• Поглед

Коме се Мило умилио?

1 min read

12 година ‎ Чедомир Антић

И шта сад? Све су црногорски комунисти добро одиграли. Толико су били добри и успјешни да је власт за њих постала нешто као тешка кожна болест, коју је теже изгубити него добити. Толико су били успјешни и добри да нису били у стању нити једном да дозволе слободне и поштене изборе. И мада држе све полуге власти и у сукобе улазе тек када обезбиједе подршку јачих (од Милошевића до Сједињених Држава и СР Њемачке) нешто их стеже у грлу и на мјесту гдје би, према неким очигледно непрецизним и оборивим биолошким законима, требало да се налази срце.

Зашто би иначе једна тако успјешна и популарна власт морала да мијења име, идентитет, нацију и вјеру…? Ако су тако успјешни и доследни, зашто дрхте пред сваким европским бирократом и служе одреда све владе Републике Хрватске? Коначно, зашто пред сваке, чак и најбезначајније локалне изборе, на једној страни шире мржњу према српском народу у Црној Гори, а на другој покушавају да придобију јерархе Српске православне цркве?

Да ли је власт толико слатка (хајде да будем неискрен па кажем ,,господине“), господине Ђукановићу? Или је, можда, као и код свих безобзирних тирана студена и језива сама помисао на живот без моћи, оптерећен свим последицама вишедеценијеког самовлашћа?

Страх је разумљивији и природнији од ирационалних злоће и подлости. Режим Мила Ђукановића утемељен је на мржњи и тиранији. Да није тако, не би „независни“ медији разглабали о његовој покварености само онда када пред изборе покаже мало попустљивости према обесправљеном српском народу.

Језик којим говори већина грађана Црне Горе означен је као неуставан, па када у Скупштини режим, ипак, прихвати да га не избацује из школа (макар привемено), онда се нађе неко независно перо, у опозиционим новинама које нису баш биле противне шовинистичкој кампањи која је и зацарила Ђукановића, да примијети како је то „умиљавање“ бирачком тијелу (каквом бирачком тијелу кад Срба и „нема“ у Црној Гори). Умиљавање је и када Тринаестојулску награду добију неки дрзници који су били против референдума. Ја сам, наиван, мислио да у Црној Гори постоји нека награда која није повезана са емотивним односом према владајућој партији.

Најстарије, некада државне, а несумњиво режимске новине, баве се црногорским древностима. Доказују да је „Црногорска православна црква“ постојала прије неколико стољећа. У том случају постоје и „Хрватска православна црква“ и „Војвођанска православна црква“… Само Српска православна црква није постојала, пошто је под тим именом регистрована у суду тек у 20. вијеку. То је била патријаршија у Пеји (Пећи), а зна се да је она на Косову. Личност са круном у Грачаници није неки Милутин Краљ србијански безвезник са Дорћола, већ Ми-љутини Нимани, дјед по бабиној линији албанског поглавице Хашима Тачија. То сви знају, а посебно режимлијски уредници, који су тако упорно и неуспјешно ратовали против српског национализма на порталима у опасном и фашистичком Београду.

Не лези, враже… Бивши радикали и актуелни социјалисти (који су захвални на Петом октобру, пошто је ваљда на њих дјеловао васпитно)… Мада не знам шта ће на то рећи њихови бриселски старатељи, пошто слиједи неевропски закључак да је „батина из раја изашла“), легли су на руду и почели да прихватају Ђукановићев режим као гуруа у безобзирности и камелеонству који гарантују деценијски опстанак на власти. Међутим, јавио се дежурни ДПС-ов колумниста у Београду. Када не преда је нешто фундаментално на неком важном универзитету или не одлучује ниочему у Скупштини Црне Горе, он се веселник окрене Београду. Писао је нешто о правима Црногораца у Србији. Каже нису довољна.

Срби су једина нација у Црној Гори чији је удио у запосленима у државним установама вишеструко нижи од удјела у укупном становништву. Да ли је тако и са „Црногорцима“ у Србији? Када грађани Црне Горе пређу у Србију, углавном се изјасне као Срби… Али шта је са црногорским кадровима који су преостали после распада државне заједнице СЦГ? Да ли смо некога избацили са посла? Да смо оспоравали држављанство онако агилно како то у Црној Гори оспоравају грађанима Србије, режим Мила Ђукановића пао би због избјегличке кризе.

Да ли је српска држава некога избацила с посла зато што ради за црногорске безбједносне службе? Није. Мислим да је то увреда како за Србију тако и за Ђукановића који је таквим понашањем непристојно омаловажен као личност. Да ли би требало да пронађемо свештеника за древну ЦПЦ, пошто је први кандидат одлучио да се покаје и врати у наручје Српске православне цркве? Можда би Србија могла да поради на томе да од некадашњих 240.000 црногорских држављана који живе на њеној територији макар 4.000 гласа за Црногорску партију и тиме јој омогући оно што у Србији имају и најмање националне мањине мјесто у парламенту?

Текст је објављен у дневном листу “ДАН”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: