на тендер, бјелосвјетске похлепе?! Требало би да се од тога стидите, умјесто што се хвалите како се, као одговор на ваше добошарење, потопитељи већ јагме на Морачи! Зар сте у таквом духовном мраку да до вас не допире јединствена свјетлост којом из морачке лавре сија Пророк Илија у свјетској умјетности, а коју ви у вашем неразуму хоћете да утулите?! Какво право себи присвајате да уништите манастир Морачу, тај алем камен у наслеђу Црне Горе, будући да је он њен најастарији и најславнији историјски споменик?!

Такође вас обавјештавам, да не кажете да нијесте знали, да је Морача колијевка још једне општечовјечанске духовне вриједности: Женидбе Максима Црнојевића, која је, по оцјени великана европске културе Гетеа и Мицкијевича, као и знаменитог слависте Герхарда Геземана, једна од највећих поема свих времена и свих народа.

Исто тако треба да знате да се знатан дио величанственог Мажуранићевог епа Смрт Смаил-аге Ченгића, одвија управо на морачком простору. Прототип оног изванредног лика свештеника је Димитрије Радојевић, архимандрит манастира Мораче, кога Коваљевски описује такође као великог јунака.

Је ли могуће, господине министре, да се са толико неодговорности, са толико бахатости и ниподаштавања односите према толиком природном и културном богатству и величанству да оно за ваш ништа не представља?! Чак сте на округлом столу о енергетици, одржаном у у јулу 2007. Колашину, изјавили како су сви они који се противе градњи електрана на Морачи, обични екстреми, ваљда сте хтјели да кажете екстремисти! Да ли сте ви уопште имали у рукама моју обимну књигу Одбрана Мораче од потопа, изашлу 2002. поводом 750 година лавре на Морачи, а за коју је пјесник Коста Радовић, који цијелог вијека оплакује потоп његове завичајне Пиве, рекао да је јеванђеље за спас Мораче, зато што садржи прилоге највећих ауторитета, географа, геолога, археолога, инжењера, хидроенергетичара, историчара, византолога, еколога наших и страних по питању пројекта електрана на Морачи?

Зар су, збиља, за вас екстреми такви ауторитети као што су били геолог академик Владислав Влаховић, географ академик Зарија Бешић, инжењер пројектант Бранко Кујовић, археолог свјетског гласа академик Драгослав Срејовић, историчар умјетности, аутор велике монографије о манастиру Морачи, Сретен Петковић, византолог Димитрије Оболенски, потписник са својих пет колега са Оксфорда оног чувеног писма у Тајмсу од 21 марта 1989, у одбрану лавре морачке. Ту су и неки од водећих људи Унеска, као и многи умјетници, писци, пјесници, публицисти и други културни посленици који су се листом изјаснили против несрећног пројекта који је, баш захваљујући таквим људима, посебно великом Францу Веберу, почетком 90-их потпуно пропао, а који ви свим силама сада настојите да повампирите! Узмите моју књигу које још има кад игумана Рафаила у манастиру Морачи, па ћете их у њој све наћи, чак и Еуђенија Ларија, ондашњег директора Свјетске банке за Европу. Он се сажалио на Морачу због, како ми је писао, њених спектакуларних љепота, и одбио тражени кредит од 250 милиона долара да се она потапа, док ви, заблудјели господине министре, остајете срца каменога, зазидани у вашу бахатост, у вашу, жалим што то морам да кажем, несвијест и незнање! А незнање је пошаст, како вели Карл Маркс кога иначе нерадо цитирам, али овога пута ми веома дајете повода оним што радите, а што би се тешко могло разумјети да раде неки страни злотвори и душмани, али никако своји људи!

Међутим, сва ова зла која сам вам набројао и пред којима ви затварате очи и зачепљујете уши, односе се само на горњу земљу, то јест двије Мораче и Ровца, пошто постоје зла која би, остварењем вашег безумног пројекта, такође снашлу доњу земљу, то јест простор на коме се налази Подгорица са широм околином. Наиме, због четири предвиђене акумулације, Андријево, Расловићи, Милуновићи, Златица, дошло би, стварањем ове последње, до подизања нивоа вода Зете, а тиме и до плављења хиљада хектара најплодније земље у Бјелопавлићима све до Спужа па и до Даниловграда. То је увијек истицао, забринут за очување како природних тако и људских добара, покојни Владислав Влаховић, мир праху његовом! С друге стране, воде Мораче због стагнације у поменутим вјештачким језерима, постале би знатно хладније од оних које сада природно дотичу у Скадарско језеро, те би се та разлика, како су стручњаци утврдили у температури од неколико степени, погубно одразила на животињски и биљни живот у Скадарском језеру. Видите, господине Гвозденовићу, ја сам питање Мораче свестрано проучио, што, на жалост, не изгледа да је ваш случај.

Али највеће зло које би могло задесити доњу земљу, било би свакако пуцање, услед земљотреса, ратног или терористичког дејства, велике бране на Андријеву иза које би било акумулирано пола милијарде кубика воде, што са водом у остала три језера представља Дамоклов мач од милијарду кубика воде над Подгорицoм, само на неколико десетина километара узводно од ње. Поплавни талас који би за шест сати дошао до Подгорице, збрисао би је са њених 250 хиљада становника са лица земље. Сви озбиљни изучаваоци питања пројекта електрана на Морачи указали су на ту хипотетичну опасност, али која се испоставила сасвим реалном пуцањем брана услед земљотреса, прољећа протекле године, у провинцији Сечуан у Кини када су милиони људи низводно од тих брана морали да бјеже, како због пукотина на бранама, тако због препуних језера из којих се вода преливала услед читавих брда земље и камења која су се у њих сурвавала. Како се Црна Гора налази у сеизмичком подручју, и како су кречњачке Платије ионако склоне урушавању, што свједоче чести одрони у њима, то би се се слични катаклизмички поремећаји попут оних у Сечуану, могли лако једног дана десити и у Црној Гори. И умјесто да вам катастрофа у Сечуану буде поука да одустанете од кобног наума, ви га баш у том моменту повампирујете и крећете с торбом по свијету да испросите средства како би финансирали катастрофу на Морачи!

Но да се још за тренутак повратимо живописним путем уз исконске Платије, док га још нијесте потопили, до лавре на Морачи, пошто се све више чују зли језици како у патолошкој острвљености на Морачи од стране власти које сте једна од перјаница, стоји намјера да се нанесе још један удар Српству у Црној Гори, да се избрише траг наводне окупације Црне Горе од стране Немањића прије осам вјекова, макар по цијену сопственог сакаћења и унакажења, како се то већ урадило сламањем гордог ловћенског врха и светилишта да би се на српском Синају поставило оно бољешвичко-усташко поруганије. Остаје још да се ишчупају безбројне странице из Његошевог дјела у којима се слави и велича Српство и Немањићи, да се спали Огледало српско утолико прије што су у њему опјевани бојеви који су се десили управо у Морачи. И да се Морачко коло и друге надахнуте пјесничке и бесједничке творевине краља Николе у којима се такође слави Српство, утопе у мутљаг вјештачког језера Андријево за које упућени кажу да ће га, што горопадна Морача, што већ у географској науци позната ерозија морачких и ровачких стрмени, затрпати за релатвно кратко вријеме.

А да постоји зла намјера, господине Гвозденовићу, слутио сам и по одсуству Мораче са ваше телевизије: било ми је чудно да се до бесвијести хвали, као велика природна љепота, свака чука на Дурмитору или на кршевитом, безводном, без вегетације и без историје Орјену, а да од Мораче са најразноврснијим рељефом, са најчистијом ријеком на бившем југословенском а можда и европском простору, са обиљем вода и шума, са родним воћњацима, са величанственом историјом, скоро ни помена нема! Значи да је Морача са њеном славном богомољом, већ годинама била осуђена о чему говори и овај податак: у дебелом Лексикону занимљивости Црне Горе, изашлом 2001, од аутора Весељка Копривице, дакле у званичном водичу кроз Црну Гору, утолико прије што су га, између осталих, спонзорисали Министарства финансија и информација, стоји да је манастир Морача саграђен 1252, да је од жуте сиге коју је рука руци додавала из Тушиње до у Морачу, али се сасвим прећуткује ко га је подигао! Дакле, краљ Никола, као што малоприје видјесмо, слави и узноси Немањиће што подигоше храм Господњи на Морачи, а овај их Дукљанин чак не удостојава ни помена, иако се куне у краља Николу! Јасно да је Црна Гора, без Немањића, без Косова и уопште без Српства, није друго до једна празна дукљанска љуштура!

Отворите било коју историју човјечанства, на примјер ону Вила Дуранта у 30 томова, па ћете у њој наћи да су Немањићи творци једне од блиставих цивилизација на европском континенту. Као што ћете у свакој антологији свјетске умјетности наћи божанствене призоре сликарства и неимарства немањићких храмова међу којима и храма на Морачи.

Остаје да се утврди да ли стварно постоји зла намјера и завјера против морачке светиње, ма да признајем да ми је тешко замислити једно такво безумље, јер ако је, рецимо, велика турска царевина могла током више од пола миленијума да трпи Свету Софију насред Истамбула, у срцу исламског свијета, може ваљда и садашња Црна Гора, ма колико да је обољела од србофобије и само након двије- три године након што се опет одржавила, да поднесе задужбину Немањића у морачким горама. Заиста би требало, господине Министре, да се поводом овога што прије изјасните, како јавност не би дошла у искушење да повјерује да се понашате као талибани који су, прије неколико година, срушили оног велчанственог Буду из доба преисламске цивилизације у Авганистану, како би у тој земљи затрли траг свему што није њихов фанатични ислам.

У сваком случају, намјеравајући да, упркос позивима на разум који се чују већ деценијама, увалите језеро у морачко-ровачке гудуре вјечности и да расточите Божји храм на обали једне од њих, који је претрајао читаве вјекове, ви сте на путу да загазите у тешки злочин против природе и цивилизације на Југоистоку европског континента, и то баш у моменту кад свим силама вапите и хрлите да уђете у Европу. Хоћете ли у европску заједницу народа са природним и културним драгуљем свјетске баштине, или са три-четири електране чији је вијек неких двадесет-тридесет година? Маните се тога вражјега посла, одустаните од злотворског наума да благословену земљу Морачу претворите у уклету земљу! Водите ваше потопитеље односно инвеститоре тамо гдје неће бити скоро никакве штете: на Комарницу, на Љутицу, на Лим, на Ћехотину, на Перућицу, на Билећко језеро које се приличним дијелом налази на црногорској територији! Само из њега се, превођењем вода у залеђе Рисна, може безболно добити бар милијарда киловата струје, дакле далеко више него на Морачи, и истовремено ријешити питање водоснадбијевања Приморја! А ствар око Мораче препустите вашим колегама министрима културе, пољопривреде и туризма па нека они доведу у Морачу геологе, географе, археологе, екологе, етнологе, историчаре, византологе, природњаке и пољопривреднике, како би се вредновала разноврсна богатства и потенцијале Мораче.

Чему ће, на примјер, служити хотел Бјанка у Колашину, у чију су обнову инвестирана велика средства, ако потопите морачко-ровачко поднебље богомдано за туризам? Неће се ваљда туристи гледајући са Црквине дивити вашем вјештачком језеру, а да не могу заћи у морачка чудеса, јер ће их оно у томе спречавати! И зар да се у Подгорици и даље продају индустријске јабуке увезене из Аосте из сјеверне Италије, кад се могу узгајивати најљепше еколпшке у Доњој Морачи на 50 км од Подгорице?! Још да вам кажем да између двије Мораче, ниже горостасних Тали, постоји највећи природни уљаник у Европи, литица звана Челина по станишту дивљих пчела од којих је низ њу до скора текао и можда још увијек тече мед, као што у морачким планинама још увијек тече млијеко. Свједок сам такође да пчелари из доњих крајева сваког љета издижу хиљде кошница у Морачу, што због незагађеног простора, што због обиља сваковрсног биља за пчеле у том крају. Ваша власт се једнако жали како опустјеше црногорска села и даје некакву цркавицу како би народ у њима остао, а ви хоћете да потопом истјерате и оно народа што се још задржало у Морачи и Ровцима! А пошто ове крајеве највише жртвујете да би напајали двије незасите енергетске аждаје, двије тровачнице Црне Горе, Комбинат и Жељезару, јесте ли размишаљали шта ће бити у случају њиховог затварања, што је увелико на дневном реду и што ће се вјероватно десити, ако вас Дерипаска, власник Комбината, добије на суду коме се жали да му је ваша влада потурила еколошку бомбу ?

Јесте ли што предузели на добијање сунчане енергије која се увелико користи у сјеверним земљама, на примјер у Њемачкој и Данској, па може ваљда у јужној земљи, сунчаној Црној Гори? И даље: јесте ли питали наше познате ботаничаре, Данијела Винцека и Вукића Пулевића, за оне ендемске биљке којих има око шесдесет врста пописаних све на латинском језику, које је, послије Балдачија, изучавао и неке друге открио покојни професор Радомир Лакушић, велики борац за спас Мораче? Он је слутио да се у некој од тих биљака можда крије лијек против опаке досад неизлечиве болести која мори људски род. А јесте ли чули да би вјештачко језеро у кањонима Мораче, Мртвице, Сјевернице и Ибриштице, својим притиском огромне водене масе на земљину кору, узроковало тектонске поремећаје и, дакле, било додатни фактор нестабилности брана више Подгорице?

Што се пак тиче тог вашег несрећног језера, стручњаци кажу да у њему, без превођења Таре у Морачу, што је искључено, неће бити довољно воде у љетњим периодима па ће доћи до забаривања, до стварања баруштина и мочвара из којих ће се дизати ројеви комараца и чути крекет жаба, умјесто брујања звона, појања литургије и јеке Мораче која ће занавијек занијемити у вашој мртвој водурини. Исто тако не може бити да не знате, или вам је то посљедња рупа на свирали, да је сада Ровчанима и Морачанима потребно највише сат и по времена да сиђу путем низ Платије у Подгорицу, а да ће им, када зајезерите Платије, за то бити потребно неколико сати, јер ћете их приморати да иду бестрва преко Колашина, Матошева, Лијеве Ријеке и Братоножића, како би сишли у Подгорицу! И још да вам, кад је ријеч о путу кањоном Мораче, поставим једно питање: је ли вам икад, вама и вашим колегама из владе, у свијест долазило да оним мученицима, њих око стотину, који своје животе у тај пут уградише, треба подићи споменик, умјесто што настојите да успомену на њих сахраните у дну вашег проклетог језера?

Није ми јасно, господине Гвозденовићу, како можете, ако ове и сличне ствари нијесте имали и немате у виду, да ваљано обављате дужност министра економског развоја, на којој сте. И немојте, молим вас, рећи да су ове и сличне ријечи с моје стране неумјерене, јер оне нијесу ни уколикој сразмјери са злом које снујете и које скоро свакодневно пропагирате у медијима, посебно на сајту Електропривреде Црне Горе. Дајте, једном више организујте на Телевизји један округли сто о Морачи, ако смијете и ако икога ишта питате, осим саме себе! И још бих вам препоручио да не подлегнете нашем динарском инату који је ловћенску светињу разорио и у ону јазбину претворио, па би било неупоредиво страшније ако би Морачу потопио, јер ако се врх Ловћена једног дана може некако обновити и повратити, потопљена земља Морача никад више!

Рјешење за Морачу је да се коначно одустане од погубног пројекта електрана, да се вреднују њени природни и културни потенцијали, да се прогласи за национални парк европског значаја, да се њено наслеђе упише у свјетску баштину под заштитом Унеска, за што су се стекли повољни услови досадашњом борбом међународних размјера за спас Мораче. Имате за то и готов елаборат у виду моје књиге L’Eternite menacee de la Moratcha – Угрожена вјечност Мораче, коју сам објавио 1998. у Паризу. Она великим дијелом садржи знатан дио онога што су значајни европски аутори, као Јохан Волфганг Гете, Адам Мицкијевич, Ами Буе, Герхард Геземан, Јегор Коваљевски, Павле Ровински, Шарл Иријарт, Бернхард Шварц, Курт Хасерт, Антонио Балдачи, Лудвик Куба, Габријел Мије, Николај Окуњев и низ других, током посљедња два вијека написали о Морачи, њеној природној, културној и историјској баштини.

Наравно да ће, уколико ствар око Мораче доспије пред европске институције, а она ће доћи уколико у вашој безумној накани будете истрајавали, Европа себе у овим свијетлим именима препознати, утолико прије што је моја одбрана Мораче на француском језику већ на Интернету, тачније на сајту www.tvorac-grada.com на коме је можете консултовати са мноштвом мојих других радова. А потрудићемо се да ускоро на Интернет поставимо и Одбрану Мораче од потопа, како би било свима доступно оно што су најпозванији аутори из разних области рекли, има већ двадесет година, по питању Мораче, а што ви кријете и са ваше министарске висине пренебрегавате! Поставићемо и позамашну антологију пјесама, прича и предања насталих на морачко-ровачком подручју, објављену такође 2002 јубиларне године, под насловом Књижевна споменица Мораче, нека се види шта ће још све и какву ће земљу ваш потоп прогутати.

На вама је и на влади које сте један од стубова, да одлучите да ли ћете се, само због неколике електране које се могу направити на низ водотока у Црној Гори, упустити, по цијену од бар пола милијарде евра, у погубљење Мораче, које сам вам, мислим, довољно предочио? Или ћете, једном заувијек, одустати од кобног наума, и њено величанство Морачу, као јединствену природно-цивилизацијску цјелину, какву су је вјечност и повијест сотвориле, уврстити, на велики понос и славу Црне Горе, међу највећа добра човјечанства под заштитом Свјетске организације?

Надајући се да ћете учинити прави избор и да ће вам ово моје обраћање у томе помоћи, примите, господине министре, изразе мога дужног поштовања.

Париз, 4. јануара 2009.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: